Kad ostanem sam, stavio bih na gramofon A1 stranu duplog singla Bitlsa “Magical Mystery Tour”, jedine njihove ploče koju sam imao, ne bih li nekako odvojio misli od te tenzične situacije, ali bi se tenzija vratila još intenzivnije, čim bih iz zvučnika čuo strog glas koji me poziva da se pridružim toj “magičnoj misterioznoj turneji koja dolazi da me odvede” - i to obučenog u belu košulju i kratke tamno plave pantalone na tregere sa crvenom maramom vezanom oko vrata (to je, naime, bio traženi “stajling” za tu priliku). Mislio sam u sebi: sve bih to nekako mogao da “progutam”, čak I kratke pantalonice i bele dokolenice, koje zaboravih da pomenem, ali to da pored mene, sa moje leve i desne strane trče dve devojčice koje su umesto kratkih pantalonica imale plisirane suknjice, to srce junačko već nije moglo da izdrži. Bilo me stid, ali baš. Predpubertetski “ja” bejah u paničnom strahu od blizine tih zadihanih devojčica. Sećam se kao da se danas događa, da sam mislio da bih izgledao sam sebi (jer vizuelizovao sam tu sliku), onako kako kaže druga po redu pesma sa tog duplog singla, kao “Fool on the hill” ( iako ne znam kako sam vizuelizovao to brdo u Banatskoj ravnici). Nisam, naravno, u to vreme na svesnom nivou povezivao Bitlse sa rečenom situacijom na taj način, ali jesam, kad je taj 25. maj ipak prošao bez mene, rekao mami: “da sam to uradio, osećao bih se kao neka budala”. Moram da kažem da su me roditelji podržali u mojoj odluci kad su shvatili da je neću promeniti i hvala im na tome. Moram da kažem i to da u ovom odbijanju nošenja štafete nije bilo ni trunke ideoloških razloga, iako bi danas moja biografija nekima izgledala bolje da ih je bilo. Tek iz ove perspektive shvatam da je to  početak mog distanciranja od Bitlsa – previše su me podsećali na tu neprijatnu situaciju a bili su tek njena zvučna kulisa. Posle događaja koji sam opisao retko sam stavljao tu prvu ploču duplog singla na gramofon, ali sam i dalje redovno slušao drugu ploču, naročito pesme “Your Mother Should Know” i onu o kojoj ću govoriti kasnije.

“Your Mother Should Know”, vesela kantri poskočica jednostavne melodije i još jednostavnijeg teksta (da ne upotrebim neku težu reč) je potpuno beznačajna pesma u opusu Bitlsa ali se meni oduvek sviđala – kako sam tada (pogrešno) razumeo, to je bila pesma o mami koja sve zna, a ja sam baš to mislio o svojoj mami.

Negde u to vreme, ili malo kasnije, dok sam još živeo u Zrenjaninu, slušao sam emisiju na Radio Beogradu, e sad, da li je to bila legendarna “Veče uz radio” Nikole Karaklajića ili ona Nikole Neškovića “Prijatelj zvezda”, ako se dobro sećam naziva, u kojoj je gost (ko je to tačno bio ne sećam se više) puštao naizmenično pesme sa tada novih albuma Bitlsa i Stounsa. Sećam se nekih pesama koje su puštali pa sam rekonstruisao da su u pitanju “Beli album” Bitlsa i “Beggar’s Banquet” Stounsa. Kad gledam iz današnje perspektive, taj nepoznati gost je presudno uticao na moje muzičke preferencije – “Rocky Raccoon” i “Ob-La-Di, Ob-La-Da” su izgubile bitku sa “Sympathy For the Devil” i “Street Fighting Man”. Da je umesto tih pesama pustio “While My Guitar Gently Weeps” i “Happiness is a Warm Gun”, moja muzička budućnost bi možda uzela skroz drugačiji smer.

Kakogod, negde u to vreme putevi nam se razilaze. Kad sam početkom sedamdesetih počeo sam sebi da kupujem ploče, Bitlsi nisu bili na spisku za nabavku. Ni blizu. Stvorio sam prema njima izvesnu distanci koju sam ljubomorno čuvao. To je valjda iz tinejdžerske potrebe da se bude drugačiji. Svi vole Bitlse, ja volim Stounse, svi navijaju za Zvezdu, ja za Partizan. To je bio jedini mogući način iskazivanja bunta za mirnog I povučenog dečaka iz banatske ravnice. Ali, dogodilo se po onoj staroj izreci “ako nećeš ti Bitlsima, doći će Bitlsi tebi”, da moja sestra 1975 dobije za rođendan onu crvenu kompilaciju ”1962-66” koja me nije ubedila da sam pogrešio. Bilo je tu zanimljivih momenata, ne sporim, ali to je pop period Bitlsa koji ni tekstualno ni muzički ne može da se meri sa periodom “1967-70” koji obuhvata “plava” kompilacija kojoj sam došao u posed tek 1983. Opet pogrešno vreme, jer za tu ploču bi bolje bilo da sam je slušao sredinom sedamdesetih, kada bi bila ubedljivo superiorna u poređenju sa svojim prog-simfo rok parnjacima tipa Yes, Genesis, Gentle Giant, ELP i ostalima. Ovako ispada da sam pop ploču (62-66) Bitlsa slušao kad je prog (simfo) rok bio na vrhuncu, a prog (simfo) rok ploču (67-70) Bitlsa sam slušao u jeku novog talasa. Klasični mismeč!*

(* mismeč – pojam iz košarke, situacija kada se sticajem okolnosti međusobno čuvaju igrači čije su fizičke karakteristike nepodudarne. Npr. visok i nizak, brz i spor...)

Nije nam, kao što vidite, sudbina dala da se približimo Bitlsi i ja. Kad god smo bili u prilici, nešto bi se isprečilo. Potpuno je nebitno da li je to bila Titova štafeta, pogrešan tajming naših susreta ili moja potreba za kakvom-takvom sopstvenom originalnošću koju sam potpuno pogrešno manifestovao šiljeći onu stvar na Bitlsima, tek, do pravog mira, ljubavi i razumevanja između nas nikada nije došlo. Vremenom sam stekao toleranciju prema Bitlsima (i voliteljima Bitlsa), pa i uvažavanje. Uticaj koji su imali na potonja dešavanja na rok sceni, i trajnost njihove muzike, koja je i dan danas veoma slušana kod mladih ne može se negirati i nipodaštavati. O njihovoj transgeneracijskoj popularnosti koja traje skoro 60 godina najbolje govori lista 20 najslušanijih sa sajta last.fm u trenutku kad ovo pišem. Bitlsi su na 12. mestu, ispred njih su redom: BTS, Ariana Grande, Twice, Blackpink, Taylor Swift, Juice WRLD, Kanye West, Frank Ocean, Joji, Gorillaz, Loona, a iza do dvadesetog mesta clipping., Lady Gaga, TOMORROW X TOGETHER, Harry Styles, The Weeknd, Machine Gun Kelly, Drake i Lil Peep (proverite svoje znanje, za koliko ste od ovih izvođača uopšte čuli!). Bukvalno svi izvođači osim Bitlsa su iz XXI veka. Ovo pokazuje da su Bitlsi jedina konstanta muzičkog ukusa mladih u poslednjih 60 godina, bar kad se govori o domenu pop muzike. Njihovi savremenici ne da su ispod radara današnjih generacija, nego su jedva vidljivi i elektronskim mikroskopom. Dakle, mora da ima nešto u tim Bitlsima i njihovoj muzici.

*****

Najzad dođoh i do mojih top 20 pesama Bitlsa. Pre nego što pređem na listu moram reći da sam tokom godina, a naročito od kad je dostupan digitalni daunloud i striming servisi, preslušao sve njihove albume izdate dok je bend postojao i većinu naknadno objavljenih snimaka tako da sam omiljene pesme birao iz celokupnog njihovog opusa. Birao sam ih isključivo po ličnom kriterijumu dopadljivosti ne trudeći se da budem objektivan to jest da ih biram po kvalitetu. Nije ovo moj izbor 20 najboljih pesama Bitlsa, već meni najdražih (te dve stvari uopšte ne moraju da se poklapaju). Prvih deset na listi ću rangirati, ali će sve biti poređanje po redosledu prvog objavljivanja, tako da će rang prvih deset biti ispremeštan. Takav princip sam odabrao da bismo lakše pratili razvojni put Bitlsa. Za svaku od pomenutih pesama biće navedeni sledeći podaci za koje sam kao izvor koristio izvanrednu knjigu Iana Makdonalda “Revolution In the Head – The Beatles’ Records and the Sixties”: u prvoj zagradi je redni broj pesme brojeći od prve do poslednje ikada snimljene, zatim datum prvog izdavanja, format izdavanja (album iili singl) i ime pretežnog ili isključivog kompozitora (matematičkim simbolima „veće >“, „manje<“ i „jednako=“). Naime, Lenon i Makartni su sve svoje pesme potpisivali kao zajedničke, što neke jesu bile, dok je kod nekih jedan od njih imao značajniju ulogu, ili čak bio jedini autor. Džordž Harison je potpisao sve svoje pesme sam. Probaću na osnovu ovog spiska da utvrdim ko mi je od ova tri autora najbliži srcu, pošto u ovom trenutku nemam defenisan odgovor na to pitanje. Jedino sam za Ringa siguran da je najbolji bubnjar na svetu.

Kroz ovih dvadeset pesama poređanih hronološkim redom, pokušaću da dočaram karijeru Bitlsa kako je ja vidim. Ponavljam da ću biti subjektivan u izboru pa će izostati neke pesme koje bi se morale naći u ovom izboru kada bi on bio pravljen sa kvalitetom ili značajem kao glavnim kriterijumom uvrštavanja.

She Loves You (Singl), 23.08.1963.

Živahna ljubavna pesmica koja možda najbolje odslikava ranu fazu grupe. Pop u najboljem smislu te reči, sa zaraznim refrenom u kome je i ono čuveno “Je Je Je” po kome je ceo taj pravac popa dobio ime Je-Je muzika. Prva čiji tekst se ne odnosi na govornika, već ona voli govornikovog sagovornika, što je mala ali značajna promena diskursa. Prvo lice jednine se obaća drugom licu I priča o trećem licu. Početkom šezdesetih takva vrsta interakcije između glavnih likova dvominutne pop pesme nije postojala. Ne kažem da tekst predstavlja poetski vrhunac, pre će biti da tu o poeziji nema ni govora, ali je ipak pomak u odnosu tada vladajuće šema ja-te-volim ili ja-patim-sam. Pesma je odlično prošla (to je najprodavaniji Bitls singl ikad) I posle nje ništa više nije bilo isto. Bitlmanija je počela!

  All My Loving (sa albuma With the Beatles), 22.11.1963.

Obična ljubavna pesma, reklo bi se, ali ona ipak ima svojih aduta. Uopšte nije planirana da bude singl, ali je kao album-numera privukla veliku pažnju fanova, pa je naknadno objavljena na Epju, tri meseca po izlasku albuma i naravno zauzela prvo mesto na britanskoj top listi. Meni se oduvek sviđala – nežnost ostaje nežnost i kad je poslata “brzom poštom”. Naime, pesma je iz omiljenog ljubavnog podžanra “pisaću ti pisma duga”, sa tekstom prosto idealnim za identifikaciju petnaestogodišnjih devojčica koje su tada činile ogromnu većinu njihove publike. Mada je pesma većinski Makartnijeva, u tom periodu je svaki član, u svom domenu, davao puni doprinos celokupnom utisku. U svakom slučaju, to je još jedna genijalna pop pesma Bitlsa koja se u mom izboru našla jer mi je draža od ostalih, možda boljih i značajnijih.

  I Want To Hold Your Hand (Singl), 29.11.1963.

Ovde dolazi do prve interakcije sa Dilanom. Slušajući ovu pesmu, Dilan je umesto “I can’t hide” razumeo da pevaju “I get high” što aludira na upotrebu stimulativnih sredstava, što u tom trenutku nije bilo tačno, ali je ipak skrenulo njegovu pažnju. Ovom pesmom Bitlsi su otvorili američko tržište, bez čega ne bi bilo moguće ostvariti svetski uspeh. Danas kad slušam ovu pesmu, nisam toliko oduševljen kao kad sam je prvi put čuo, naročito ne sa srednjim delom. Ipak, stavio sam je na listu zbog prošlih dana u strofa, koje mi se i dalje sviđaju. Tekst pesme nije vredan pomena ali je ipak, po nekim mišljenjima, razmrdao američku pop scenu, jer je u to vreme u puritanskoj Americi i držanje za ruke bilo seksualna konotacija.

-        You’ve Got To Hide Your Love Away (sa album Help!), 06.08.1965.

Interakcija sa Dilanom ovde dobija komične tonove – dok se Dilan pod uticajem Bitlsa “uključuje” u struju, Bitlsi postaju akustični na ovoj Lenonovoj pesmi. Njena sličnost sa Dilanovim pesmama je površinska, i najviše se ogleda u atmosferi i načinu pevanja, a manje u i dalje prilično jednostavnoj lirici Bitlsa. Meni je bio dovoljan i taj duh Dilana da mi se pesma svidi, i ostalo je tako do danas.

-        Yesterday (Help!), 06.08.1965.

Makartnijeva pesma sto posto, on je jedini član Bitlsa koji je snimio. Gudače je par dana kasnije dodao Džordž Martin. Sedamdesetih je bila omiljena na žurkama za takozvani “stiskavac”, jer je razmekšavala I najtvrđa ženska srca. Kažu da je Makartniju pala s neba pa on čak nije bio siguran da li je to njegova pesma – pomislio je da je negde usput “pokupio”. Legenda kaže da je originalni naslov bio “Scrambled Eggs” iliti kajgana na našem, ali su ga, srećom, promenili. Jedva je izborila svoje mesto na albumu “Help!” da bi danas bila najobrađivanjija Bitls pesma, što nije nije malo postignuće. Mnogi joj zameraju previše patetike, ali to meni, velikom poštovaocu iste, uopšte ne smeta. Nekad je bila još bolje plasirana na mojoj listi, ali i danas ostaje među deset.

-        Norwegian Wood (This Bird Has Flown), sa albuma Rubber Soul/ 03.12.1965.

Opet jedna inspirisana Dilanom, toliko da je ovaj odgovorio svojom “4th Time Around” čiji naslov znači, po zlobnicima, „ovo je četvrti put da me kopirate“. Morali su Bitlsi da se ozbiljnije pozabave rečima svojih pesama jer je aktuelni trend to zahtevao. Kada oko vas na top listama imate „Satisfaction“ od Roling Stounsa, „My Generation“ grupe Hu, Kinkse, Animals sa „We Gotta Get Out Of This Place“ ne možete ostati na pesmama tipa „Ja te volim – ti me voliš“. Priča mora biti sofisticiranija jer ćeš u protivnom izaći iz trenda a jedan od dva priznata smrtna greha u pop muzici je „biti dosadan“ i biti „passe“ kao što to lepo reče Ian Mekdonald u već pomenutoj knjizi. Bitlsi, inteligentni kakvi jesu, sebi taj luksuz nisu mogli dozvoliti. Pesma je i dalje ljubavna, ali nekako nadrealna. Prvo, ta norveška šuma bi pre bila norveško drvo od koga se pravi tada, šezdesetih, moderan skandinavski nameštaj. Ali onda dolazi poslednja strofa sa onim „…I lit a fire…“koja nas ponovo vraća u norvešku šumu. Tu se prvi put javlja ta dominantna devojka, koja se ponovo pojavljuje na opet Lenonovoj pesmi „Girl“ sa istog albuma koja kao da predskazuje pojavu Joko Ono u njegovom životu. Ona će se u njegovom životu stvarno pojaviti tek godinu dana kasnije devetog novembra 1966. Karakterističan zvuk ovoj pesmi daje sitar koji se u njoj našao posredstvom Rodžera Megvina i Dejvida Krozbija iz grupe The Byrds sa kojima su se Bitlsi našli u El Eju prilikom njihove američke turneje 1965. LSD je bio kohezioni faktor tog susreta, tokom kojeg je Dejvid Krozbi upoznao prisutne sa osnovama indijske klasične muzike, sviranjem sitara i dron muzikom (bas nota ili akord čije trajanje je produženo na celu pesmu). Poslušajte pesmu i čućete potmuli zvuk u pozadini koji traje – to je taj takozvani dron koga je odsvirao Džordž Harison na sitaru.

-        In My Life (Rubber Soul), 03.12.1965.

Druga pesma sa „Rubber Soul“ albuma. Jedna od prvih „autobiografskih“ koju su napisali Lenon i Makartni (više Lenon, manje Makartni), zamišljena je kao neka vrsta ode rodnom Liverpulu gde je trebalo da se pominju razne lokacije značajne za autore koji su u njemu odrasli. Neke od lokacija su se preselile u druge pesme („Penny Lane“, „Strawberry Fields“), ostale se ne pominju poimenice, ali je ostala kontemplacija o mestima i ljudima iz prošlosti koji u nama ostaju zauvek. Bilo kako bilo, lepa, nostalgična pesma i melodija koja se ne zaboravlja. Pesma je notorna i po drugom direktnom učešću Džordža Martina u nekoj pesmi Bitlsa (prvo su gudači na „Yesterday“), ovoga puta sa solom na električnom klaviru, koga je odsvirao i nasnimio bez znanja članova grupe, da bi izbegao njihovo apriorno odbijanje. Kada im je pustio gotovu pesmu sa tim skoro baroknim solom članovi grupe su se složili da ostane tako, iako se meni čini da je solo nešto živahniji nego što traži ugođaj pesme.

-     Girl (Rubber Soul), 03.12.1965.

Već treća pesma sa „Rubber Soul“ albuma rešava dilemu koji je moj omiljeni album Bitlsa. Kad uzmem u obzir da su se u ovom izboru komotno mogle naći i pesme „We Can Work It Out“ i „Drive My Car“ onda je potpuno jasno da je to „Rubber Soul“. Ceo ovaj tekst je nastao tako što sam na praznu stranicu (elektronsku) napisao dvadeset mojih omiljenih Bitls pesama ne vodeći računa da li su sa singlova ili albuma, niti iz kog su perioda, da bih tek naknadno uneo te podatke i poređao pesme hronološkim redom, tako da je ovo realna slika mog odnosa prema Bitls pesmama. Hoću da kažem da ovo nije nikakva moja konstrukcija – pesme sa tog albuma mi sa zaista najviše sviđaju. „Girl“  koja je Lenonov odgovor na Makartnijevu „Michelle“ je, kao što već rekoh, pesma o devojci snažnog karaktera koja dominira u opisanom odnosu (…and she promises the earth to me and I believe her – nije li obično sasvim suprotno, da on njoj obećava a ona njemu veruje). Kažu da je Lenon pisao o odnosu prvog basiste Bitlsa Stuarta Satklifa i Astrid Kirher no meni se više čini da je on u stvari anticipirao dolazak svoje životne saputnice Joko Ono koji će se desiti sledeće godine. Ove i druge pesme sa „Rubber Soul“ su prekretnica za Bitlse – oni od najbolje pop grupe na svetu postaju rok grupa. Za mene su ti trenuci vrhunac njihove karijere, ali sa tim se veliki broj njihovih pristalica neće složiti.

  Eleanor Rigby (sa albuma Revolver) 05.08.1966.

Pesmu „Eleanor Rigby“ sam imao u svojoj kolekciji singlova, ali u izvođenju Rej Čarlsa, pa u prvo vreme nisam ni znao da je to pesma Bitlsa (dok jednog dana nisam pogledao etiketu). Zbog Reja, koji sve što takne pretvara u R&B i njegovog nadahnutog izvođenja, i danas mi pesma zvuči „crnački“ a u stvari, u originalu pesmu izvodi klasični gudački oktet (violine, viole i čela) koji zvuči, eh, kao gudački oktet. Lenon i Makartni pevaju vokale i to je sve od Bitlsa. Kako je tema pesme smrt, što je tada bila retkost za pop pesmu, gudači su možda i najbolja opcija. Donekle je iznenađujuće to što je u mom izboru samo jedna pesma sa cenjenog albuma „Revolver“ ali i posle nedavnog ponovnog preslušavanja ne bih tu ništa menjao. Pesme su kvalitetne, dobro projektovane i izvedene ali to nije ono što mene privlači muzici pa tako i nisam bio privučen.

Strawberry Fields Forever (Singl), 17.02.1967.

Ova pesma je trebala biti na Sardžent Peperu ali nije jer je tada u Engleskoj postojalo neko glupo pravilo da pesma koja je objavljena kao singl ne može te godine da se nađe na albumu. Zato su mnoge najbolje pesme Bitlsa ostajale izvan albuma, što su Amerikanci na svojim verzijama njihovih ploča ispravljali. Ovo bi bila po mom mišljenju najbolja pesma na Sgt.Pepperu a ovako je završila na singlu i na kompilacijama. Šteta. „Strawberry Fields“ je inače još jedan lokalitet iz Liverpula, nekakva ženska škola/internat u blizini mesta gde je Lenon živeo. I taj toponim se trebao naći u pesmi „In My Life“. Pesma odražava tadašnje Lenonovo prilično haotično stanje. Slom koji je preživeo posle izvinjenja za onu antihrist izjavu još nije zaboravljen, raspad braka i prvi susret sa Joko Ono par dana pre snimanja ove pesme, posledice korišćenja LSDa koje su se najviše ogledale u gubljenju stvaralačke orijentacije, možda zato „Strowberry Fields Forever“ zvuči kao mesečarenje. Pesma je najbolji primer novog pristupa komponovanju koji su Bitlsi i Džordž Martin uveli na prethodnom albumu „Revolver“. Te pesme se više nisu mogle verno reprodukovati na koncertu, jer je studijskim trikovima ono što je odsvirano drastično izmenjeno a sve u cilju potpunog ispunjenja vizije autora kako bi pesma trebalo da zvuči i koja osećanja bi trebalo da dočara slušaocu. Lenon nikako nije bio zadovoljan prvim snimcima pa je pesma bila gotova tek posle 45 sati studijskog rada, što je tada bio nepojmljivo.  Kako kaže Ian MacDonald u svojoj knjizi, od prve verzije je uzeta prva polovina pesme, od  druge (sa Martinovim gudačima) druga polovina, iako se nisu poklapale ni u tonalitetu ni u tempu, i to na izričito insistiranje Džona Lenona. Tek tada je dobio ono što je u svojoj glavi čuo. To nije bio Dilanov intuitivni pristup snimanju pesama (sa beskrajnim ponavljanjima dok se ne dobije ono što čuje u svojoj glavi), ovaj pristup više liči na komponovanje klasične muzike. Zato su Bitlsi našli novog konkurenta sa kojim su se nadmetali – Brajana Vilsona i The Beach Boys koji su, poput njih, pripadali toj, kako sam je nazvao, konstruktivističkoj školi rok muzike. Bič Bojsi su izdali svoje remek-delo „Pet Sounds“ manje od godinu dana ranije, ali sasvim dovoljno da ga Lenon „primi k znanju“. Ostali Bitlsi su već od ranije bili opčinjeni Brajanom Vilsonom i taj album proglašavali najboljim ikad snimljenim. Za Lenona je „Pet Sounds“ bio izazov, i ova pesma je bila prvi korak u toj borbi koja je krunisana albumom „Sgt.Peppers Lonely Hearts Club Band“. Što se mene lično tiče, to je poslednja pesma koja je ušla na moju listu, pa je, što bi se reklo, posledica naknadne pameti ili tačnije, zakasnelog sviđanja ali ne tolikog da bi ušla u prvih deset.

A Day In the Life ( Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band) 01.06.1967.

Sa „Narednika Pepera“ samo jedna pesma! Nikada nisam bio ljubitelj ovog albuma, čak me je vrlo nerviralo kada je biran za najboljeg svih vremena u mnogim ranijim anketama. Poslednjih par desetleća to se više ne događa pa mogu mirnije da ga posmatram. Nije se moje mišljenje ni malo promenilo – i dalje mislim da je precenjen. Izdvojio bih, pored ove, još samo dve pesme: With A Little Help From My Friends i Lucy In The Sky With Diamonds. Malo za izvikano remek-delo. „A Day In The Life“, koja je poslednja na albumu, meni izgleda kao prizemljenje posle lošeg LSD tripa, ili, da budem sasvim banalan, kao dolazak proleća posle duge i hladne zime. Posebno onaj „Ooh Boy“ uvodni deo. Pesma je složene strukture i sastoji se od više celina presečenih sa dva gudačka glisanda (to je ona buka koja se čuje u dva navrata) koji asocira na smak sveta ili možda pre na neki teški mamurluk. Čak 45 muzičara je učestvovalo na njenom snimanju – četiri člana Bitlsa i smanjena verzija simfonijskog orkestra. Po mom mišljenju ovo je prvi i najbolji ikad snimljen album simfo ili prog roka, kako god želite. Taj pravac s kraja šezdesetih je bezuspešno pokušavao da sjedini klasičnu muziku i rok u čemu evidentno nije uspeo. Otišao je u ćorsokak instrumentalističkog egzibicionizma, pretencioznosti i ispraznosti. Možda baš zato što su ignorisane smernice koje su „Sgt.Pepper“-om dali Bitlsi. Ako hoćeš klasičnu kompoziciju, koristi metode komponovanja koje koriste kompozitori klasične muzike. Ako hoćeš simfo-rok, angažuj simfonijski orkestar. Prosto k’o pasulj! Da se vratimo na pesmu o kojoj govorim – o njenom uticaju najbolje govori izjava Fredija Merkjurija iz grupe Queen koju ću citirati po sećanju: „da nije bilo „A Day In The Life“ ne bi bilo ni „Bohemian Rhapsody“. Dovoljno rečeno.

All You Need is Love (Singl) 07.07.1967.

„All You Need Is Love“, jednostavna pesma sa pravom pravcatom hipi porukom (Samo nam je ljubav potrebna, kako je to lepo preveo Bajaga) je deo lične priče. Mogao bih se zakleti da se sećam da sam gledao direktan prenos prvog izvođenja te pesme na prvom i tada jedinom programu Radio Televizije Beograd. Sećam se i scene ispunjenje muzičarima iz simfonijskog orkestra koji ih je pratio i Bitlsa koji sede i sviraju, sa slušalicama na ušima. Jedino nisam siguran da li sam stvarno gledao direktan prenos ili sam (ako ga je uopšte RTB prenosio – zna li neko?) naknadno video spot koji i danas postoji na Jutjubu. Elem, pesma je lansirana u pravom trenutku – hipi pokret je bio na svom vrhuncu, sasvim čedan, još uvek neukaljan izdajama predvodnika, Čarlsom Mensonom, nasiljem iz Altamonta, smrtima vodećih muzičara, zloupotrebama droga. Bitlsi su to najbolje znali – da izbace pravu pesmu u pravo vreme. Ona je i dokaz dokle su Bitlsi stigli u tom trenutku, kad su odavno bili najveći pop-rok grupa na svetu.

I Am The Walrus (Singl), 24.11.1967.

Iracionalne reči ove pesme i iracionalna muzička kompozicija sasvim su u skladu sa mojoj iracionalnom odlukom da ovu pesmu stavim na mesto broj jedan svoje liste najdražih pesama Bitlsa. Ako ste pažljivo čitali ovaj tekst, negde u njemu ste naišli da je „Morž“ jedna od prvih pesama Bitlsa koje sam čuo, ali i da sam tada mislio da je ploča na tom mestu oštećena, jer zvuke koje sam čuo nisam percipirao kao muziku, a i uvek bih, kad bi se začuli prvi taktovi, bacio pogled na selektor broja obrtaja, da proverim da li se nalazi na pravom mestu. Tek mnogo kasnije sam postao opčinjen tom pesmom, i dalje ne shvatajući ništa. Danas shvatam da se ta pesma i ne može shvatiti tako što ćeš tumačiti svaku strofu i svaku reč u njoj jer su reči i izrazi nabacani bez ikakvog smisla. Kakva „Alisa u zemlji čuda“, kakav „Finnegan’s Wake“, kakav Erik Bardon i njegov fetiš razbijanja jaja (Eggman!!!) – sve su to iskonstuisana tumačenja koja ne drže vodu. Najbliža istini je priča koje kaže da je Lenon dobio pismo od jednog učenika njegove bivše škole u kome ga obaveštava da se na časovima engleske književnosti proučavaju tekstovi Bitlsa. Lenon se, kaže priča, vidno iznervirao, psujući tom profesoru sve po spisku, jer ga je baš taj, dok ju je pohađao, proglasio netalentovanim bezveznjakom. Lenon je kao odgovor, uz pomoć nekoliko LSD tripova napisao pesmu i rekao „evo ti ovo, pa analiziraj do mile volje!“. Kad je sa današnjom pameti slušam, „I Am The Walrus“ mi izgleda kao anarhistička himna, udar na red i poredak i ultimativni anti-establišment stav. Gu Gu Ga Džub!

Your Mother Should Know (Magical Mystery Tour), 08.12.1967.

Ovu sam ostavio u izboru iz čisto sentimentalnih razloga, jer po kvalitetu ili značaju sigurno nema mesta među 20. To je, naime, prva pesma Bitlsa koja mi se svidela. Rekoh na početku da sam imao njihov dupli EP „Magical Mystery Tour“ koji je na mom lošem zvučniku loše zvučao, ali baš loše. Osim ove Makartnijeve lake pesmice za koju sam dugo mislio da pripada kantri žanru. Pesma je o „nekoj pesmi koja je bila hit pre nego što je rođena tvoja majka, koju bi tvoja mama ipak trebala da zna“. Taj tekst se u nekoliko varijeteta ponavlja u svakoj od pet strofa uz hopa-cupa ritam (to me valjda asociralo na kantri). Takva pesma je dečaku od 10 godina bila bliža od „I Am The Walrus“ za koju sam, kad počne, mislio da se čuje krčanje jer je ploča izgrebana.

-        While My Guitar Gently Weeps (White Album), 22.11.1968.

Posle „I Am The Walrus“ Bitlsi prestaju da budu u fokusu Džona Lenona. Makartni je u potpunosti preuzeo komandu, ali je to ipak otvorilo više prostora za Harisona. On je od početka bio solo igrač, bar što se komponovanja tiče. Vidno je napredovao kao kompozitor pa je tek u poslednjih nekoliko godina postojanja Bitlsa njegov doprinos Bitls pesmarici bio značajan. Na ove tri pesme koje su se našle u mom izboru nisu više toliko vidljivi uticaji indijske raga muzike mada je u tekstovima indijska filozofija ostala prisutna. Mahariši Maheš Jogi, guru Bitlsa, a naročito Harisona i Lenona, pa i Makartnija (jedino je Ringo Star ostao imun) i transcedentalna meditacija o kojoj je podučavao, zamenili su LSD na pijedestalu vrhunskog induktora inspiracije, naročito u Lenonovom slučaju. Lepo se Maharišijevo učenje uklapalo u duh vremena – 1967 je godina procvata hipi pokreta, u čijem učenju su u samom centru takođe sreća, mir i ljubav. Idila između Maharišija i Bitlsa je prekinuta kad je Mahariši optužen za seksualno uznemiravanje Mie Farou, jedino mu je ostao veran baš Džordž Harison. To se desilo iste te 1968, kad je Harison objavio „While My Guitar Gently Weeps“. To je rok pesma, sa gitarskim solom Erika Kleptona koji ne ostavlja nikakve sumnje. Tekst, kako mi se čini, govori o poremećenim međusobnim odnosima u grupi. Mene za pesmu ne vezuje nikakva lična priča, jednostavno mi se sviđa.

Hey Jude (Singl), 30.08.1968.

Po Lenonu, ovo je najbolja pesma koju je Makartni napisao za Bitlse. Možda i zato što je originalno napisana za Lenonovog sina Džulijana, sa radnim naslovom „Hey Jules“. Ona nastavlja niz Makartnijevih singalong himni, započet sa „All You Need Is Love“ a završen sa „Let It Be“. Sve tri pomenute pesme spadaju u žanr takozvanih „pesama sa ekskurzije“ koje peva ceo autobus na povratku kući. Pesma Hej Džud podjednako dobro funkcioniše i u aranžmanu za pijani adolescentski glas jednog osmaka koji još uvek mutira, i u aranžmanu za simfonijski orkestar. Na na na na na na na Hej Džud!

  Get Back (Singl), 11.04.1969.

Kažu da je Džon Lenon, dok su Bitlsi u svom poslednjem lajv nastupu izvodili ovu Makartnijevu pesmu na onom krovu, svaki put kad bi Pol otpevao „get back to where you once belong“ značajno pogledavao Joko Ono (koja je, naravno, bila na krovu). Smatrao je da je to Polova poruka Joko da prestane da se pojavljuje tamo gde joj nije mesto, na snimanjima u studiju ili na stejdžu, kao tom prilikom. Pomalo je kontroverzan taj tekst, jer se povezuje sa danas vrlo aktuelnom temom migranata. Nastala je kao pokušaj satiričnog odgovora na čuveni „Rivers of Blood“ antimigrantski govor britanskog konzervativca Enoha Pauela, ali se, valjda zbog osetljivosti teme, odustalo od toga, pa su reči pesme u konačnoj verziji lišene bilo kakvog smisla. Meni je pesma uvek bila čakberijevski rokenrol, rokerskija od većine Bitls pesama, samim tim i draža. Nema, što se mene tiče, nekog posebnog razloga za njeno uvrštenje na listu, osim dobrog ritma i zaraznog refrena.

Something (Abbey Road), 26.09.1969.

Postoji ta pesma Džejms Tejlora, koji se, uzgred, stalno nešto motao oko Bitlsa, „Something in the Way She Moves“ koji je Džordž Harison iskoristio kao inspiraciju. Čuo ju je na audiciji koju je Tejlor imao za njihovu disko kuću Apple i iskoristio njenu prvu rečenicu za svoju pesmu. Ovde je Harison već zreo za solo karijeru koja će uslediti posle raspada Bitlsa. Demo naslovne pesme svog prvog solo albuma „All Things Must Pass“ je snimio tokom „Abbey Road“ sešna, sa nadom da će ući na ploču, ali pesma nije odmakla dalje od tog demoa. „Something“ jeste, ušla je na „Abbey Road“ album i doživela popularnost veću od većine Harisonovih pesama u repertoaru Bitlsa, kojih je bilo ukupno dvadeset i dve. Ne čudi, jer to je elegantna numera koja teško može da se ne svidi. Obratite pažnju na lep solo koji počinje na 02:00

-        Here Comes the Sun (Abbey Road), 26.09.1969

Sa trećom Harisonovom pesmom na listi sam se zbližio posredno – preko saundtreka za (neuspešan) filmski mjuzikl „Sgt.Peppers Lonely Hearts Club Band“ sa Bee Geesima i Piterom Fremptonom u glavnim ulogama, koji mi je preko sestre koja ga je donela iz Amerike došao na gramofon. Pesmu je u filmu izvodila i tada i sada nepoznata Sandy Farina, ali pesma je bila toliko dobra da joj ni njeno izvođenje nije moglo naškoditi. Šalim se, uopšte nije bila loša ta njena verzija, naročito njen glas i bas deonica. Bolji je, naravno, original Bitlsa sa divnom Harisonovom melodijskom linijom na kojoj mu je, siguran sam, pozavideo i sam Pol Makartni.

-        Come Together (Abbey Road), 26.09.1969.

Ovo je i treća pesma sa „Abbey Road“ albuma na mojoj listi, čime se izjednačio sa „Rubber Soul“. Ipak prednost dajem ovom drugom, jer je ujednačeniji i nema nijedne pesme koja mi, narodski rečeno, ide na živce. „Come Together“ je, može se reći, oproštajna pesma Džon Lenona, njegov poslednji pun doprinos Bitlsima. Posle „I Am The Walrus“ Lenon se sasvim distancirao od grupe, retko se pojavljivao na snimanjima sa malim ili nikakvim kreativnim doprinosom. Onda je došao sa ovom pesmom, koja je rađena sa Čak Berijevom „You Can’t Catch Me“ u mislima. Poput Walrusa i ova je pledirala za slobodu (…one thing I can tell you is you got to be free…). Pravi način da se stavi tačka na karijeru jedne velike grupe.

Let It Be (Singl), 06.03.1970.

To je ta poslednja Makartnijeva đačka himna koja zaključuje trilogiju ekskurzijskih pesama. Koliko god Mother Mary bila Makartnijeva pokojna majka a ne Bogorodica, pesma se ne može „oprati“ od religijskih konotacija. I ova mu je došla u snu, takva kakvu je danas znamo, baš kao i „Yesterday“. Najbolji primer Makartnijevog pisanja pesama – savršena melodija, sa priličnom dozom patetike dodatno pojačane dobro odmerenom  dozom gudača na kraju. Onaj koji ovoga puta vraća klatno na rokersku stranu je Džordž Harison sa prilično agresivnim gitarskim solom.

Red je da nekoliko reči posvetim rangiranju albuma Bitlsa. Očigledno je iz ovog mog izbora najdražih pesama da preferiram njihove singlove, kojih ima čak osam od dvadeset. Albumi uostalom i nisu forma koja najviše odgovara pop muzici osim ako se radi o kompilacijama. Zato bih nekom ko nikad nije čuo za njih najpre preporučio „crvenu“ i „plavu“ ploču to jest kompilacije „1962-1966“ i „1967-70“. Te dve kolekcije pesama su više nego dovoljne da se Bitlsi zavole. Ne treba preskočiti još dve, uslovno rečeno, kompilacije: „Magical Mystery Tour“ i „Yellow Submarine“ koje su sastavljene od singlova, B strana i EP-ja na kojima ima više odličnih pesama. Od regularnih albuma, već sam rekao, na prvo mesto bih stavio „Rubber Soul“, sledili bi na deobi drugog mesta „Abbey Road“ (o kome sam već govorio) i „Revolver“ koji je pravi album, i koga više doživljavam kao celinu nego kao skup pesama. Možda na njemu nema pesama koje mi se izuzetno sviđaju, ali to je možda jedini pravi rok album u opusu Bitlsa. O „Sgt.Pepper…“ albumu sam već govorio, dodao bih samo da nije baš dobro ostario ili to samo mom uhu ne prija taj „crossover“ popa i klasike.

*****

Bitlsi su, to se slobodno može reći, neprikosnoveni simbol šezdesetih. Obeležili su tu dekadu na mnogo načina – pored toga što su bili najveća pop-rok grupa tog vremena, imali su presudan uticaj na mlade i njihov način razmišljanja, njihovu modu, njihova politička uverenja. Kada se na šezdesete gleda iz današnje mračne cinično-nihilističke perspektive, taj period izgleda kao Periklovo doba procvata nauke, kulture, filozofije, dinamičnog razvoja društva, optimizma i bezgranične slobode. Tada je izgledalo da narod može nešto da promeni, samo ako to dovoljno želi. I sad, zamislite Džona, Pola, Džordža i Ringa koji na početku šezdesetih, kao tinejdžeri (imali su 17-20 godina) ulaze u vrtlog likova i događaja od kojih može da ti bukvalno otpadne glava (većina njih je na omotu Sardžent Pepera). Šta se sve izdešavalo tim mladim ljudima do 10.04.1970, kad se bend raspao, teško je i zamisliti a kamo li proživeti, i to u jednoj od glavnih uloga! Nemojmo smetnuti s uma, da u trenutku raspada Bitlsa, nijadan njihov član nije imao trideset punih godina. Kroz njihovu karijeru prelamali su se ključni istorijski događaji koji će odrediti dalji tok istorije. „Prvi singl Bitlsa „Love Me Do“ je izašao je u Engleskoj 5.10.1962, samo jedanaest dana pre izbijanja kubanske krize koja je svet dovela na ivicu nuklearnog rata. „She Loves You“ je emitovan na CBS Morning News“ 22.11.1963, ali nije repriziran kako je planirano, jer je tog dana ubijen Kenedi. U februaru 1965, izašao je u SAD singl „Eight Days A Week“, koji, mada naslov tako sugeriše, ipak nije govorio o kampanji bombardovanja Severnog Vijetnama koju je baš u to vreme pokrenuo predsednik Lindon Džonson. Kada je 1966 Meri Kvant počela da prodaje mini suknje u svom butiku Bazaar u Londonu, eterom se orila pesma Bitlsa „Yellow Submarine“. 1967, pojavio se Majk Nikolsov film Diplomac, jedan od simbola šezdesetih. Bitlsi su odgovorili sa "Sgt.Peppers Lonely Hearts Club Band" albumom. Studentski nemiri i ispraćaj na večni počinak Martina Lutera Kinga 1968 praćeni su muzikom sa singla Bitlsa „Hey Jude/Revolution“. Uz ateriranje na mesec misije Apolo išla je poruka Bitlsa „Get Back“. I tako možemo do sutra da nabrajamo. Bitlsi i šezdesete su neodvojivi a njihov značaj nemerljiv. Njihov muzički napredak je spektakularan – najzaslužniji su za dignitet koji je dobila do tada nipodaštavana pop muzika. Oni su studio za snimanje smestili u centar stvaralačkog procesa (što im neki zameraju), oni su principe komponovanja iz klasične i avangardne muzike preneli u pop, oni su jedni od prvih koje su pitali i o stvarima izvan šou biznisa…

Da se na kraju vratimo na „Bitlsi i ja“ priču. Ovih poslednjih petnaestak dana mog intenzivnog druženja sa njima u svrhu pisanja ovog teksta nisu mnogo izmenili moje mišljenje o njima niti su kod mene rasplamsali plamen ljubavi za njihovu muziku ali, posle sagledavanja svih aspekata njihove karijere, moje poštovanje prema Bitlsima je prilično poraslo. Najviše zbog istrajnosti karaktera koju su pokazali – neverovatno je pod kojim su sve pritiscima bili dok su stvarali svoju neverovatnu muziku. Čak 12 albuma su za deset godina postojanja izdali. Takav tempo se teško može izdržati tih deset godina, koliko su oni izdržali. Verovatno im je taj period izgledao kao jedan veliki trip, jer kako inače izdržati deset godina stalnih turneja, komponovanja, snimanja, marihuanu, LSD, obožavateljke, svoje veze i brakove, svetsku politiku, polemiku sa Isusom, smrti bliskih ljudi (Epštajn!), Joko Ono, međusobnu borbu ega, jednom rečju – kako izdržati uspeh i ostati koliko-toliko normalan!

Na kraju, izgleda da zla kob bliskih susreta Bitlsa i mene ostaje. Ovaj poslednji susret, čiji je rezultat tekst koji ste pročitali vi retki koji ste stigli do kraja, odvija se u jednom od najtežih vremena koje pamtim, u vremenu kovida-19 koji polako steže obruč oko nas.