Pojavio se Radusa i na poleđini unutrašnjeg omota albuma „Odbrana i poslednji dani“ gde su pet prijatelja „Idola“ zauzeli istu pozu za fotkanje kao Idoli na prednjoj strani. Preko Raduse sam i lično upoznao Vladu ( sad shvatate zašto ga toliko pominjem) tako što ga je, petnaestak minuta pre početka koncerta Idola, ispred ulaza u Baštu SKC-a gde je Vlada sišao da ga uvede na koncert, pitao „Je l’ može i moj ortak da uđe?“. Vlada me je pogledao, nasmejao se onim svojim čuvenim osmehom i rekao „Ma, upadajte!“ Eto, na žalost, moje druženje sa Vladom trajalo je celih petnaest sekundi, ali je i za tih petnaest sekundi uspeo da učini dobro delo. Drugi naš zajednički prijatelj se u filmu „Nebeska tema“ takođe pojavio na tren, kada su prikazali fotografiju Vladine rane grupe „Zvuk ulice“. Jevrem Novaković – Ješa je svirao klavijature u tom džez-rok bendu koji je krajem sedamdesetih svirao na šestom spratu „Beograđanke“ (ili je bio peti sprat?). Jevrem i danas svira klavir, ali kao profesor klavira na konzervatorijumu u Švajcarskoj. Interesantno je da je Ješa direktan potomak Stojana Novakovića, čuvenog srpskog političara i kulturnog radnika iz XIX veka.

Zašto toliko prostora dajem likovima koji ipak igraju epizodne uloge u priči o Vladi Divljanu?  Samo zato da bih ilustrovao pripadnost toj generaciji i tom krugu (zlobnici bi rekli – krugu dvojke, iako je Knez Danilova ulica ipak par desetina metara van tog kruga). Pripadnost toj generaciji me čini ponosnim iako se ne mogu pohvaliti ikakvim ličnim doprinosom. Bio sam puki pratilac scene u kojoj je kreativnost naprosto bujala. Svi znaju ko su bila tri glavna lika beogradskog novog talasa – Gile, kao zastupnik bazičnog rokenrola, Koja (sa kojim sam često u to vreme čekao noćni autobus na istoj stanici u Kneza Miloša) kao zastupnik avangardnih tokova i Vlada kao zastupnik kempa. Idoli su, naime, bili ne obična grupa već “umetnički projekat“ čija je svrha bila poigravanje sa klišeima popularne muzike, ali i šire, sa kulturnim klišeima. Sa njima nikad nisi bio načisto gde prestaje uvažavanje teme ili stila kojima se u pesmama bave, a gde počinje ironija. Kod Vlade Divljana se u fazi posle Idola ironijski odmak skoro potpuno gubi (jer nije od njega ni poticao – Šaper i Papić su vukli ka tome) – dominiraju iskrene, lične pesme koje se odlikuju jednostavnošću i lepotom kojima skoro da nema ravnih - ni pre ni posle njega. Postigao je retku sposobnost da jednostavnim rečima opiše duboka osećanja kao što je i u stvarnom životu, kako vidimo iz filma, svojim opuštenim , prijateljskim ponašanjem stvarao duboke veze sa ljudima sa kojima se družio.

Film je, prosto rečeno „lep“. Sad bi moj drug Pavle rekao da film ne može da bude lep, već kvalitetan ili šta-ti-ja-znam-kakav, ali ipak ostajem pri svojoj oceni. „Lep“ je pravi izraz. Snimljen najboljom kamerom, sa zvukom dobrim koliko god može da bude, sa umešnom režijom koja je savršeno uklopila stare, dokumentarne snimke slabijeg kvaliteta sa novim snimcima vrhunskog kvaliteta, sa sjajnim izborom Vladinih pesama (više od deset ih je izvedeno u celosti) o kojima ne vredi trošiti reči, sa tokom priče koji vodi samo jednom ishodu – očima crvenim od plača kod velikog dela publike, ne samo ženske. Time neću da kažem da se namerno išlo na patetiku - priča o Vladi Divljanu prosto ima tužan kraj. Ne bih da otkrivam previše da vam ne kvarim zadovoljstvo gledanja pa ću ovde stati.

Svidela mi se i ideja da se priča ispriča kroz intervjue ljudi koji su bili bliski sa Vladom, privatno i/ili profesionalno, u vidu radio emisije na fiktivnom radiju. Pošto je u pitanju radio uživo, sasvim je logičan izbor voditeljke. Svetlana Ceca Đolović, urednica „Radio Aparata“, jedinog radija u regionu koga možete gledati (ako odete u Karađorđevu ulicu) i slušati na netu, je prosto briljirala u svojoj ulozi života (i bukvalno i u prenesenom značenju). Njeni sagovornici su, između ostalih, bili i Dubravka Duca Marković i Slobodan Sloba Konjović, koji su vladali eterom u vreme vrhunca Idola kao što Ceca vlada danas. Na neki način, ovaj film je i hommage radiju kao mediju koji je u ono vreme, početkom osamdesetih, bio bukvalno „prozor u svet“. Nismo tada znali kako radio voditelji izgledaju, ali smo znali, u pola noći da nas probudite, da bez greške prepoznamo njihove glasove. Mlade generacije ne mogu da pojme značaj Slobe Konjovića za moju generaciju – on nam je bio i Vikipedija i Pičfork i YouTube i Fejsbuk, i Dizer i Spotifaj, i Bendkemp i Tviter, ma ceo internet nam je bio. Bez preterivanja.

Film pokreće i razmišljanja o novom talasu. Iz ove perspektive se tek može jasno sagledati njegov značaj. Poznato je da ja danas nisam veliki ljubitelj nasleđa novog talasa u srpskom rokenrolu jer mislim da se predugo „prežvakava“ ono što su nam servirali početkom osamdesetih njegovi rodonačelnici kod nas, to jest da se već četrdeset godina tapka u mestu a da se pri tom skoro niko nije po kvalitetu ni približio Idolima, Orgazmu i Disciplini i ostalim pionirima tog pravca. Moram da. kao njihov savremenik posvedočim i to da je veliki broj slušalaca rokenrola u tadašnjoj Jugoslaviji do pojave novog talasa slušao isključivo stranu muziku, smatrajući dotadašnje domaće rokere plagijatorima, polunarodnjacima ili prosto nedovoljno  kvalitetnima. Po prvi, i, kako se ispostavilo, jedini put, naša rok scena se mogla meriti sa engleskom ili američkom.

Veza Beograd – Zagreb je i u filmu o Divljanu prisutna što je sasvim logično jer Divljan je bio popularniji u Zagrebu nego u Beogradu. Zagreb mu je izdao ključni album „Odbrana i poslednji dani“, Zagreb ga je voleo, a voleo je i on Zagreb. Zagrebu se vraćao i u njemu imao bend. Jedan od najemotivnijih momenata u filmu je priča njegove zagrebačke prijateljice Ivane Šoljan. Pustićete suzu.

Popularnost novog talasa… Interesantno je kako se stvari sa protokom godina menjaju. Na svojim počecima novi talas je subkulturna pojava. Probe i nastupi u mesnim zajednicama, podrumima Domova kulture, publika sastavljena od devojaka i prijatelja, pretežno pripadnika, kako se to tada govorilo, studentske omladine. Ceo taj pokret ostaje duboko u podzemlju do Titove smrti. Posle nje nastaje taj nezaboravni period hedonizma – žurke, svirke, ploče, turneje – jednom rečju - ludilo! To ludilo je trajalo svega nekoliko godina – već ’83-’84 sve polako splašnjava s tim što se publika u međuvremenu povećala. Mogao se napuniti SKC, mogao se napuniti i Dom omladine, ali ne više od toga. „Odbrana“ je prodata u 50.000 primeraka. Po današnjim merilima to je odličan rezultat, ali u ono vreme Čorba, Bijelo Dugme i Zdravko Čolić su tu cifru višestruko nadmašivali. Međutim, kako vreme prolazi, pravda ipak biva zadovoljena. Ta imena iz alternativnog miljea, poput Vlade, Milana Mladenovića, Koje, Gileta, zauzimaju mesta u javnosti koja im po značaju i pripadaju. Nisam siguran da bi Idoli u ono vreme ispunili „Sava Centar“, dok je danas premijera filma o Divljanu rasprodata deset dana ranije.

Ne znam otkud Dukat Stray Dogg u filmu. On jedini od svih učesnika nema nikakve direktne veze sa Divljanom (ako se onih mojih petnaest sekundi „druženja“ ne računaju). Svidela mi se izvedba „Nebeske teme“, a naročito izvanredna svirka A.P.Šandorova. Profesor je svirao klavir kao da ima četiri ruke. Sećam se da mi je Dušan posle snimanja pričao da je sve snimljeno maltene „iz prve“, s tim da su imali jednu probu par dana pre snimanja.

Na kraju nekoliko reči o čoveku koji je uz režisera Mladena Matičevića najzaslužniji što je ovaj film snimljen. O producentu Predragu Buci Popoviću. I njega poznajem – iz onog vremena kao pisca tekstova u Džuboksu, ali i lično. Upoznali smo se na proslavi pedesetog rođendana mog druga Pavla A. (koga sam pomenuo u ovom tekstu) na Svetom Stefanu 2008. godine. Trebalo je da ga povezemo do restorana u kome se proslavljao rođendan, i kad sam dao kontakt, CD je nastavio da svira tamo gde je prethodno stao: „…as a man I’ve never been much for sunny days…“. On je samo rekao: Ryan Adams, Heartbreaker“. Odmah sam znao da smo na istoj talasnoj dužini. Uspešni poslovni čovek iz Londona nije prestao da voli rokenrol. Tek sad itekako doprinosi rokenrol sceni u svojoj matičnoj zemlji. On je stajao iza „Popboksa“, on je izdao knjigu o svom dobrom prijatelju Branku Vukojeviću, legendarnom uredniku Džuboksa, on je izgurao knjigu o novosadskom bendu Luna i onu nezaboravnu promociju u Mikser Hausu, on je, evo, izgurao, uz Mladena Matičevića, i film o Vladi Divljanu. Najveći mecena domaćeg rokenrola je zaslužio i jači aplauz od onog jakog kog je dobio posle premijere filma.

Nemojte zameriti što je tekst „nabacan“, ovo su sirovi utisci o filmu i razmišljanja izazvana filmom. Tekst je vrlo ličan, možda i previše, zato ga i objavljujem u okviru svog dnevnika, a ne kao prikaz filma. Za pravi prikaz filma se, uostalom, i ne osećam dovoljno kompetentnim. Ali, kao običan gledalac mogu samo da vam poručim – pogledajte ga obavezno!