Dakle, radi se o zborniku eseja o pank pokretu koje su napisali najeminentniji rok publicisti i novinari, kao i nekoliko akademaca koji su o panku pisali u okviru svojih fakultetskih disertacija. Zastupljena su i četiri autora iz Srbije i regiona (uz priređivača Stijepovića, tu su i Đorđe Kalijadis, Branko Rosić i Zlatko Gal) koji su se svojim tekstovima sasvim lepo uklopili, čak mogu reći da su bili smisleniji i zanimljiviji od nekih drugih zastupljenih autora. Kao što rekoh, priređivač se pri izboru eseja koji će biti uključeni u zbornik vodio pre svega političko-sociološkim kriterijumima. Nećete u tim esejima naći ni hronološki istorijat panka, ni odabranu (preporučenu) diskografiju, niti ćete naći previše modno – tračerskih detalja. Ali, naći ćete ideološko - politički aspekt rada (skoro) svih najznačajnijih pank grupa od njegove pojave sredinom sedamdesetih godina prošlog veka do današnjih dana. Naći ćete i sociološke studije subkulture i kontrakulture mladih, naći ćete i pokušaje povezivanja panka sa avangardnim umetničkim pokretima, manje ili više uspešne. Zlobnici bi rekli – naći ćete sve ono što pank nije bio. Pretpostavimo da zbornik uzme u ruke neko ko nikad nije čuo za pank. Pošto ga pročita, steći će utisak da pankeri bili sve sami filozofi, učenici Herberta Markuzea ili Fridriha Ničea (zavisi kojem su podžanru panka pripadali), da su im muzički uzori bili Kejdž i Štokhauzen, da se Bakunjinovci bore protiv Trockista i Maoista… Ne znam, ali mislim da Sid Višiz nije pročitao komunistički manifest. Ili se varam?
To bi mogla da bude zamerka ovoj knjizi – preveliko intelektualizovanje pokreta koji je bio sve samo ne intelektualan. Kada bi nekom autentičnom pankeru iz onog vremena ova knjiga dopala šaka, posle pročitana tri reda bi je zafrljačio što dalje od sebe. Ako bi donosiocu rekao „odjebi“ i ako bi prošao bez batina ovaj bi mogao smatrati da je dobro prošao. Moj komentar o prevelikom „filozofiranju“ se, prema tome, ne odnosi na autore eseja – teoretisanje je njihov posao – već na pankere koji se pominju u njihovim tekstovima, koji za tako nešto prosto nisu imali ni želje, ni dovoljno znanja. Ima izuzetaka (Peni Rembo i ekipa iz Krasa, možda, ili Džo Stramer donekle) ali, uglavnom su to bili mladi pripadnici radničke klase koji su rano napuštali školu, bez dovoljno teorijskog znanja za dubokoumne teme. Nemam, pak, zamerke na tekstove koji daju tumačenje panka kao subkulture mladih. Te suvoparne eseje sam čitao sa zanimanjem. Šta te analize pokazuju? Pre svega, da je pank pokret koji nosi protivrečnosti u sebi samom. Te protivrečnosti ću pokušati da obrazložim u daljem tekstu.
Iako film Etorea Skole „Ružni, prljavi, zli“ (Brutti, sporchi e cattivi) iz 1976 nema nikakve veze sa pankom (a možda i ima, godina se podudara!), njegov naslov najbolje objašnjava kakva je bila slika u javnosti prvih pankera. „Pristojan svet“ je u najmanju ruku zazirao od njih. Pre svega zbog izgleda, koji je bio blago rečeno čudan za to vreme (neobične frizure u raznim bojama, kožna odeća, pocepana i priheftana zihernadlama, pirsinzi, tetovaže), ali i zbog ponašanja na koncertima (šutke, pogo ples, uzajamno gađanje i pljuvanje publike i muzičara na sceni) i van njih (tuče, pijanstva, droga). Kod ogromne većine se nije primećivao ni najmanji trag intelektualizma niti ideološke pripadnosti. Baratali su terminom anarhija, ali su pod tim pojmom u stvari podrazumevali nihilizam – potpuno negiranje svih postojećih moralnih i kulturnih obrazaca i apstraktni otpor celokupnom establišmentu (politici, crkvi, školstvu). Odabrani metod borbe je - šokirati protivnika. Zato takvo oblačenje, zato takve frizure, zato sado-mazohistička ikonografija, zato koketiranje sa nacističkim simbolima i nacističkom ideologijom, zato agresivna muzika sa provokativnim tekstovima. Nije svaka od pank grupa koristila sve ove komponente pobune, ali je svaka koristila bar neku od komponenata.
I sve bi to bilo lepo i krasno da nije očigledne težnje prve generacije pankera sa obe strane Atlantika da postanu novi mejnstrim. Dosta njih je u tome i uspelo – Ramones, Blondie, Sex Pistols, Clash, Talking Heads, The Jam…lista je duga – nije uspeo samo onaj koji nije imao dovoljan kvalitet. A kad se uspe, opravdanje je u najboljem slučaju „mi podrivamo sistem iznutra“ a u najgorem se ni ne traži nikakvo opravdanje, jednostavno se uživa u uspehu i novcu koji dolazi sa uspehom. Dakle, prva kontradiktornost je ta – borimo se protiv establišmenta da bi mi sami postali novi establišment. Naravno, uvek postoje izuzeci. Nisu svi pank bendovi trčali da potpišu bogate ugovore sa velikim diskografskim kućama, to je istina, ali je istina i to da te koji nisu potpisali uglavnom niko nije ni zvao.
Kontradiktorna je i „do it yourself“ koncepcija, veoma bitna za pank svetonazor, koja je bila vrlo važna u danima nastanka panka, a i kasnije. Pod terminom DIY (uradi sam) podrazumeva se samostalna izrada fanzina, izdavanje ploča za sopstvene diskografske kuće, organizovanje nastupa i turneja u sopstvenom aranžanu i slično. Jedini problem sa „DIY“ je to što, kako se usložnjava ono što radiš sam, raste potreba (i nužda, da budemo sasvim precizni) da se poslovi delegiraju ljudima i organizacijama izvan uskog kruga prijatelja i istomišljenika. A odatle do korporativnog kapitalizma je samo jedan korak.
Protivrečnost je i taj pankerski bašmebrigizam (što reče Džoni Roten „…end vi dont keeeeeeeeer!“) koji, na prvi pogled skroz liberalan, ipak ne dopušta nikakvo vrludanje – tačno se zna šta i ko je pank i tu nema kompromisa. Izgled, oblačenje, ponašanje, muzika koja se sluša, sve je strogo definisano bez prava na improvizaciju ili individualnost van okvira dozvoljenog (zna se kako izgleda panker!). Dakle, ono što je trebalo biti anarhija, leva ili desna, u ovom slučaju svejedno koja od te dve, više je ličilo na totalitarizam. Pankerska pravovernost je vodila uniformisanosti, što jeste siguran znak totalitarizma.
Imam još jednu malu primedbu na izbor tekstova u zborniku. Odnosi se na ideološku opredeljenost pank grupa, koje se nalaze, ako ćemo suditi samo po zborniku, isključivo na levoj strani političkog spektra. To naprosto ne odgovara „situaciji na terenu“. Pankeri sa levice nisu, po mom sećanju, bili ništa brojniji od „desnih“ pankera koji su čak više upadali u oči sa svojim podržavanjem belog suprematizma i nacizma. „Oi!“ pank je u knjizi jedva pomenut i to ne slučajno. Kao da se htelo staviti „pod tepih“ postojanje tog pravca koji se vezuje za ekstremnu desnicu (iako nije svaki Oi! Bend bio desno orijentisan). Čini mi se da su na ulici ipak najbrojniji bili neutralni pankeri, oni koji su samo bili protiv, bez da su i malo razmišljali u političkim kategorijama. O njima, istini za volju, i nema mnogo toga interesantnog da se napiše.
Tekstovi iz zbornika navode na ispravan zaključak da je nastanak različitih subkultura/kontrakultura mladih prosto neizbežan u kapitalizmu (kao i u socijalizmu, uostalom). Isto tako, izgleda da svaka generacija mladih ima svoju kontrakulturu – bitnici, hipici, pankeri, grandž, rejv/dens, rep/hip-hop, sve su to pokreti mladih koji su u određenom istorijskom trenutku pružali otpor vladajućem (pre svega) kulturnom establišmentu. Za sve njih je karakteristično i relativno kratko trajanje njihovog zlatnog doba. Tek nekoliko godina predstavljaju (uslovno rečeno) pretnju za sistem, koji ih posle nekog vremena prosto „usisa“ u sebe, promenivši se i sam pri tom. Dakle, svaki od tih pokreta je bar malo liberalizovao sistem tako što je ovaj prihvatao neke elemente kontrakulture, obično preko modnih detalja koji šalju određenu poruku. Setimo se cveta u kosi Mirjane Marković (poruke mira i ljubavi iz hipi ikonografije – koje li ironije!), ili pankerske frizure (poruka: ja sam nekonvencionalan) ministra kulture Republike Srbije Tasovca.
Jeste istaknuta različita priroda američkog i engleskog panka sedamdesetih godina, ali po mom mišljenju nedovoljno. Prvi talas američkog panka, vezan najviše za njujorški klub CBGB’s, bio je više umetnički orijentisan, dok je britanski pank bio više okrenut politici. Kad ste čuli da ijedan američki panker govori o politici osim krajnje uopšteno?. Nikad! Ramonsi su izigravali tupavce, Blondi je bila seksi, Pati Smit se bavila poezijom, Tom Verlejn je svirao gitaru, Dejvid Birn je bio intelektualac, ali o politici (u užem smislu) niko nije rekao ni reči. Za razliku od njih Englezi su bili hiper politični. Gang of Four, Crass, Džoni Roten, Džo Stramer su se prosto utrkivali ko će više ispolitizovati svoje nastupe u medijima. Doduše, kontra mojoj tvrdnji o apolitičnosti američkih bendova u zborniku „Pank“ postoji detaljni prikaz saradnje Partije belih pantera i grupe MC5 iako je to više bila revolucionarna frakcija hipi pokreta nego pank koji ipak 1969 godine nije postojao.
Na kraju, ponoviću da je trobroj Časopisa Gradac „Pank“ izvanredno štivo za sve koji se malo dublje interesuju za rok muziku i rok kulturu uopšte. Sve moje primedbe iznesene u ovom tekstu su dobronamerne i minorne u odnosu na zanimljive i pametne stvari koje možete pročitati u knjizi. Uostalom, kako može biti loša knjiga u kojoj su tekstovi Grejla Markusa, Lestera Bengsa i Sajmona Frita, između ostalih. Na našem tržištu je vrlo retka pojava knjiga u kojima se o popularnoj muzici piše iz sociološkog ugla, tako da je svaka takva više nego dobrodošla. Dakle, od mene bezrezervna preporuka čak i za one, u koje i sam spadam, kojima pank nije najomiljeniji muzički žanr.
*Dodatna napomena autora: Detaljnije sam o panku pisao i OVDE
