E, sada dolazimo do onoga „što devojci sreću kvari“ - reklama. Njih ima na svakoj od platformi ali ove na Jutjubu i Spotifaju su posebno agresivne. Na Jutjubu ih možete videti pre, u toku i posle svakog spota, a na Spotifaju ide i po nekoliko reklama od po 30 sekundi između numera. Naravno da su one neophodne da bi se održao biznis plan vlasnika platformi, ali i muzičara koji dobijaju novac na osnovu slušanosti/gledanosti. Postoji i način da se izbegnu reklame, koji polako počinje da se prihvata i kod nas, a to je pretplata. Striming servisi su čak i za naše ekonomske prilike sa svojom cenom prihvatljivi potencijalnim korisnicima. Nemojte me držati za reč, ali Deezer košta 800 dinara mesečno a Spotify od 5 do 8 evra (pojedinačna/porodična pretplata).

Došli smo do onog dela teksta koji najviše interesuje muzičare a to su njihovi prihodi od online muzičkih platformi. Prihodi se zasnivaju na direktnoj prodaji jedino na „Bandcampu“, na ostalim platformama prihodi se ostvaruju tako što se po specijalnim formulama utvrđuje suma za isplatu svakom pojedinačnom izvođaču. Suma zavisi od broja strimova i razlikuje se za svaku platformu. Da se ne bih upuštao u matematičke operacije pogledajte na priloženoj slici koliku sumu (u američkim dolarima) koja platforma isplaćuje za milion strimova. Cifre su približne pa se autori ovog „Royalty kalkulatora“ ograđuju da su do vrednosti svakog strima došli posredno pošto striming servisi ne objavljuju ove podatke. Po mom iskustvu, cifre su prilično tačne.

Mislim da vrednost strima zavisi i od toga da li ih ostvaruju besplatni korisnici ili pretplatnici (strimovanje ovih drugih se više plaća izvođačima), kao i od zemlje u kojoj se strimuje. Cena pretplate je različita kao i cena reklama, pa odatle ta razlika. Ako vam se čini da su sume male, samo vam se čini. Uzmimo za primer grupu Pearl Jam. Pet njihovih najslušanijih pesama ima ukupno milijardu strimova samo na Spotifaju pa bi po priloženoj tabeli njihov prihod bio 4 miliona dolara (od samo pet pesama). Reći ćete, to nije argument, Pearl Jam su velike zvezde. OK, uzmimo Pol Čerija, koji je generalno nepoznat, a uzeo sam ga jer je prošle godine učestvovao na Americana Night Festivalu u Beogradu. Njegovih najslušanijih pet pesama ima deset miliona strimova, što je prihod od 40.000 dolara. Jel te da nije loše. Pet najslušanijih pesama nešeg Stray Dogga, na primer, imaju ukupno milion strimova  što bi bilo 4.000 dolara, za sve vreme od kad su podignute. Nije prevelika suma, ali nije ni za bacanje. Samo, nemojte previše da se radujete, ostali naši indi-rokeri nemaju ni približno toliko pregleda.

Čak i najpopularniji naši rokeri su na Spotifaju do sada imali relativno malo strimova (ovi pregledi Stray Dogga, grupe koja peva na engleskom, su skoro svi izvan regiona) što od gastarbajtera, što od retkih stranih slušalaca, što od malog broja slušalaca iz regiona koji su ga koristili dovijajući se na razne načine, tako da će se sada kad je konačno legalan i ovde (vidi priloženu mapu, svetlo sive su zemlje bez Spotifaja) u budućnosti stvari sigurno promeniti na bolje.

Uostalom, instalirajte Spotifaj i pretražite domaće izvođače, proverite ko koliko strimova ima i videćete da, što se popularnosti na ovom striming servisu tiče, stvari ne stoje uvek onako kako smo očekivali. Lako ćete zaključiti šta naši gastarbajteri iz zapadnih zemalja slušaju (Ceca – 10 miliona, Karleuša 4 miliona, Bijelo Dugme – 2.5 miliona, Zdravko Čolić – 2,5 miliona) a šta manje slušaju (EKV – 1 milion, Riblja Čorba – 850 hiljada, Hladno pivo – 500 hiljada, Idoli – 500 hiljada…računica obuhvata samo pet najslušanijih numera).

Kada se govori o prihodu muzičara mora se imati u vidu da se ove sume, u zavisnosti od ugovora sa  diskografskom kućom i izdavačem (publisher), dele u određenim procentima. Kod nas je do sada bila praksa da onaj ko radi digitalnu distribuciju, to jest podiže muziku na „streaming“ servise, uzima između desetine i polovine prihoda.

Šta je to što Spotify menja u dosadašnjem poretku stvari, kako naslov teksta sugeriše? Jednostavno rečeno, vraća u igru izdavače, i na mala vrata, urednike. Vraća one ljude koji su nekad postojali (u vreme vinila) koji će reći – ovo može, a ovo ne može. Jer, na Spotifaj pesmu ili album ne može „podići“ izvođač već isključivo izdavač (publisher). Izdavač nije uvek diskografska kuća (mada može da bude) pa se tu otvaraju mnoga pitanja. Recimo, mladi bend je snimio pesmu i prateći video. Pre ekspanzije striming servisa redosled poteza je bio jasan. Podignu pesmu na Bandcamp, odrede cenu daunlouda, podignu video spot na Jutjub, uključe monetizaciju, eventialno plate promociju na društvenim mrežama i sav posao je završen. Nema posrednika, sav prihod ide njima. Kao što sam već rekao, na striming servisima ne može tako. Posrednik se ne može izbeći – mora preko posrednika. A gde je posrednik, tu je korupcija. Šalim se, ne baš korupcija, ali imamo nekoga ko će da procenjuje da li mu se isplati da se bakće sa snimkom koji po njemu nema perspektivu. Dakle, izdavač će rezonovati otprilike ovako: ovo niko neće slušati, mogu da podignem, ali bez 50% zarade mi se ne isplati. Naravno, moguće je i suprotno, da smanji procenat ako misli da će pesma biti hit, a može i da misli da će biti hit i da i pored toga traži visok procenat. Procena je uvek subjektivna. Ako je izvođač ambiciozniji i hoće pored digitalne distribucije i fizičko izdanje (vinil, CD, kaseta) problem je veći. Mora da sinhronizuje ova dva vida distribucije. Nema više ono „podići ću u utorak u dva popodne, tad se najviše zabušava na poslu, pa će gledanost biti veća“ već prvo moraš da nađeš diskografsku kuću i izdavača, da oni međusobno usaglase odnose (ako nisu isti entitet). Onda će oni (u boljoj varijanti u dogovoru s tobom) rešiti kad se i u kom obliku izdaje tvoje delo. Sada su jedino tvoja autorska prava neprikosnovena (iako i ona mogu biti predmet pregovora), sve ostalo je u rukama drugih, kažem, samo u povoljnijoj varijanti u dogovoru s tobom. Kao što vidite, biznis se vraća u posao a gde je biznis tu su advokati, ugovori, sudovi…

Možemo mi gunđati protiv ponovnog vraćanja muzike u ruke korporacija, ali svi smo u podsvesti znali da muzička industrija neće ispustiti iz ruku sočni kolač koji je decenijama držala. Pojavom interneta iskliznuo joj je iz ruku, i poslednjih dvadesetak godina sve vreme se grčevito trudila da osmisli novi poslovni model. Striming servisi su izgleda to rešenje. Od 2015 do 2020 broj pretplatnika Spotifaja je skočio sa 18 miliona na 130 miliona i još uvek raste. Računajući i one besplatne, Spotifaj trenutno ima oko 290 miliona korisnika. Sličan rast beleže i drugi striming servisi, ali su brojke niže. Kad se uzme da je cena pretplate za Premium verziju Spotifaja od 3 (Indonezija) do 19 dolara (Danska) shvatićete da su u pitanju velike pare. Nije to loše ni za muzičare kojima će, u zavisnosti od slušanosti i poslovne umešnosti, da kaplje, manje ili više, za razliku od takozvanog piratskog perioda kada od silnih daunlouda nisu imali baš ništa. U Spotifaju se isplaćuje tromesečno, preko izdavača, na Jutjubu kad prihod dostigne 70$ direktno na račun. Taj prihod je stalan, naravno u zavisnosti od broja strimova.

Kao zaključak, možemo reći da je bilo koji način plaćanja muzičara/izvođača dobar način. Možemo debatovati o tome da su koeficijenti za plaćanje koje primenjuju striming servisi mali (i jesu mali) ali mu to dođe kao plaćanje minulog rada. Kad jednom podignete svoju pesmu na neki od tih servisa, ona tamo ostaje zauvek i zauvek donosi neki prihod. Jedina začkoljica je to što autori moraju stvoriti muziku koja se sluša. Pravila su surova, kapitalistička – nema slušanja, nema para. To jeste surovo, ali je i pravedno. Staro pravilo je okrenuto naopako pa sad glasi: koliko muzike toliko para! Ove novine se sasvim uklapaju u moja razmišljanja o svetu budućnosti u kojoj će novac „padati s neba“, ovde i bukvalno sa oblaka. Neće, ipak, biti uravnilovke, već će talentovaniji i sposobniji za pravljenje pop pesme dobijati više. To ne sprečava egalitarno nastrojene muzičare koji zarađuju više od drugih da svoj prihod podele sa manje talentovanim i manje umešnim kolegama. Iako možda tako izgleda, nisam ironičan. Mislim da će morati da se reši pitanje finansiranja avangardnih, eksperimentalnih i nekomercijalnih umetnika bez kojih ni mejnstrim ne bi postojao i to baš onako kako sam rekao – solidarnošću komercijalnijih. Čak mislim da solidarnost treba da bude obligatorna (obavezna).

Po mom mišljenju, ovo je trostruka „win“ situacija. Dobija publika kojoj je uz nikakvu ili malu mesečnu naknadu (u Srbiji ekvivalent 5 evra pa i manje uz porodični paket) omogućeno da bukvalno „stavi u džep“ celokupnu svetsku muzičku produkciju, dobijaju muzičari, kojima je omogućen stalni priliv od strimovanja njihovih pesama, dobijaju i biznismeni koji su celu stvar osmislili i realizovali. Ovi poslednji, znamo svi, dobijaju najviše. To samo znači da ni taj svet budućnosti, koji je već došao, i nije baš toliko novi.