Sličan postupak koristi i kad su u pitanju tradicionalne folk pesme kao što su „Nottamun Town“ i „Scarborough Fair“, ali u tim slučajevima zadržava melodiju i potpuno zamenjuje tekstove pesama svojima, pa ove dobijaju nove naslove i sasvim nova značenja. Prva postaje „Masters of War“, ultimativna antiratna pesma aktuelna za sva vremena, a druga, ultimativna ljubavna, „Girl From the North Country“. Sasvim u skladu sa obrazloženjem Nobelovog komiteta za dodelu nagrade Dilanu "za stvaranje novih poetskih izraza u velikoj tradiciji američkog pesništva". Jasno se kaže da se Dilanovo stvaralaštvo ne može posmatrati odvojeno od tradicije američkog pesništva. Tomas tu tezu proširuje na pesništvo uopšte. Neprekinut niz koji se provlači kroz kulturu zapadnog sveta od Homera, preko rimskih pesnika Vergilija i Ovidija, preko srednjeg veka i dalje ka modernim vremenima, od Roberta Bernsa, Timroda, Verlena i Remboa, T.S.Eliota, Dilana Tomasa, Alena Ginzberga sve do samog Dilana koji je sve pomenute prethodnike na neki način aktuelizovao, koristeći njihove reči u svojim pesmama, ili na neki drugi način. Knjiga načinje još jednu zanimljivu temu – način formiranja set listi pesama koje Dilan izvodi na koncertima tokom svoje „Beskrajne turneje“. Dilan set listu ne formira na uobičajen način, tako što će kombinovati nove pesme sa najvećim hitovima već se ona formira u zavisnosti od trenutnog Dilanovog odnosa prema svojim pesmama. On, za razliku od drugih, bez milosti odbacuje i najveće svoje pesme ako razlog njihovog nastanka ne smatra relevantnim u datom trenutku (ako mu lično više ništa ne znače). Zato je otpalo dosta pesama iz šezdesetih i skoro sve iz sedamdesetih, Dilan iz tih godina i današnji Dilan jednostavno nije isti čovek. No, to je tema koja je samo ovlaš dotaknuta, što ne znači da nije bitna. Tu se radi o iskrenosti prema sebi, i u krajnjoj liniji, o uživanju tokom izvođenja. Sasvim logično, pesme koje mu nešto znače izvodiće sa većim uživanjem i većim uverenjem od pesama koje samo „otaljava“ jer to publika očekuje od njega. Deo publike se svakako razočara, ali Dilan ne bi bio Dilan da poklanja pažnju tim efemernim sitnicama. Biti dosledan sebi – to je njegov credo.

Knjiga „Zašto je Dilan bitan” je štivo koje nije za svakoga. Iako nije pisano suvoparnim akademskim stilom koji se očekuje od jednog profesora sa Harvarda, tema kojom se bavi prevazilazi interesovanje prosečnog uživaoca u Dilanovoj muzici. Za takvog je mnogo bolji izbor knjiga „Sve pesme (i priče iza pesama) Boba Dilana” (All The Songs - the story behid every track) Filipa Margotina i Žan-Mišel Gesdona (Philippe Margotin; Jean-Michel Guesdon) koja je u SAD izdata 2015. u izdanju Black Dog & Leventhal. Format je takozvani „coffee table“, to su one velike knjige sa puno slika koje se ne čitaju iz prve, već se uvek nalaze tu negde, pri ruci. Moram priznati da je i ja čitam preko reda, kad mi zatreba neki podatak o nekoj od pesama, ili nekom od albuma. Vrlo je informativna pa tako za svaku pesmu piše gde je i kad snimljena, koji muzičari su učestvovali, zatim se navodi kratak istorijat pesme, zapažanja o tekstu, opis snimanja pesme i zanimljivosti vezane za pesmu, ako ih ima. Mnogo podataka, poznatih i manje poznatih, u svakom slučaju zanimljivih za svakog Dilanovog obožavaoca. Tu je i esej o svakom albumu, tu su i tekstovi koji objašnjavaju ključne događaje iz Dilanove karijere. Sve to je prikazano iz neutralnog ugla, faktografski, bez prevelikog iznošenja ličnih stavova autora, što je za ovakav tip knjige sasvim OK. Naravno, u knjizi od 700 strana velikog formata potkrale su se i neke greške, nepreciznosti, paušalne ocene, banalna tumačenja, što se svakako može zameriti autorima, ali to ipak ne utiče bitno na moj sud o ovoj odličnoj knjizi. Da se ne biste razočarali, moram da upozorim da to nije knjiga u kojoj ćete naći odgovore na pitanja o suštini Dilanove umetnosti, već pre bedeker za slučajne i namerne turiste koji obilaze znamenitosti Dilangrada.

U pomenutom bedekeru možete pronaći sve osim onog najvažnijeg – muzike i tekstova Dilanovih pesama. Za muziku ćete morati da se snađete drugde (još nema 3D multimedije koja bi obuhvatila baš sve, što ne znači da je neće biti), ali tekstove ćete imati ako kupite knjigu „The Lyrics 1961-2012“ (Simon & Schuster). Geopoetika, koja je svojom edicijom „Notni spisi“ postala vodeći izdavač knjiga koje su napisali rok muzičari (uz Dilana i Pati Smit, Leonard Koen, Raj Kuder, Stiv Erl, Vudi Gatri, Robert Tili, Dejvid Birn, Džoni Keš) se pobrinula da nam bude dostupan i prevod na srpski jezik ove knjige Dilanovih pesama, i onih objavljenih, ali i onih neobjavljenih u obliku muzičkih kompozicija, pod naslovom „Pesme 1961-2012“. Pesme su grupisane po albumima na kojima su se pojavile, s tim što uz svaki album idu i dodatne pesme iz tog perioda. Svaki album je propraćen ingenioznim uvodnim esejom profesora Zorana Paunovića kojim se na strani, strani i po, kaže sve što je nužno reći o njemu. Eseji, iako na žalost prekratki, nisu lišeni vrednosne procene svakog od albuma. Valorizacija je obavljena konkretno ali diskretno, bez preterane euforije tamo gde bi se mogla očekivati ali i bez odijuma tamo gde bi on bio očekivan. Neki od albuma su prevrednovani, uglavnom u pozitivnom smeru, pa bi se na osnovu ovih eseja mogla napraviti vrlo objektivna lista Dilanovih albuma rangiranih po kvalitetu. Uvodni esej Vladislava Bajca uglavnom se bavi percepcijom Dilana kao književnika, novopečenog nobelovca, u stručnoj i široj javnosti. Ni tu, kao ni u većem delu Dilanove muzičke karijere, nije moglo bez kontroverzi, koje Bajac lepo uočava. Uvod je interesantan i zbog Bajčevog prevoda jedne kratke Dilanove pesme koja postoji samo na papiru. Taj prevod je, po mom mišljenju, najbolji od svih koji u knjizi postoje. Koliko je taj prevod dobar lako sam utvrdio jer je pored prevoda naveden i originalni tekst na engleskom. Žao mi je što to nije slučaj sa ostalim pesmama iz knjige. Shvatam da bi u tom slučaju i ovako obimna knjiga bila još obimnija, ali bi čitaoci koji znaju engleski jezik, a takvih nije malo, mogli da čitaju pesme u originalu i da konsultuju srpski prevod u slučaju da ne razumeju neku reč.  To što je najbolji prevod uradio urednik i pisac predgovora Bajac ne služi na čast prevodiocima Vladimiru Kopiclu i Muharemu Bazdulju, iako imam određeni stepen razumevanja za njihove probleme. Naime, ubeđenja sam da je poeziju veoma teško dobro prevesti sa jednog na drugi jezik. Postoje dva pristupa: verno, doslovno prevođenje, reč za reč, i poetsko prevođenje u kome se žrtvuje vernost zarad smisla, ritma i atmosfere. Postoje i prelazni oblici, pa se malo juri smisao, malo se ide od reči do reči.

Kad se radi o prevodima Dilama na srpski, meni su dostupna tri izvora: prevodi nekolicine Dilanovih pesama od strane Dragoslava Andrića u njegovoj davno objavljenoj, legendarnoj knjizi, „Stereo Stihovi“, zatim nedavni prevod većeg broja Dilanovih pesama od strane Dejana D. Markovića u knjizi „Mr.Tambourine Man“ i ovi prevodi Kopicla i Bazdulja. Napomena: Kopicl je prevodio od prvog albuma do albuma “Saved”, Bazdulj od „Shot of Love“ do „Tempest“.  Kopicl je, mora se priznati, imao teži zadatak. Ne zbog težine tekstova samih pesama, već zbog činjenice da su njemu „zapale“ pesme koje svi znaju, pa se na prevode istih mnogo strože gleda nego na prevode pesama čiji nam tekstovi u originalu nisu toliko urezani u memoriju. Možda mi se zato Bazduljevi prevodi više sviđaju, ali, sasvim je moguće i da su, jednostavno, bolji. Kopicl je, kako je sam izjavio na promociji knjige u Novom Sadu o čemu sam informisan iz pouzdanih izvora, radio vrlo brzim tempom – po jedna pesma na dan u proseku. Opredelio se za varijantu doslovnog prevoda sa pokušajem da se, gde je to bez velikog prevodilačkog truda moguće, uhvati pokoja rima. Krajnji rezultat je, moram reći, razočaravajući. Zaključite sami na osnovu četiri različita prevoda čuvene Dilanove pesme „Blowing in the Wind“.

Prvo ide prva strofa originala:

How many roads must a man walk down

Before you call him a man?

How many seas must a white dove sail

Before she sleeps in the sand?

How many times must the cannon balls fly

Before they're forever banned?

The answer, my friend, is blowin' in the wind

The answer is blowin' in the wind

Onda ide prevod Dragoslava Andrića:

Koliko je teških puteva suđeno nekom

Da bi se zvao čovekom?

Koliko puta mora galeb da pobegne valu

Dok ne zaspi na žalu?

Koliko li još bombi mora svet da podnese

Dok ih se ne otrese?

Odgovor, prijatelju, na sve što te muči –

Odgovor u vetru huči.

Sledi prevod Dejana D. Markovića:

Koliko puteva čovek mora da prepešači

Pre nego što ga nazovu čovekom?

Da, i koliko mora bela golubica mora da preleti

Pre nego što usni u pesku?

Da, i koliko još puta topovska đulad moraju da polete

Pre nego što ih zauvek zabrane?

Odgovor, prijatelju moj, vetar nosi sa sobom

Odgovor vetar nosi sa sobom.

Evo i Kopicla:

Koliko puteva mora čovek da prevali

Da ga nazovu čovekom?

Da, i koliko mora golubica da preleti

Da zaspi okružena peskom?

Da, i koliko puta đule mora da poleti

Da ga ukinu zabranom večnom?

Odgovor ti, druže moj, u vetru odjekuje

Odgovor u vetru odjekuje.

Na kraju, naš prijatelj Google Translate:

Koliko puteva čovek mora da pređe nizbrdo

Pre nego što ga nazovete čovekom?

Koliko mora mora ploviti beli golub

Pre nego što spava u pesku?

Koliko puta moraju leteti topovi

Pre nego što su zauvek zabranjeni?

Odgovor, prijatelju, duva u vetru

Odgovor puše na vetru

Ja nemam dileme, prevod Dragoslava Andrića mi daleko najbolje paše, iako u njegovom prevodu ima najviše pesničke slobode. Logično, jer to je prevod pesnika a ne prevodioca. Zato je rimovanje isterano do kraja ali je golub (golub mira?) postao galeb pa je (možda) smisao te rečenice promenjen. Kopiclov prevod mi, pak, najviše liči na doterani Guglov prevod – ne mogu reći da sam oduševljen. Nekako je nemaran, skoro bahat. Prevodom se mora, ako ništa drugo, pokazati ljubav i poštovanje prema autoru. Kod Kopicla se tako nešto ne vidi. On je to, kako sam čuo, na promociji knjige u Novom Sadu i sam priznao rekavši (citiram prijatelja koji je prisustvovao) da je prevodu pristupio kao čisti najamnik, zbog honorara (možda je to bio pokušaj da bude duhovit, ali znate ono za šalu i zbilju!). Opet, ima ljudi koji zastupaju tezu da prevodom ne treba, niti je moguće, juriti rime, ritam stiha, starost jezika (arhaičan ili moderan) neke pesme već treba doslovno prevesti tekst da bi čitalac znao o čemu se u pesmi radi. Takav stav mi je razumljiv jer smatram da ionako nije moguće apsolutno verno „prebaciti“ poeziju iz jednog u drugi jezik. Teško je to i kad je u pitanju proza, a sa poezijom je skoro nemoguće. Poezija nisu reči otisnute na stranice neke knjige, poezija je nešto metafizičko, dokučivo ne toliko razumom, koliko intuicijom i osećanjima. Imajući sve to u vidu, čak i ovakvom prevodu može i mora progledati kroz prste kada je u pitanju kapitalno delo nobelovca Boba Dilana, prvi put u ovom obimu predstavljeno kod nas u štampanoj formi. Zato sve pohvale idu izdavaču Geopoetici što se upustila u ovaj poduhvat i omogućila nam da Dilanove pesme čitamo na srpskom jeziku. Kako je Geopoetika otkupila ekskluzivna prava na izdavanje njegovih dela, verujem da ćemo i u budućnosti imati prilike da ih vidimo u našim knjižarama. Ne bi bilo loše ni da prošire svoj izdavački repertoar i knjigama o Dilanu. Mogu komotno da počnu i nekom od ove dve o kojima sam pisao, ili sa dvotomnim izdanjem kontroverznog Klintona Hejlina „Revolution in the Air: The Songs of Bob Dylan: Vol. 1: 1957–73“ (2009) i „Still on the Road: The Songs of Bob Dylan: Vol. 2: 1974–2008“ (2010).

Ali, ni originalni tekstovi, ni prevodi, pa ni knjige o njemu, ma koliko dobri bili, neće dati kompletan uvid u Dilanovo delo bez muzike, koja je njegov neodvojiv deo. Tek simbiozom tekstova i muzike dobijamo pravog Dilana, onog koji je zaslužio Nobelovu nagradu. Zato ću se osvrnuti na dva poslednja izdanja njegove butleg serije „More Blood More Tracks“ (Vol.14) na 6 CDa i „Travelin’ Thru“ (Vol.15) na 3 CDa i na  boks set „The Rolling Thunder Revue: The 1975 Live Recordings“ od 14 CDa koji je izdat uz film Martina Skorsiza o Rolling Thunder turneji. Dakle, ta tri obimna izdanja delimično pokrivaju period 1967-1975 pa ću sa prikazima krenuti hronološkim redom.

Poslednje izdat a hronološki prvi od ova tri je „Travelin’ Thru“ - Dilanov kantri boks set. Na tri cedea (50 pesama) nalaze se snimci sa nešvilskih sesija koje je Dilan imao prilikom snimanja albuma „John Wesley Harding“ i „Nashville Skyline“ plus sešn svirke sa Džoni Kešom, sve to u Nešvilu i sa Erl Skragsom, u Njujorku. Bootleg Series Vol.14 se, kao što se da videti, bavi isključivo kantrijem. To je još jedan preokret za Dilana, jer kantri kao muzika pretežno konzervativnog svetonazora po definicije ne pristaje jednom urbanom folk izvođaču koji je počeo karijeru pevajući protestne pesme. Očigledno je da se posle saobraćajne nesreće Dilanova muzika menja. Protestne pesme i psihodelija nestaju a pojavljuje se religiozna tematika i kantri, i to već na prvom albumu snimljenom posle pomenutog udesa – pada sa motora. Taj period Dilanovog života obavijen je velom misterije ali je jasno da je tokom perioda rekonvalescencije bilo dovoljno vremena za razmišljanje i promišljanje. Stvari su se do tada odvijale neverovatnom brzinom pa je ova prinudna pauza u karijeri bila u neku ruku dobrodošla za presabiranje i trasiranje budućeg puta. Rezultat je „John Wesley Harding“, album prepun biblijskih citata i religioznih motiva a pojavljuje se, u poslednje dve pesme (“Down Along the Cove” i “I’ll Be Your Baby Tonight”) i kantri žanr koga do tada nije bilo među Dilanovim objavljenim pesmama.

Jeste Dilan još od samih početaka navodio Henka Vilijamsa kao jednog od svojih najvećih uzora, ali je od njega više „pokupio“ stav nego honki-tonk. Smatra se i da mu je na ovom albumu napravio posvetu pesmom „Drifter’s Escape“, jer poznato je da je Vilijamsov pseudonim koga je koristio kad je izvodio folk pesme bio „Luke The Drifter“. Tim pseudonimom je odvajao svoje kantri honki-tonk hitove, koji su bili ekstremno popularni na džuboksovima širom Amerike od tih pretežno folk pesama sa naravoučenijem, dosta različitih po ugođaju od Henkovih hitova, koje je pevao Luka Skitnica, da ne bi dovodio publiku u zabludu. No, manimo Henka, nego da se mi vratimo Dilanu. Kantrijem se Dilan bavio samo u periodu koji obuhvata ova kolekcija plus u vreme albuma „Self Portrait“, dakle od 1967. do 1970.

„Nashville Skyline“ je već u potpunosti kantri album, sniman u Nešvilu, sa nešvilskim muzičarima Keni Batrijem, Čarli Mekojem, Čarli Danijelsom, Norman Blejkom, Pit Drejkom, Bob Vilsonom… da ne zaboravimo i sešn sa Džoni Kešom. Možda će me kolege dilanofili linčovati, ali moram reći da mi se čini da između njih dvojice nije „kliknulo“. Nekako nategnuto deluju te pesme, mada ima i dobrih momenata (“Girl From North Country” na primer). Sa druge strane, skakutava verzija „One Too Many Mornings“ izvedena u maniru Džonija Keša je inferiorna u odnosu na onu sa „Rolling Thunder Revue“ objavljenu na „Hard Rain“ albumu (ta mi je i dalje najdraža od svih). Mislim da su i njih dvojica znali da tih petnaestak pesama koje su snimili na sešnu održanom 18. februara 1969. neće dodati vrednost njihovim karijerama pa je materijal ostao neobjavljen do sada (ako ne računamo „Girl From the North Country“ i butlege). Rekao bih da je razlog ove inkompatibilnosti snaga te dve autorske ličnosti. Tu u stvari nema dueta – onaj koji vodi čini pesmu svojom, dok onaj drugi samo statira. Keš je, na ovim snimcima, mnogo češće dominirao. Dodatni problem je to što se glasovi ne uklapaju najbolje po zvučnosti, kao da su nakalemljeni jedan na drugi. Da ne izgleda da sam previše negativan, moram istaći da je, bez obzira na sve nesavršenosti, primetno da između te dvojice vlada ogromno poštovanje koje prosto zrači iz njihove zajedničke muzike. Nije ni čudo, Keš i Dilan su velikani američke pesmarice. Keš je bio Dilanov fan još od kad se pojavio, čak postoji priča da je on presudno uticao na diskografsku kuću Columbia, čiji je Keš bio ekskluzivac, da ne raskine ugovor sa Dilanom posle prvog njegovog albuma koji je prilično loše prošao na tržištu. I Dilan je voleo i poštovao Keša još pre nego što je počeo da se aktivno bavi muzikom, još od kada je prvi put čuo „I Walk the Line“ 1955. ili 1956. godine.

Ne bih više o onome što i sami možete da pročitate na netu, radije ću dodati malo soli putem svojih razmišljanja. Svima je jasno da je Dilan kompleksna ličnost, istovremeno i ultramoderan i vrlo tradicionalan. To je ono što je konstanta. Varijabila je kada će koji od ova dva pola biti na površini. Ovaj „kantri“ period je na svetlost dana po prvi put izbacio taj tradicionalni deo njegove ličnosti. Ničega modernog tu nije bilo, ni u formi ni u sadržaju. Folk pesme izvedene na akustičnoj gitari i usnoj harmonici i biblijske priče sa naravoučenijem. Pominjao je Dilan boga i pre „John Wesley Hardinga“ ali kroz ironiju („With God On Our Side“), dok ovde ironije nema ni u tragovima. Interesantno je da je koristio hrišćansku mitologiju a ne judaističku iako je u to vreme pripadao judaizmu, ne samo po rođenju. Dilan, naime, nikada nije govorio da je agnostik, a kamoli ateist. Kako je rekao Kurt Loderu iz Rolling Stone magazina kad ga je ovaj pitao da li je ponovo rođeni vernik: "I've never said I'm born again. That's just a media term. I don't think I've been an agnostic. I've always thought there's a superior power, that this is not the real world and that there's a world to come." Ostaviću ovo u originalu da ne bih svojim nepreciznim prevodom eventualno izmenio smisao njegovih reči. Iz ove izjave da se iščitati Dilanov stav po pitanju religije – on je verujući čovek koji ne mari mnogo za ovozemaljski formalizovani aspekt vere, to jest za instituciju crkve. Zato je lako prelazio iz judaizma u hrišćanstvo i vice versa. Jasno je i otkud u takvoj konstelaciji kantri muzika. Ona je sinonim za tradicionalne vrednosti (Stiv Erl se sa ovim nikako ne bi složio!). Dilan je, čini mi se, u tom periodu uspostavljao nekakav svoj unutrašnji balans uz snažno distanciranje od nastojanja da se proglasi za „glas generacije“. Glas generacije je potrošna roba, znao je on to, pa se radije opredelio da bude savest generacije ili, preciznije simbol generacije. Kao što reče Đ.Balašević za Pegi Su „ostao je samo lik, mali verni saputnik, mali svitac srebrni da me prati“. Moja Pegi Su je Dilan, prati me na mom životnom putu, poput kakvog orijentira, zvezde severnjače, šta li. Nije mi on ni prijatelj ni brat, ali kroz odnos prema njegovom delu od kad znam za sebe formiram svoj svetonazor. Ljubav, buntovništvo, umetnost, vera, istrajnost, životni usponi i padovi i moj odnos prema njima – sve to rešavam kroz svoj dijalog sa Dilanom, jer on pokreće sva ta pitanja, često na drastičan, provokativan način i time me tera da se opredeljujem, da cementiram ili omekšavam svoje stavove i, na kraju krajeva, da razmišljam. To je moj odgovor na pitanje iz one knjige s početka teksta – zašto je Dilan bitan.

Mislim da je ta unutrašnja ravnoteža koju je Dilan u tom periodu uspostavio, iako ga je koštala nekolicine slabijih izdanja (pre svega „Self Portrait“ i „Dylan“) bila neophodna da bi skupio snagu i hrabrost za jedan od svoih kreativnih vrhunaca, album „Blood on the Tracks“. Zašto hrabrost, pitate se? Zato što je hrabrost potrebna da bi se čovek „otvorio“ – da bi podelio svoju intimu sa svakim koga zanima. Nije to do tada bila baš uobičajena stvar (a nije ni sada – iako je sada češća) jer je pop/rok muzika ili rabila opšta mesta, šablone i formule, ili je bila umetnički zakukuljena–zamumuljena. Lični stav se još mogao čuti (u protestnim pesmama), lična osećanja ređe (bluz, soul) a potpuno izlaganje svoje intime nikako. Pre Dilana to je uradila još samo Džoni Mičel na svom albumu „Blue“ iz 1971. „Blue“ jeste bio savršen melanholični album koji je govorio o ljubavnoj vezi i kćerci datoj na usvojenje (Little green…be a gipsy dancer) ali je Dilan svakoj od svojih pesama o razvodu na albumu „Blood on the Tracks“ dodao karakteristična raspoloženja koja celu priču čine autentičnom. U njegovom glasu mogla se pročitati tuga, bes, osvetoljubivost, ljubav, mržnja… svako raspoloženje koje možete zamisliti. Taj toliko osporavani glas činio je, a i dan danas, posle 44 godine od objavljivanja, čini da svaka priča ispričana kroz te pesme zvuči potpuno autentično, zvuči kao da nam najbolji prijatelj poverava svoju ličnu dramu u trenutku kada se ona događa. Najlepše od svega je to što se nešto duboko lično negde u procesu transformiše u nešto opšte, svima razumljivo i prihvatljivo. Kako bi se inače sedamnaestogodišnji ja, koji jedva da je tada bio sa nekom ženom a o razvodu nije imao ni najblažu predstavu, mogao identifikovati sa tom pločom.

Boks set „More Blood, More Tracks“ koji se pojavio prošle godine proteže se na šest diskova i na njemu se nalazi svaki pokušaj koji je Dilan snimio u Njujorku i konačne verzije pet pesama iz Mineapolisa. Kao što se zna, ploča je snimljena u Njujorku, i već su odštampani acetati kad se Dilan naglo predomislio i odložio njeno objavljivanje. U studiju u Mineapolisu snimio je pet pesama (uz nepoznat broj pokušaja) koje su objavljene na konačnoj verziji albuma. Ostalih pet je sa njujorških sešna. Među dilanofilima se odavno polemiše da li je bolja njujorška verzija ili ova objavljena. Ja sam za objavljenu jer su na njoj ravnomerno zastupljeni kajanje (iz Njujorka) i prkos (iz Mineapolisa). Logično, Mineapolis se dogodio nekoliko meseci kasnije, dovoljno da se prvobitna tuga pretvori u gnev. Najbolji primer je „Idiot Wind“ u MN verziji u kojoj Dilan zvuči kao da mu para izbija na nos i uši.  Taj album je vrhunac ekspresije u rok muzici, i kroz pevanje ali i kroz sviranje akustične gitare. Željno se čekalo objavljivanje sešna za „Blood on the Tracks“ i čekanje se na kraju isplatilo. Nismo čuli nijednu pesmu koja nije već objavljena (“Call Letter Blues” i “Up To Me” koje se ne nalaze na albumu objavljene su na kompilacijama) ali smo čuli i videli kako Dilan oblikuje svoje pesme. Možda on napiše pesmu za petnaest minuta ali kad dođe do snimanja, onda joj …. sve po spisku. Tu  dolazi do izražaja njegov perfekcionizam, ne u smislu preteranog poliranja zvuka, naprotiv, nego u smislu doslovnog ispunjavanja onoga što je u svojoj glavi zacrtano. Mali problem je to što i to zacrtano može da se u svakom trenutku promeni. Na „Blood on the Tracks“ se baš to dešavalo.

Žrtve takvog pristupa bili su Erik Vajsberg i njegov bend  „Deliverance“ koji su jedan po jedan otpuštani već na prvom sešnu za album, osim basiste Toni Brauna koji je jedini, što kažu, „pretek’o“. Dilan je sa svakim snimkom neke pesme bez najave menjao akorde i tempo što muzičari nisu uspevali da prate. Tekstove, isto tako, kleše u toku rada, meri svaku reč, menja, izbacuje cele strofe, dopisuje... Kod Dilana pesma mora tačno da dočara raspoloženje koje joj je dodeljeno. Njega ne zanima da pesma lepo zvuči, toga na tržištu ima koliko hoćeš, ne zanima ga širina zvučne slike sa mnoštvom instrumenata, ne zanima ga ni to da li će se pesma uopšte svideti publici – njega zanima samo da dočara raspoloženje koje je imao na umu. „Idiot Wind“ je najbolji primer. Od lirske jadikovke sa njujorškog sešna pretvorila se u gnevnu tiradu koja, kad se danas sluša, više asocira na političare koji upravljaju našim životima nego na njegovu bivšu ženu (Idiot wind, blowin’ every time you move your mouth…). Bilo kako bilo, „Blood on the Tracks“ ostaje jedan od najzaokruženijih autorskih iskaza u rok muzici.

Mnogo je kontroverzniji Dilanov projekat „Rolling Thunder Revue“ koji je usledio odmah posle izdavanja „Blood on the Tracks“. Srećom, ovekovečena je, po mom mišljenju, odličnim filmom Martina Skorsiza „Rolling Thunder Revue: A Bob Dylan Story“, pa imamo precizan (da li baš precizan?) uvid u to šta se tokom turneje događalo. Film je savršeno prikazao Dilanovu ličnost. Ako hoćete da znate ko je Dilan, najbolji odgovor ćete dobiti gledajući ovaj film. Radnja filma vrluda od istine do fikcije, likovi su istovremeno i pravi i lažni, svi učesnici su, kako je to Džoan Baez lucidno primetila, manje-više nestabilni, ponajviše vodeći karakter, Dilan lično. Nestabilna je i radnja, koja balansira između stvarnosti i fikcije sa tendencijom da stvarnost izgleda kao fikcija a fikcija kao stvarnost. U Dilanovoj pratnji je bilo „i kuso i repato“ skupljeno s koca i konopca - i Mik Ronson koga je upravo otpustio gazda Bouvi, i jurodiva Skarlet Rivera, i otkačeni Alen Ginzberg, i muze Roni Blejkli, Džoni Mičel i Džoan Baez, i idol iz mladosti Rembling Džek Eliot, pa kolege Dejvid Blu i Rodžer MekGvin, kultni Sem Šepard i svako ko bi se našao u blizini, a da je pripadao tom umetničkom miljeu. Atmosfera je ličila na onu iz Dilanove pesme „Desolation Row“ naročito na onaj „circus is in town“ deo. Dilan, lica ofarbanog u belo, koji zajedljivim, svađalačkim tonom peva pesme sa tek snimljenog albuma „Desire“ i izbor iz svog klasičnog repertoara, muzičari iza, predvođeni Ti-Boun Barnetom, koji su na toj turneji definisali značenje izraza „raspad sistema“ kao „sistem raspada“ i čitava bulumenta pratilaca daju sliku cirkusa koji je na beskrajnoj turneji. Samo je šatra falila. Išli su od grada do grada, svirali u manjim, intimnijim prostorima (valjda da zaboravi onu stadionsku turneju sa The Band iz ’74) i beskrajno uživali. Sećam se da sam se u vreme kad se to događalo, kao svež dilanofil, pitao: šta je sad ovo? Nisam to dobro kapirao, kao ni većina drugih ljudi. Nije ta turneja u vreme kad se dešavala bila dobro prihvaćena u muzičkoj štampi (koja je tada bila vrlo uticajna), ali je zato publika koja je bila na koncertima beskrajno uživala. Kad je stigao lajv album „Hard Rain“ koji je izdat i kod nas počeo sam da shvatam.

Nisu mi se, istina, svidele verzije pesama koje sam znao sa „Blood on the Tracks“ (taj album sam od svih Dilanovih jedini posedovao u tom trenutku) jer su bile tvrđe i mnogo žešće ali sam zato čuo „One Too Many Mornings“, jednu od najdražih mi pesama i dan danas u kojoj je najbolje demonstrirano ono što sam gore spomenuo – ono o raspadu sistema. Kasnije, čuo sam još mnogo verzija ove pesme u Dilanovom izvođenju, ali ni jedna, pa ni ona originalna, nisu mi ni blizu ovoj. Kolekcija od 14 CDa je za neiniciranog slušaoca preobimna, ali za ljubitelje je uživanje. Pet kompletnih koncerata snimljenih profi opremom na 10 CDa, tri diska sa proba i jedan sa pojedinačnim snimcima sa koncerata daju se lako „progutati“ - ako si fan. Još nešto mi pade na pamet: cela ta turneja izgleda kao raspojasana žurka nekog ko se razveo pa se ponaša „k’o pušten s lanca“, ili što bi rekli moji Vojvođani, „tera kera“. Takođe, može se na nju gledati i kao na metaforu „veselih sedamdesetih“ kada je zaista cvetalo hiljadu cvetova i kada je, ali bukvalno, sve prolazilo.

Eto, to bi bio kratak (kratak!?!?) pregled dešavanja u Dilanovoj galaksiji u poslednjih nekoliko godina. Ne treba da vas buni sva ta silesija izdanja kojima nas stari namćor bombarduje. On to, za života, izdaje svoja sabrana dela. Neće valjda nekom drugom da ostavi u amanet taj odgovoran i nadasve zamašan posao!