Šta se stvarno desilo na Demo Festu u Banjaluci - Takmičenje u umetnosti, da ili ne?

Šta se stvarno desilo na Demo Festu u Banjaluci - Takmičenje u umetnosti, da ili ne?

font size: + –

27 jul 2023

Author : Srđan Strajnić

Šta se stvarno desilo na Demo Festu u Banjaluci - Takmičenje u umetnosti, da ili ne?

Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (46)

Povod za ovo izdanje „promišljanja“ je nedavno održani banjalučki „Demo Fest“ koji se neslavno završio, bar kad se radi o takmičenju demo bendova. Po planu organizatora izabrana 22 benda trebalo je da nastupe u dve polufinalne večeri da bi se odabralo po četiri finalista iz svake. Poslednjeg dana festivala trebalo je da se održi finale posle koga bi se proglasio pobednik. Posle nastupa demo bendova, na mejn stejdžu su planirani nastupi zvezda festivala u revijalnom delu programa. Taj savršeni plan pokvarile su vremenske prilike, naročito oluja koja se desila posle druge polufinalne večeri demo bendova. Došlo je do prebacivanja nekih od izvođača iz druge večeri u treću, pa je mejn stejdž bio prebukiran do te mere da je organizator odlučio, bez da je pokušao da nađe alternativno rešenje (ili je pokušao i nije uspeo), da otkaže finale demo bendova u korist revijalnog dela programa. Red je da ostane zabeleženo da je trebalo da nastupe Neki Reperi, The Restless Sea, Mish i LoM iz prve i Eho Radar, Oxajo, Škofja Loka i Razvigor iz druge polufinalne večeri. Tako se dogodio nezapamćeni oksimoron da je na festivalu demo bendova sve drugo važnije od demo bendova. Tu međutim nije kraj priče: finalisti su se, uz dva izuzetka, povukli iz festivalske zone u jedan obližnji kafić uz dogovor da bojkotuju dodelu nagrada. Uz njih je sve vreme bio član žirija, jedan od one dvojice iz „Books of Knjige“, koji je dosledno zastupao stavove organizatora pokušavajući da ih ubedi da prisustvuju dodeli nagrada o kojima bi se odlučilo na osnovu nastupa iz polufinalnih večeri. To nije odgovaralo bendovima koji su svoj glavni adut, to jest pesmu koju su prijavili za Demo Fest, ostavili za finale, a u polufinalu su svirali neku manje probitačnu stvar. Došla je na kraju i direktorka festivala da ih ubeđuje da prisustvuju dodeli, jer festival nije želeo negativni publicitet. Posle višesatnog preganjanja postignut je dogovor da ipak svi prisustvuju dodeli nagrada, s tim da se ovih šest bendova dogovorilo da se nagrada podeli na ravne časti ako je neko od njih da je dobije. Kako mi je rečeno direktorka se složila s tim kompromisnim rešenjem, ali kad se vratila u festivalske prostorije, poslala im je mejl da je za nju takav dogovor neprihvatljiv. Zatim je, kako sam obavešten, usledio potez koji bolje da ni ne pominjem ali ću ipak morati da bi bilo jasnije šta se dogodilo – poslat je mejl svim učesnicima sa trik pitanjem: da li biste učestvovali na dodeli nagrada ako biste vi pobedili. Šta je ko odgovorio mogu samo da pretpostavim ali oba benda koja su od početka bila protiv bojkota su dobila dve glavne nagrade (Eho Radar, iz Prijedora, prvu i Lom,iz Koprivnice, drugu nagradu). Treće mesto su podelili Razvigor (Mladenovac) i Škofja Loka (Beograd) koji su učestvovali u bojkotu.

Izgleda iz priloženog da muzički razlozi nisu bili presudni za to ko će pobediti (mada za to nema konkretnih dokaza, osim činjenice da su se oba benda koja su zauzela prva dva mesta odmah distancirala od protesta). Ne verujem da je organizatorima bila prijatna ova situacija koju su, istini za volju, sami stvorili jer ih je očigledno bilo baš briga za demo bendove koji su navodno razlog postojanja ovog festivala. Demo bendovima je bilo najvažnije da nastupe, u bilo koje vreme koje im odredi organizator i na bilo kojoj sceni. Organizatori su, međutim, brinuli samo o profitu, odnosno potencijalnom gubitku istog usled nepoštovanja ugovornih obaveza prema renomiranim izvođačima iz revijalnog dela programa. Brinuli su, mora se priznati, i o publici koja je većinski došla da gleda revijalni program sa Morčibom, Lajbahom i Parov Stelar kao glavnim zvezdama. Ta briga je sasvim razumljiva, ali moralo se pokazati više razumevanja i za demo ili kako ih zovu, besplatne bendove, zbog kojih je festival i osnovan. BIlo kako bilo, dodela nagrada je održana, forma je zadovoljena, ali će posledice ostati. Verujem da nijedan od bojkotaša nikada neće nastupati na revijalnom delu Demo Festa, ma kako uspešnu karijeru napravili. Neke stvari se ne zaboravljaju. I sa jedne i sa druge strane.

Drugi deo naslova se odnosi na raspravu na društvenim mrežama koja se rasplamsala posle objavljivanja teksta o ovim događajima na portalu Ravno Do Dna, ali i na mom Fejsbuk profilu. Relativno čest je bio komentar „ko im je kriv kad idu da se takmiče“. To me je ponukalo da razmislim o takmičenju u umetnosti. Ima li svrhe? Donosi li nekom korist? Da li je moguće vrednovati nešto što je pitanje ukusa? Interesantna su to pitanja koja traže odgovor. Na prvi pogled, takmičenja u muzici, pa i šire u umetnosti, su besmislena. Nema objektivnih kriterijuma koji će pokazati da je neko umetničko delo bolje od nekog drugog. Međutim, takmičenja u umetnosti ne samo da postoje već su mnogobrojna. Dakle, takmičenje kao oblik prezentacije umetnosti je popularno i kod umetnika i kod publike i kod organizatora. Ne bez razloga. Prvo, cilj većine umetnika je da javnosti predstave svoja dela, a takmičenje je dobra prilika za takvo što. Drugo, njihova dela se predstavljaju uz dela drugih umetnika, tako da i sam umetnik, i publika, može da ih poredi. Može se uočiti originalnost ili pak pripadnost nekom pravcu ili trendu. Može se pokrenuti saradnja sa drugim umetnicima, može se pokrenuti karijera susretima sa poslovnim ljudima i sl. Može se, ukoliko se dobije nagrada, ulagati u dalje bavljenje umetnošću, ili olakšati egzistencija. To isto se može ostvariti i prodajom svojih dela, ili ugovaranjem nastupa. Koristi su dakle višestruke, kako one materijalne tako i one nematerijalne prirode.

Ono što protivnici takmičenja u umetnosti često ističu je subjektivan način određivanja pobednika. On je potpuno različit od načina određivanja pobednika u sportu koji je egzaktan (uz izuzetke kao što su umetničko klizanje i umetničko plivanje, skokovi u vodu…), to jest pobednik se utvrđuje po ostvarenom rezultatu – postignutom vremenu, broju postignutih pogodaka, broju pogođenih krugova, broju preskočenih centimetara… U umetničkim takmičenjima pobednike određuje stručni žiri, nekad i žiri publike. I jedan i drugi je manje ili više subjektivan, s tim što stručni žiri ima daleko šire uvide u problematiku od publike, pa je njegova ocena relevantnije kad se radi o kvalitetu nekog umetničkog dela. Žiri publike, pak, svedoči o popularnosti istog. U nekim slučajevima, mišljenja ta dva žirija se poklapaju ali se to dešava srazmerno retko.

Takmičenja u umetnosti su, čini mi se, manje frustrirajuća od sportskih, jer umetnik uvek pred sobom ima odlično opravdanje zašto nije pobedio – ukus žirija je kriv. To praktično znači da na takmičenjima iz umetničkih disciplina, za razliku od onih u sportu, nema poraženih. Zato na Venecijanskom bijenalu iz arhitekture i onom iz vizuelnih umetnosti učestvuju najveća imena iz tih oblasti, kao i na izboru za Oskara i brojnim takmičarskim festivalima u filmskoj umetnosti, Ili na Šopenovom konkursu za pijaniste na primer. Mogla bi se u nedogled nabrajati takmičenja iz umetničkih disciplina od kojih su neka vrlo prestižna pa privlače najbolje delatnike iz neke oblasti, a neka, poput Demo Festa koji je inspirisao ovaj tekst, privlače one koji u svojoj oblasti čine tek prve korake tražeći podršku od publike i kritike za put kojim su krenuli.

Zato se nadam da će, bez obzira na ovogodišnji propust, banjalučki Demo Fest opstati, jer je tokom dosadašnjeg svog postojanja dokazao da je podrška koju su neki od ranijih učesnika dobili na početku svojih karijera bila itekako značajna. Najbolji dokaz je grupa M.O.R.T. koja je pre jedanaest godina pobedila na Demo Festu a ove godine nastupala na glavnom stejdžu. Dakle, ovaj moj tekst nikako nije nastao iz želje da se obračunavam sa organizatorima Demo Festa, jer sam sasvim svestan teškoća koje su imali i to ne svojom krivicom (vremenske prilike se ne daju kontrolisati!), već više molba da se u sličnim situacijama koje bi se mogle dogoditi u budućnosti povede više računa o onima zbog kojih je festival osnovan – demo bendovima. Da je sve ipak završeno na zadovoljavajući način dokazuje prisustvo svih finalista na proglašenju pobednika, ali i raspoloženje koje je, kako mi je preneo jedan od finalista, bez obzira na sve, ostalo pozitivno. Njemu se dopalo to postignuto jedinstvo ljudi koji su se tada većim delom prvi put videli u buntu protiv nepravde. Možda je danas zaboravljeno, ali vredi se podsetiti – pobuna je suština rokenrola!