Svet je u tom smislu ipak predaleko otišao i spojevi nespojivog su sasvim spojivi spojevi, i baš zato iznova izazivaju čuđenje i uzbuđenje do svih nivoa neočekivanosti. Mi, koji godinama, svakog avgusta štimujemo našu svest i osećaje u predelima Niške tvrđave znamo da reč granica nema za cilj da omeđi i razdvoji. Granice su samo okviri kojima je svrha da istaknu svu lepotu,smisao, celovitost i jedinstvo nekog posebnog umetničkog Univerzuma među hiljadu miliona drugih u vremenu i prostoru.

Na repertoaru Letnje pozornice 05. 08. 2018. dogodio se, u pravom smislu te sintagme – sudar svetova. Klasika i avangarda prožele su se u jedinstven NADkoncept. Pa makar to bio i samo slučajan izbor, u krajnjem ishodu su se stvari tako naštimovale kao da je moralo da bude baš tako i nikako drukčije. I sve to je u svojoj biti ostalo zasnovano na dvema ključnim rečima: PROJEKCIJA i PERFORMANS. Između ta dva pojma odražavaju se sve one dileme u punom spektru između doživljaja istine i istinitog doživljaja.

Bez želje da stvari precizno definišemo i stavljamo u konkretne okvire, ipak možemo reći da je moto ovogodišnjeg Movie summita mogao biti: MUZIKA KOJA SE GLEDA! I da bismo to objasnili, krenućemo od onog krajnjeg utiska, tj. sinteze proistekle iz sveukupnog pogleda iz tzv. ptičje perspektive u momentu nakon što je sve prošlo.

Performans, sam po sebi, kao pojam za umetničko izvođenje, od pamtiveka do danas, sa svim svojim ritualnim i spiritualnim smislovima, prosto rečeno znači: izigravanje.

Budi ono što nisi da bi shvatio da si u svim ulogama, samo na različite načine, uvek onaj koji JESI.

(…i onda tu uvek nastane ono glavno pitanje: koliko sebe uspemo da prepoznamo u onome što znamo (ili bar mislimo) da nismo MI

i tako, poigravajući se, spoznamo suštinu)

Ali činjenica je da su maske primamljive samo ako nam se uklapaju uz oblik lica, inače slika koju stvaramo pred svetom nije živa, niti realna, a zapravo, treba to da bude, iako (naizgled) NIJE.

Nakon filma “Marija by Kalas” ne možemo se otrgnuti pomisli da se u svim tim dokumentarnim ostvarenjima sa muzičkim zvezdama, divama, herojima i heroinama u glavnoj ulozi ispoljava jedna ista specifičnost. U svima se, gotovo na isti način, samo u različitim formama i kontekstima u prvi plan ističe umetnik pred svetom, iznad i iza sveta. Izdvojen iz mase, ali neprestano na vidiku, na udaru pažnje i istovremeno kao kontrast toj isto masi koja sa divljenjem i ljubomorom gleda u Njegov Lik, on postaje simbol, reprezentacija mišljenja i osećaja koju većina ljudi proživljava i doživljava, izražava i razume, ali ne ume da interpretira.

Film o Mariji Kalas, čini se, nema tendenciju da bude kontroverzan kao većina filmova o zvezdama. Ona pred svet izlazi želeći da živi umetnost, pričom, formom, stilom i smislom. Ona svojom pojavom predstavlja poseban, začuđujuć i veoma dirljiv oblik Weltschmerz-a. Taj “svetski bol’’ u kontekstu 20. veka ima poseban smisao, a život Marije Kalas ga na fimsko platno reflektuje na svojevrstan način. Zadivljujuće situacije u filmu su upravo one koji njen lik uokviruju ‘’duhom vremena” kome ona stoji nasuprot. Iz njenog pogleda na svet i umetničke interpretacije isijava ne bunt (kao tadašnja najveća mladalačka vrlina) već svojevrsni elegantni prkos.

I pored toga što se radi o klasičnoj muzici (operi), ne možemo se odupreti utisku da iza svih tih tananih osećaja reflektovanih kroz stvaralaštvo stoji mašinerija ponude i potražnje, gde je isticanje originalnosti i prodora izvan uobičajenog ipak samo biznis. I u ovom filmskom narativu raspoznaje se i očitava rokenrol istorija. Ista priča, samo malo klasična. U osnovi, kao i svakom sličnom narativu postavlja se pitanje slobode , tačnije, slobodnog izbora. I dan-danas je kontroverzno reći: “Ja sam želela porodicu i miran život, a nametnula se karijera.” U jednoj konstataciji možemo do beskraja da preispitujemo pojmove “opredeljenje” i “prihvatanje” između kojih se, zapravo, pozicionira taj vraški slobodni izbor. Dok se dinamika filmske priče gubi u hronologiji, Marijine epohalne rečenice izgovorene pred kamerama velikih svetskih medija istovremeno postaju i lična istorija i sveopšta mota datog trenutka. Izvučene iz arhive , u crno- belim nijansama, izlizane u prostoru koji se iz sekunde u sekundu prepunjuje sadržajima, neke njene izjave blistavo isijavaju: “Bože, daj mi šta želiš, dobro ili loše, samo mi daj snage da to prevaziđem.”

Isto tako, samo drugim rečima molile su se sve te muzičke dive od Dženis Džoplin do Ejmi Vajnhaus. Biti Istovremeno na meti i fanatičnog divljenja i krvničke osude, reflektovati se u mnoštvu izraza lica koja upijaju svaku tvoju emociju, to čuveno “imati” ili “nemati” izbora iznova se preispituje, nadgrađuje i istovremeno razgrađuje do krajnje ironije i paroksizma.

Postavlja se pitanje: koje je to pravo JA kada u podrhtavanju glasa, teatralnom pokretu ruke, u naboru kostima posebne izrade se u isto vreme ogleda i prepoznaje beskonačno mnoštvo drugih koji stoje pred tobom?

I, iznad svega je ta potreba traganja za Apsolutom i Višim Smislom. Zapravo, u filmu o Mariji Kalas ta potreba izražena je odmah na početku kroz misao: “Muzika je previše velika da bi se rečima mogla iskazati.” Rečenica koja prosečnom gledaocu zvuči istovremeno i primamljivo i donekle hermetično, sasvim je dovoljna da, bez detaljisanja i upuštanja u raznorazna objašnjena, obasja svu monumentalnu krhkost lika Marije Kalas.

Izdignuti se iz(nad) sveta znači imati snage. Ali postavlja se pitanje da li snaga znači i moć?

Možda baš zbog odgovora na to pitanje film o Mariji Kalas, nastup slovenačke grupe Laibach i dokumentarni film “Dan oslobođenja” prikazani linearno, sjedinjuju se, u krajnjem doživljaju, u svojstven kontrapunkt.

Kad govorimo o Laibach-u, iznad reči sloboda, bunt, pravo izbora, performans, projekcija, umetnost, mimikrija…itd… pre svega stoji reč KONTROVERZA. Ili, barem, većini ljudi prvo to padne na um. Da li zato što nam je vremenski i prostorno blisko, ali ljudi sa ovih (balkanskih) prostora Laibach ne mogu a da ne posmatraju izvan političkog i ideološkog konteksta i da ga iznova i iznova preispituju uvek dolazeći do istog ćorsokaka –je li to sve u njihovom umetničkom izrazu samo interpetacija i imitacija manipulacije ili manipulacija po sebi?

Zvuči otrcano, ali koncert Laibach-a je stvar koju treba doživeti. To iskustvo krajnje je uznemirujuće čak i kada krenu pevljivi i vilinsko-melodični momenti. To iskustvo izaziva unutrašnji nemir koji prija, a rezultira divljenjem iako pomalo plaši – veličanstveno i zastrašujuće kao orlovski logo Trećeg Rajha.

Drugo što intrigira u ovom bendu jeste mistifikacija. Svo to sirovo fabrikovanje i recikliranje ideoloških mantri koje zvuči hipnotišuće mehanizovano ima krajnje spiritualan karakter.

Poetika Natčoveka koja je u samom nastanku zvučala kao utopija i u današnji trenutak se utapa kao neodsanjani san. U vremenu u kome je glavni imperativ napraviti razliku, biti jedinstven i svoj, protiv svega i protiv svih, u stalnom strahu od raznoraznih manipulacija, pripadati onome što nam pripada u čemu se naš lik ogleda u najlepšem svetlu, a ne izgubiti SEBE - ideja o Jedinstvu sa svime i svačim deluje kao klasična podvala, kao najbrži put da budemo nasamareni, prevareni i pokoreni. Dati se za Viši Cilj danas više niko (samo)svestan ne doživljava kao univerzaliju. I zbog toga mnogi slušaoci i poštovaoci Laibach-a imaju pravo da misle da su sve te himne i pesme bola i ponosa zapravo obična parodija - posthumna oda svih prošlih, sadašnjih i budućih propalih političkih sistema.

Mnogo više od uzvišenih osećanja i tragičnog patosa ljudsku dušu današnjice potresa katarzični paradoks.

Nije teško zaključiti da se poetika Laibach-a zasniva na veoma složenom konceptu. Ljudi ih slušaju (i gledaju),a nadasve poštuju i zbog muzike i zbog scenografije i kostimografije i zbog videografije kao i ikonografije i ideologije koja istovremeno i zaslepljuje i omamljuje.

Zapravo, nema tu neke posebne mistifikacije. Jer i umetnost je mašina (da se ne lažemo, odavno živimo u industrijskom društvu). Muzička dela se fabrikuju - sklapanje i rastavljanje, preklapanje iI prespajanje, sažimanje i rasipanje elemenata su procesi kojima ljudska mašinerija na sceni i iza scene proizvodi ugođaj publici.

Beat sve više postaje bit savremene muzičke umetnosti, a to su Laibach uvideli još davnih osamdesetih,a danas sa lakoćom to saznanje realizuju u dela i ideje. Od trip-hop-a do sympho progressiva, dark elektro-a i raznih vrsta ambijentala uz lajv instrumentale iskazuju suštinu tako da ipak, u prvom planu bude REČ. “Ja volim reč jer samo rečju mogu da pevam ode tišini” – reči su jedne druge pesme.

A sva ta buka je u stvari samo vapaj za tišinom i unutrašnjim mirom dok se pitamo kako stameno marširati kroz život ne skrećući pogled ni levo ni desno. U tome se otelotvorava samoća kao najveća snaga i moć, ali kao nedostižan ideal, čak prokletstvo.

Dokumentarni film “Dan oslobođenja” je jedinstvena prilika da se zaviri u kuhinju Laibach-ovske produkcije. I nakon ovog filma možemo se zapitati da li je suština njihovog stvaralaštva klasičan rokenrol bunt ili ima nešto izvan i iznad toga. Najartističniji momenti u filmu upravo su oni u kojima se vidi kako oni pripremaju koncert, osmišljavaju svoje pozicije na bini, ozvučavaju prostor, održavaju probe iznova i iznova sa brojnim izmenama i konstantno improvizuju na potpuno nepoznatom i apsolutno nepripremljenom terenu, kako se usviravaju u nepoznatu stvarnost krajnje izazovno, donekle nesigurno, ali bez straha od ishoda.

Nemoguće je ostaviti ideologiju i politiku po strani, ona je tu makar kao informativni i pomalo šaljivi backside, ali onaj ko je gledao i bio u mogućnosti da film shvati može konstatovati da je glavna ideja i ideologija Laibach-a zapravo UMETNOST RADI UMETNOSTI.

Uspeh Laibach-a ne ogleda se u nadmudrivanju cenzure i silovitom i brutalnom probijanju granica. Ali snaga je isto, a istovremeno i moć uspeti osvojiti najdalje svetove iz trbovljanskog planinskog tesnaca, klaustrofobične sredine prepune dima i rudarsko-industrijske mehanizacije, ali i dalje prikazivati svoj rodni kraj kao idiličnu selendru u planinama gde suncem okupane skakuću i pasu alpske koze.

Ali i to je, sasvim jedna, sama po sebi filmično i sugestivno iskazana parodija.

Reč patriotizam uvek zvuči nekako patetično.

A možda i ne, jer zavisi šta znači i kako se izgovara na različitim svetskim jezicima i kako se uklapa i uz koju muziku…