Dakle, stigli smo do pojave rokenrola koji je šezdesetih prerastao u rok, žanr koji je dominirao popularnom muzikom druge polovine XX veka. Dominacija je bila očigledna – dovoljno je pogledati top liste pa videti da su na njima ili rok pesme ili mejnstrim pop koji je proistekao iz roka. Naravno, prisutni su i žanrovi čijim sažimanjem je rok nastao – belački folk i kantri, te crnački soul/R&B/bluz. Sve te žanrove ćemo uzimati u obzir, imajući u vidu da se oni sa rokom i popom međusobno prožimaju i nalaze se sa njima u nekoj vrsti povratne sprege. Koliko bazični žanrovi utiču na rok i pop koji su neka vrsta nadgradnje, toliko ovi povratno utiču na bazične žanrove. No, vratimo se našoj temi – uticaju žena na popularnu muziku u užem i širem smislu.

Posmatrajući razne selekcije najboljih albuma svih vremena moglo bi se lako zaključiti da je rokenrol isključivo muška delatnost. Vrlo je mali broj žena koje na takve liste ulaze, još ih je manji broj u vrhovima lista. Evo, kao i obično, malo statistike. Na listi 100 najboljih magazina Q iz 2003. nalazi se tek 10 albuma na kojima se pojavljuju žene u koliko-toliko bitnoj ulozi. Tu su i Fleetwood Mac i Velvet Underground & Nico u kojima ipak dominiraju muškarci, u prvom slučaju samo po brojnosti, u drugom i po kreativnosti. Na listi časopisa Rolling Stone iz 2003. ima osam od sto albuma sa učešćem žena, na listi The Guardian-a iz 1997 ih ima devet a na listi NME-a iz 2013. koja je najblagonaklonija prema ženama čak šesnaest, s tim da je na nekoliko albuma žensko prisustvo isključivo sviračkog tipa. Kada se malo dublje proanalizira, na svim tim listama pominje se ukupno dvadesetak različitih albuma od kojih je svega nekoliko autorskih – Džoni Mičel, Kerol King, Peti Smit, Pi Džej Harvi, Madona, Stevi Niks, Kejt Buš, Alanis Moriset, Lorin Hil…

Areta Frenklin, koja je redovno prisutna na ovim listama, iako takođe autor, mnogo više se pamti kao pevačica i pijanistkinja. Sličan je slučaj i sa Dasti Springfild, koja je svoje mesto na listama najboljih svih vremena zaslužila pre svega kao pevačica. Niko (Nico) koja je pevala na prvom albumu The Velvet Underground takođe, iako je tokom svoje solo karijere pisala sebi pesme. Kao što vidite, desetak posto žena je prisutno na listama koje sam analizirao a nije bolje ni na drugim sličnim listama. Još gori utisak se dobija kad se pogleda plasman „ženskih“ albuma. Među prvih deset skoro da ih i nema, Joni i Carole uđu u 20-30, ostale su znatno niže plasirane. Mislim da to nije ni realno ni pravedno. Žene zaslužuju bolje. Ne zbog nekakve političke korektnosti i lažne ravnopravnosti, već zbog kvaliteta koji su prikazale.

Pa da vidimo onda koje su to žene širile granice žanrova popularne muzike, komponovale pesme koje su postale evergrinovi, uticale na generacije koje dolaze. Računam da je period dominacije roka popularnom muzikom period od njegovog nastanka do kraja dvadesetog veka. Nekih četrdeset i pet godina ukupno. Period o kome govori ovaj nastavak (pedesete i šezdesete godine XX veka) je prva trećina zlatnog doba rok muzike. Idemo, dakle, redom. Počinjemo tamo gde smo stali u Dnevniku muzičkog eklektika #25.

Govorimo o godinama kada se na istorijskoj pozornici pojavio rokenrol. Već sam rekao da je neopevana staramajka rokenrola Sestra Rozeta Tarp (Sister Rosetta Tharpe), ali ne treba preskočiti ni Big Mamu Tornton (1926-1984). Prva je snimila (1952) Liber & Stoler-ovu pesmu “Hound Dog”, koju je par godina kasnije proslavio Elvis Prisli. Još je značajnija po svom kompozitorskom doprinosu razvoju rokenrola – njena je pesma "Ball ’n Chain" koju je proslavila Dženis Džoplin. To je, ako se ja pitam, pesma koja ulazi u top 100 rok pesama svih vremena. I Big Maybelle se upisala u istoriju rokenrola kao prva koja je snimila (1955) kasniji (1957) veliki hit Džerija Li Luisa „Whole Lotta Shakin’ Going On“ koju je komponovao Dejv Karli Vilijams (Dave Curlee Williams).

Ni bele devojke nisu zaostajale. Lokalne zvezde rokabilija Sparkl Mur (Sparkle Moore), Dženis Martin i Lori Kolins nisu ostavile dubljeg traga u rokenrolu, što se već ne može reći za Vandu Džekson. Ona je aktivna i danas, napravila je usput karijeru u rokabiliju i kantriju, ostvarila se i kao kompozitor. Istini za volju, njene pesme su uglavnom bile takozvane „albumske pesme“, to jest nisu bile hitovi. Njen najveći hit „Let’s Have a Party“, pesmu koju je pre nje snimio Elvis Presli, napisala je opet žena, Džesi Me Robinson, tamnoputa autorka koja je četrdesetih i pedesetih imala nekoliko R&B hitova. Obradama njene pesme „I Went To Your Wedding“ (1952) Peti Pejdž za pop i Henk Snou za kantri tržište, postala je jedna od retkih koja je u to vreme probila rasnu barijeru. Kuriozitet je da je ona prva Afroamerikanka koja je postala članica ASCAP-a (Američkog udruženja kompozitora, autora i publishera). Njene pesme su, pored već pomenutih, izvodili Edi „Cleanhead“ Vinson, Lois Džordan, Dina Vošington, Amos Milburn, Sara Von, Nina Simon i, u novije vreme, Lana Del Rej. A ipak, niste čuli za nju.

Većina vas nije čula ni za njenu imenjakinju, beloputu Me Boren Ekston (Mae Boren Axton, 1914-1997) ali ste sigurno čuli za njenu najpoznatiju pesmu. Pesmu posle koje je Elvis (koga često spominjemo u ovom odeljku) postao svetski poznat – “Heartbreak Hotel”. Napisala ju je sa Toni Dardenom a Elvis je tražio da i on bude potpisan kao koautor i da dobija trećinu tantijema da bi je snimio. Indikativno je da je to uradio samo tog puta – da li zato što je u pitanju žena – autor ili iz nekog drugog razloga, prosudite sami. Mae Ekston je za Elvisa učinila još jedno dobro delo – upoznala ga je sa "Pukovnik Tom" Parkerom, koji mu je postao menadžer i bitno uticao na razvoj njegove karijere. Ona je, za razliku od većine žena koje su se u to vreme bavile muzikom bila iz ugledne i bogate porodice. Brat, Lajl Boren je bio kongresmen, muž Džon Ekston mornarički oficir, jedan sin joj je advokat a drugi je Hojt Ekston, kantri singer/songwriter. Napisala je oko dve stotine pesama, od kojih još treba pomenuti "Skid Row", pesmu koju je snimio Džeri Li Luis. Evo, kao što vidimo, u muzičkom biznisu počinju da se pojavljuju obrazovane žene (Me Ekston je diplomirala žurnalistiku i imala licencu za držanje školske nastave). Nije bilo mnogo žena u ranom rokenrolu, ali ove pomenute su ostavile nekog traga.

Sledeća adresa na kojoj ćemo potražiti junakinje naše priče, sada već na početku šezdesetih godina prošlog veka, je Brill Building, jedanaestospratna zgrada na uglu zapadne 49-te ulice i Broadwaya broj 1619 u Njujorku. Centar muzičke industrije je u svojim kancelarijama okupljao ljude koji su pravili istoriju pop muzike. Producenti, izdavači, kompozitori, tekstopisci, menadžeri, pevači i drugi muzičari – svi su oni svakog jutra, obučeni u odela, u belim košuljama sa kravatama oko vrata dolazili na posao. Posao im je bio jedan od lepših na svetu -  pravljenje pop pesama. U toj zgradi su radili profesionalci koji su danonoćno proizvodili muziku. Pomenuću samo najpoznatije: Bakarak/Dejvid, Sadeka/Grinfield, Liber i Stoler, Pomus/Šuman, Pol Sajmon (koji i danas u njoj ima kancelarije), Nil Dajmond… Što se žena tiče, nije ni u Brill Buildingu bilo drugačije nego bilo gde drugde – bilo ih je znatno manje nego muškaraca, bar među autorima muzike. Među izvođačima ih je, jer je to vreme girl-grupa, bilo čak i više. Pošto se, kao što znate, u ovom feljtonu bavim uglavnom autorkama, posvetiću pažnju trima.

Prvo nekoliko reči o Sintiji Vejl (Cynthia Weil) koja je pisala tekstove za pesme koje je komponovao njen suprug Beri Men. Ta imena vam verovatno ne znače ništa ali pesme koje su stvorili sigurno znate: njihov je (+ Fil Spektorov) veliki hit Righteous Brothersa „You’ve Lost That Loving Feeling“ koji je najslušanija pesma na američkom radiju u dvadesetom veku, njihova je i pesma „You Gotta Go Out Of This Place“ koju su prvi snimili The Animals, pa „Walking In The Rain“ od The Ronettes, i mnoge druge pesme.

Eli Grinvič i Džef Beri u takođe bili u braku tih nekoliko godina tokom kojih su zajedno komponovali. To partnerstvo je, iako nije dugo trajalo, bilo vrlo plodno. Uglavnom su radili za girl-groups pesme koje su postale opšte dobro – "Da Doo Run Run" i "Than He Kissed Me" za The Crystals, "Be My Baby" i "Baby I Love You" za The Ronettes, "River Deep – Mountain High" za Ike & Tina Turner, "I Can Hear Music" – Beach Boys, "Do Wah Diddy Diddy" – Manfred Mann, sa Fil Spektorom kao koautorom i producentom i Kvinsi Džounsom kao producentom. Eli Grinvič je i posle razvoda nastavila sa uspešnom karijerom, radeći na prvom albumu Debi Hari ( „Blondie“), zatim sa Elen Foli i Sidni Loper, Elki Briks i Nonom Hendriks.

Kerol King nadilazi priču o Brill Buildingu. Iako je bila važan deo kompozitorskog tima Gofin/King, ona je napravila i zavidnu solo karijeru. Nije jedina iz te čuvene zgrade – uradili su to i Pol Sajmon, Bart Bakarak, Nil Dajmond, Nil Sadeka… - ali jeste jedina žena kojoj je to pošlo za rukom. Geri Gofin je pisao tekstove a Kerol muziku za hitove poput "(You Make Me Feel Like) A Natural Woman" Arete Frenklin, "The Loco-Motion" Little Eve, "Will You Love Me Tomorrow?" od The Shirelles… Solo karijeru je započela početkom sedamdesetih i već drugim albumom Tapestry (1971) se upisala u legende. Jedan od prvih primera intimističko-ispovednog pristupa pisanju pesama, koji će do vrhunca dovesti, otprilike u isto vreme, Džoni Mičel o kojoj ćemo nešto kasnije. Album je snimljen u LA, na Zapadnoj obali, uz pratnju poznatih muzičara kao što su Džejms Tejlor, Džoni Mičel (pevala prateće vokale), Deni Korčmar, Ras Kankel…Dakle, Kerol King je najuspešnija žena kompozitor pop muzike ako se gleda plasman pesama koje je komponovala na Billboard Top 100. Čak 118 puta su njene pesme ušle u Top 100 u USA i 61 put u Velikoj Britaniji! Nijedna druga žena nije ni blizu.

Moraćemo sada da se vratimo malo nazad jer ne može se ne pomenuti njujorška folk scena u Grinvič Vilidžu. Tu žene nisu bile samo muze ili intelektualna inspiracija, kao što je to Suze Rotolo bila Bobu Dilanu, bile su i muzičarke. Rotolo, aktivistkinja čiji su roditelji bili članovi Komunističke partije SAD, je Dilana uvela u problematiku ljudskih prava da bi ga tamo dočekala još jedna aktivistkinja, Džoan Baez. Njihovi glasovi se nisu baš najbolje slagali po zvučnosti ali su se odlično slagali po smislu onoga što su izgovarali. Ljubav je trajala dok su im se politike poklapale – otprilike u vreme kad je Dilan odlučio da neće da bude lider, niti će da se eksplicitno bavi ljudskim pravima, došlo je do prekida te veze. No, time nije prekinuta karijera Džoan Baez a ni njen aktivizam. I jedno i drugo traje do današnjih dana, s tim što je njen aktivizam doživeo vrhunac u šezdesetim, a muzička karijera u sedamdesetim (album "Diamonds & Rust").

Treba pomenuti i Odetu Holms, ženu vrlo snažnog, dubokog glasa, pevačicu folka, bluza i spirituala. Rođena 1930., još početkom pedesetih godina se posvetila folk muzici pa je u Grinvič Vilidžu početkom šezdesetih bila uzor mladom Dilanu, Džoan Baez, Hari Belafonteu i drugim angažovanim pevačima tog vremena. Vrlo značajna i uticajna figura koja je manje poznata od većine svojih sledbenika. Bila je tu i Džudi Kolins, „Judy Blue Eyes“ kako su je zvali, izvanredna pevačica, u to vreme uglavnom folk standarda i tuđih pesama, kasnije je postala cenjena autorka. Meri Travers iz Peter, Paul and Mary je još jedna žena iz folk miljea koju svakako treba pomenuti.

Lora Niro (Laura Nyro, 1947-97), koja takođe pripada njujorškom folk krugu, se ne može samo pomenuti. Iako nikada nije dostigla popularnost koju je zaslužila, niko joj ne može osporiti uticaj. Navešću samo one koji su ga sami priznali: Tod Randgren, Džekson Braun (sa kojim je bila u vezi), Elton Džon, Tori Ejmos, Džoni Mičel, Sjuzan Vega pa i Kerol King, koja se odlučila na solo karijeru čuvši Lauru… Da ne govorimo o onima koji su obrađivali njene pesme: Peter, Paul & Mary, Barbara Strejsend, Three Dog Night, Fifth Dimension, Blood, Sweat & Tears i mnogi drugi. Njenu muziku je teško žanrovski svrstati – vrlo je karakteristična. Može se opisati kao mešavina popa, roka, brodvejskih mjuzikala, džeza, soula. Definitivnio nije za svako uho, što se i videlo po uspehu na top-listama. Dok su drugi sa njenim pesmama stizali i do samog vrha, ona je samo jednom ušla na Billboard Top 100 - i listu singlova i listu albuma.

Pesme joj nisu linearne, to jest ne prate nikakve šeme tipa strofa-strofa-prelaz-refren-strofa već se i ritmički i melodijski menjaju, često potpuno nepravilno. Ni njen vokal nije lako voleti. Često beži u visoke registre uz sveprisutni falseto. To mu daje soul boju. Ako želite da se upoznate sa njenim stvaralaštvom, najbolje krenite od albuma „Eli and The Thirteenth Confession“ i „New York Tendaberry“. Kao ličnost je, kažu oni koji su je poznavali, bila čudna i povučena. Nije volela nastupe uživo, kažu zbog treme koja ju je sputavala. Legendaran je njen nastup na Monterey Pop festivalu (onom na kome je briljirala Dženis Džoplin) koji je navodno bio izviždan, iako se pregledom postojećih snimaka sa festivala ta priča o zviždanju ne potvrđuje. U svakom slučaju, nastupala je retko, a još su ređi snimci tih nastupa. I ona je jedna od biseksualnih žena pop muzike. Bila je u braku, rodila dete, imala nekoliko veza sa muškarcima ali je poslednjih dvadeset godina života provela sa partnerkom. Za to se saznalo tek posle njene prerane smrti u pedesetoj godini.

Bafi Sejnti-Meri (Buffy Sainte-Marie), pripadnica indijanskog plemena Cree, bila je deo scene Grinvič Vilidža u Njujorku i njegovog kanadskog pandana, Yorkville četvrti u Torontu. Fakultetski je obrazovana (Učiteljski i Orijentalna filozofija). Od početka je bila borac za prava indijanaca i ljudska prava uopšte. Kao kantautor napisala veliki broj pesama, recimo "Cod’ine", pesmu o analgetiku od koga je postala zavisna koja je bezbroj puta obrađena (Dženis Džoplin i Grem Parsons između ostalih), zatim "Universal Soldier", antiratnu himnu šezdesetih, pa pesme koje govore o lošem položaju američkih indijanaca "Now That The Buffalo's Gone" i "My Country 'Tis of Thy People You're Dying". Ona je jedini pripadnik domorodačkih naroda Amerike koji je dobitnik nagrade Oskar (za pesmu "Up Where We Belong" iz filma Oficir i Džentlmen). Poznato je da je simpatizer bahaizma, religije koja teži da sintetizuje sve religije sveta i da formira univerzalnu nepolitičku svetsku zajednicu. Cilj je svakako plemenit, ali ideja izgleda krajnje utopistički u ovom konfliktnom, antagonizovanom svetu u kome živimo. Kao nezaobilazni ženski doprinos muzičkom eksperimentu 1969. je snimila album „Illuminations“ koji se drastično razlikovao od svega što je i pre i posle toga uradila. Koristila je vokal i akustičnu gitaru i sve to su ona i producent Mejnard Solomon propustili kroz Buchla sintisajzer (jedan od prvih sintisajzera, kreirao ga je Don Buchla iz Kalifornije). Dobili su previše progresivnu muziku koju ono vreme nije najbolje shvatilo. U novije vreme, međutim, to delo je prevrednovano, tako da danas uživa ugled naročito među kolegama muzičarima. Ostaje svakako jedan od najuspešnijih eksperimentalnih albuma koje je snimila žena.

Ovde bi sada trebalo progovoriti koju o Džoni Mičel, koja je apsolutno pripadala folk sceni šezdesetih i bila jedan od njenih najvidljivijih članova. Međutim, ostaviću je za sledeći nastavak. Iz dva razloga: prvi je taj što smatram da jer njen opus iz šezdesetih, ma koliko kvalitetan bio, ipak manje značajan od opusa iz sedamdesetih, kada je širila granice popularne muzike kao retko ko do tada, računajući i muško ili žensko. Drugi razlog je taj što ne želim da tekst o jednoj od dva moja najdraža autora čami zakopan negde na četvrtoj strani – red je da tekst o njoj otvori članak. Dakle, strpite se na neodređeno vreme.

Ajmo sad na izdavačke kuće Atlantic, Motown, Stax, Volt, Brunswick koje su se uglavnom bavile „crnom“ muzikom. Ima li među tom populacijom značajnih autorki? Pevačica ima, to je sigurno: Dajana Ros (& Supremes), The Marvelettes, Meri Vels (Mary Wells), Martha and The Vandellas, Tina Tarner, da navedemo samo najbolje, ali autorki nema baš mnogo. Može se pomenuti sestra osnivača Motowna Beri Gordi Džuniora, Gven Gordi Fukua (Gwen Gordy Fuqua) i Gledis Najt, čiji kompozitorski doprinos nije baš veliki. Ali je zato doprinos i uticaj Nine Simon (1933-2003) koja je snimala za Bethlehem, Colpix, Phillips, RCA Victor, jedan od najvećih u istoriji popularne muzike. Uticala je ne samo na muziku, posebno u periodu od 1964. do 1974., kada je bila aktivna učesnica borbe za ljudska prava. Poslušajte „Mississippi Goddam“, njenu reakciju na bombaški napad na Baptističku crkvu u Montgomeriju, Alabama u kojem su ubijene četiri crne devojčice – poslušajte i videćete bes i očaj ali i hrabrost i odlučnost da se ne poklekne u borbi za u ovom slučaju crnačka prava. Uostalom, jasno vam je da borba za ljudska prava ne pravi razliku – ista je za sve ugrožene manjine, pa se, boreći se za prava crnaca, boriš i za prava gej populacije, za prava žena, ili bilo koje manjinske grupe. Imati hrabrost javno zastupati svoje stavove ima svoju cenu – gubiš deo publike koji se sa tim stavovima ne slaže, ali zauzvrat dobijaš ogromno poštovanje koje se dugoročno daleko više isplati (ne mislim na maretijalnu stranu). Ljudi slušaju šta imaš da im kažeš.

Kada Nina Simon peva pesmu „Black Is the Color (of my true love’s hair), to više nije škotska balada, već snažna afirmacija ljudi crne puti. Nije dozvoljavala žanrovima da je sputavaju – kretala se po njima kako je i koliko htela i u svakom koga se latila bivala u samom vrhu. Ali, i od nje ima veća –  nesporna kraljica soula, neponovljiva Areta Frenklin (1942-2018). Ono što ih već na prvi pogled spaja je himna Civil Rights Movementa (Pokreta za ljudska prava) "To be Young, Gifted and Black". Komponovala ju je i prva otpevala Nina Simon (tekst: Veldon Irvin) a proslavila Areta na svom istoimenom albumu iz 1972.godine.

Areta je otpevala još jednu himnu, ovoga puta feminističku, „Respect“, dajući potpuno novi smisao toj Otis Redingovoj pesmi. Bila je veliki borac za građanska i manjinska prava svih obespravljenih – žena, Afroamerikanaca, Indijanaca… Bila je i plodan kompozitor. Na svakom od svojih najboljih albuma, kao što su „I Never Loved a man Like I Love You“, „Lady Soul“ i već pomenuti „Young, Gifted& Black“ nalazi se četiri-pet njenih kompozicija, što baš i nije bilo uobičajeno u soul žanru, ni tada a nije ni danas.

Ni kantri muzika, koliko god se smatrala leglom tradicionalizma i mačizma nije ostala izvan društvenih kretanja šezdesetih godina. U tom svetu položaj žena je bio možda i gori nego kod Afroamerikanaca. Kod ovih poslednjih uvek su postojale snažne žene kojih su se i muškarci plašili, poznate pod imenom „Big mama“ – fizički snažne, obično sa viškom kilograma, autoritativne žene kojima su se ljudi radije sklanjali s puta, dok se u belačkoj ruralnoj populaciji, među kaubojima i hilbilijima, takav tip žena sretao vrlo retko. Preovlađivale su bogobojažljive, poslušne domaćice koje nisu imale pravo na svoje želje, pa ni na svoje mišljenje. U takvoj sredini bilo je još teže za ženu da bude ozbiljno shvaćena i kao izvođač, a kamo li kao autor.

Prva koja je to uspela bila je Doli Parton (1946). I ona je u svet kantri muzike ušla kao devojčica – već sa trinaest godina snimila je svoj prvi singl i nastupila u Grand Ole Opry, dvorani koja je za kantri ono što je milanska Skala za operu. Između svoje osamnaeste i dvadesete već je imala nekoliko svojih pesama na top listama i to ne kao izvođačica, već kao kompozitorka. Sa dvadeset i jednom, pozvao je Porter Vegoner, tada velika kantri zvezda u svoj šou preko koga je postala opšte poznata. Porter (sa kojim inače nije bila u emotivnoj vezi, kako se često misli) joj je pružio šansu, on ju je podržavao sa pozicije velike kantri zvezde i prilično uticao, čak i finansijski, na njenu daljnju karijeru. Deset godina su pesme njihovog dueta harale kantri top listama. Međutim, ne bi on ništa mogao da učini da nije imao posla sa izuzetno inteligentnom i talentovanom mladom ženom. Jeste ona počela svoju pravu solo karijeru pesmom "Dumb Blonde" (Glupa plavuša) ali tekst koji kaže „…This dumb blonde ain’t nobody’s fool“ odmah postavlja stvari na svoje mesto, i, kako će se pokazati, nepogrešivo proriče njenu budućnost. Da ne idem sad u detaljno opisivanje njene mega-uspešne duge karijere, muzičke, filmske i poslovne, navešću samo najbitnije.

Što se muzike tiče, da je napisala samo jednu pesmu, onu koju svi znaju, „I Will Always Love You“, veliki soul hit u izvođenju Vitni Hjuston, ostala bi upamćena kao jedna od najuspešnijih žena u pop muzici. Za pesmu je vezana jedna anegdota: kada bi joj komentarisali kako je verzija Vitni Hjuston bolja nego njena ona bi odgovarala: „neka njoj idu počasti, važno je da meni ide novac (od te pesme)“. Ali, to nije njena jedina - ona je napisala preko 3000 pesama, između ostalih „Jolene“, potonji rock standard, zatim meni najdražu „Coat of Many Colors“, dirljivu priču o odrastanju u siromaštvu sa biblijskim referencama... Kada govorimo o njenom učešću u filmu, prvo pada na pamet „The Best Little Whorehouse in Texas“ u kome je eksploatisala svoj platinum blonde imidž sa oslanjanjem na svoje dve najbolje prijateljice kako često u šali naziva svoje grudi koje su, politički korektno rečeno, vrlo uočljive. Nezaobilazan je i film a i istoimeni album „9 to 5“ koji predstavlja njen crossover – prelazak na pop muziku.

Izuzetno je sposobna poslovna žena. Izgradila je imperiju krunisanu „DollyWoodom“, zabavnim parkom poput DisneyLanda i sličnih. Sve je to postigla ne nasleđivanjem, ne preko bogatog muža (uzgred, muž koji nije iz šou biznisa se vrlo retko pojavljuje u javnosti a u braku su pune 53 godine) već mudrim vođenjem svoje karijere. Ako to nije feminizam, ne znam šta je! Za razliku od feminističkih aktivistkinja koje se najčešće bore vansistemski, Doli je izabrala teži put – pokazala je da može da se bori i izbori sa muškarcima na poljima na kojima ovi tradicionalno dominiraju. Kada su je pitali iz #metoo pokreta da li može nešto da kaže o svojim ružnim iskustvima, ona je rekla: naravno, bilo je pokušaja, ali stav koji sam zauzimala u takvim trenucima je svakom potencijalnom zlostavljaču bio sasvim jasan – sve je ostalo samo na nagoveštajima pokušaja. Svoju samosvest iskazuje i kada su u pitanju estetske operacije na njenom telu – ne samo da ne krije da ih primenjuje, već redovno ima duhovite komentare na tu temu (recimo ovaj, neprevodiv: „ If I see something sagging, bagging or dragging, I'll get it nipped, tucked or sucked“) ili onaj legendarni „da znate da dosta košta da izgledaš ovako jeftino“. Dakle, devojka koja je rođena u jednosobnoj kolibi u istočnom Tenesiju, u takozvanom Biblijskom pojasu (Bible Belt) kao jedno od dvanaestoro dece nepismenog oca i majke domaćice daleko je dogurala. Kapa dole!

Jedna od prvih kantri kantautorki bila je i Bobi Džentri (Bobbie Gentry) čiji je drugi album "Delta Swetee" u celosti ove godine reprodukovala grupa Mercury Rev uz gošće Noru Džons, Lusindu Vilijams, Houp Sandoval, Marisu Nadler, Margo Prajs… Mora se pomenuti i velika zvezda Loreta Lin koju je pre desetak godina na scenu vratio Džek Vajt a koja je u svoje vreme otvarala teme koje su za kantri muziku bile nezamislive – kontracepcija (The Pill), dvostruki standardi za muškarce i žene (Rated X), uzastopne trudnoće (One’s On The Way), alkoholizam (Don’t Come Home A-Drinkin’ (With Lovin’ On Your Mind). Tami Vinet (Tammy Wynette) je bila konzervativnija – njen najveći hit „Stand by Your Man“ zagovara tradicionalne vrednosti pa je bio predmet napada feministkinja koje su te 1967. godine, u vreme nastanka hipi pokreta, bile vrlo aktivne.

Pomenuo sam hipi pokret koji je procvetao tokom leta ljubavi (Summer of Love) 1967. godine na zapadnoj obali SAD, preciznije u San Francisku. Žene su bile važan deo hipi pokreta, koji, budući decentralizovan, nije obilovao političkim liderima. Najprominentniji su bili muzičari među kojima su se izdvajale i dve žene – Grejs Slik iz grupe Jefferson Airplane i Dženis Džoplin (Džoan Baez takođe, ali o njoj sam već pisao u pasusu o folku). Grejs, je bila femme fatale hipi pokreta, ali i vrlo uticajna kao muzičarka – Stevi Niks iz Fleetwood Mac je očigledan primer njenog uticaja. Ostaće upamćene najviše po psihodeličnoj himni hipi pokreta – pesmi "White Rabbit" koju je napisala još dok je bila u svojoj prvoj grupi The Great Society. Iz nje je u Jefferson Airplane donela i pesmu „Somebody To Love“ (napisao ju je Darbi Slik, njen dever) koja je takođe bila veliki hit. Tokom većeg dela karijere saputnici su joj bili alkohol, LSD i marihuana pa je nekoliko puta u stanju izmenjene svesti završila u pritvoru. Povukla se u muzičku penziju pre dvadesetak godina i posvetila se slikarstvu. I tu je bila, bez obzira na mešovite kritike, vrlo uspešna, naročito sa portretima svojih drugova iz hipi perioda Džimi Hendriksa i Dženis Džoplin.

Zanimljivo je da Grejs Slik po ženskoj liniji vodi direktno poreklo od jednog od putnika broda “Mayflower“ kojim su se Puritanci iz Plimuta (Engleska) doselili u novi svet i tu zasnovali prvu koloniju Plymouth Colony (tzv. America’s Hometown) i da ima zajedničke pretke sa bar dva američka predsednika. Za razliku od Grejs Slik, koja je, bez obzira na buran život kojim je živela, odavala utisak jake žene koja zna šta hoće (što je verovatno posledica njenog porekla), Dženis Džoplin, beskrajno talentovana pevačica, koja je i tuđe pesme svojim vanzemaljskim interpretacijama činila svojim, je bila duboko nesigurna i nesrećna osoba. To je pokušala da suzbije u sebi obilato koristeći izmenjivače svesti, ali i odajući se promiskuitetnom načinu života. Pored svega, bila je i biseksualna. Svu patnju i bol koje je imala u sebi oslobađala je kroz pevanje. Njen vrhunac je, ako se mene pita, nastup na Monterey Pop festivalu gde je otpevala nenadmašnu verziju pesme Big Mame Thornton „Ball & Chain“.

Nezaboravan je zabezeknut izraz lica Kes Eliot (Mama Cass Elliot), izvanredne pevačice grupe Mamas & Papas, dok je pratila Dženisin nastup, ovekovečen u filmu D.A. Penebekera "Monterey Pop". Još jedna žena koja je širila granice ljudskih sloboda, na žalost češće na svoju štetu nego na opštu korist. Bitan je i njen uticaj na širenje upotrebe tetovaža – ona je prva poznata ličnost koja ih je koristila (malo srce na levoj strani grudnog koša). Za dvadeset i sedam godina, koliko je poživela, učinila je sasvim dovoljno da ostane zauvek zapamćena. Kada se pogleda sa distance, bila je žrtva svoje različitosti, i to još od srednjoškolskih dana. Nije krajem pedesetih godina prošlog veka bilo lako biti žena čiji se obrazac ponašanja razlikuje od onog tradicionalnog. Nije lako ni danas, ali ipak je neuporedivo lakše nego onda. Deo zasluga za to ima i Dženis.

Dakle, to su najznačajnije autorke popularne muzike pedesetih i šezdesetih godina. Desetak ličnosti, sedam stranica teksta. Pitam se koliko bi muškaraca bilo izabrano da se bira po istom kriterijumu, koliko bi stranica imao tekst o muškom doprinosu popularnoj muzici rečenog perioda? Pitanje je retoričko – svi znamo da jedna knjiga ne bi bila dovoljna za to. Ali, koji su razlozi te ogromne disproporcije?

Disproporcija zastupljenosti žena i muškaraca se događa, bar po mom mišljenju ne zato što žene nisu kreativne, naprotiv, već zato što su na različite načine sputavane. Prvo od strane porodice, preko patrijarhalnih klišea tipa „to nije posao za poštenu ženu“. Ako tu prepreku pređu, susreću se sa muzičkim establišmentom koga čine gotovo isključivo muškarci. Koliko je žena odustalo od plasiranja svojih pesama zbog nepristojnih ponuda muškaraca koji odlučuju da li će se nešto snimiti/objaviti ili neće, bar do ovog današnjeg vremena digitalizacije muzike i liberalizacije izdavanja iste. Koliko žena se sudarilo sa zidom nerazumevanja ženskog senzibiliteta od strane muškaraca koji donose odluke? Koliko je žena odustalo zbog nipodaštavanja njihovog kreativnog rada od strane svojih saradnika?

Nedavno sam na TV-u gledao intervju naše poznate kantautorke i člana njenog benda. Neupućeni bi, po onome što je taj čovek govorio, mogli da pomisle da bez njega ona nikakvu karijeru ne bi ni napravila. A on je samo član benda koji svira svoj instrument. To je taj dominantni stav koji uspevaju da ignorišu samo najtalentovanije autorke koji nije prisutan samo kod nas. Veliki problem su i muške sujete u grupama u kojima su glavni autori žene. Teško se trpi da komanduje žena, pa makar se komande odnosile na tretman njenih pesama. Pa makar ta žena bila hipertalentovana. Tu su i prirodni razlozi kao što su trudnoće, deca. Citiraću po sećanju opet Doli Parton: „nemam decu jer nisam želela da ih imam, ali da sam ih imala sigurna sam da nikad ne bih imala ovako uspešnu karijeru“.

Na svaku ženu dolazilo je pedeset pa i više muškaraca koji su se bavili komponovanjem, snimanjem filmova, pisanjem. Kako kao žena uspeti u tom svetu objasnila je opet Doli Parton: Da bi ovim planinama (Smokey Mountains) nosila svoju ženskost, morala sam biti muško! Ove naše heroine su se, dakle, u muškom svetu, probijale „oružjem“ koje su imale – neke su u svojoj borbi koristile muška „oružja“, neke ženska ( a neke, poput Doli, su i kombinovale) ali su sve koje sam pomenuo posedovale ogroman talenat da se bave onim čime su se bavile. Tek sa njim su mogle da savladaju sve prepreke koji im je ovaj svet muškaraca u kome živimo postavljao. Kako se ženska stvar dalje razvijala, da li je bilo pozitivnih pomaka, videćemo u sledećim nastavcima.

Ovo je bila priča o burnim šezdesetim godinama, koje su definisale kulturu koja će dominirati do kraja dvadesetog veka, ispričana kroz sudbinu žena koje su učestvovale u njenom kreiranju, viđena očima naknadnog posmatrača sa naknadnom pameću, pa još muškarca. Zato se nadam da mi oni koji su te godine doživeli u realnom vremenu neće zameriti na ličnim utiscima koji bi možda bili drugačiji da sam bio svedok tog vremena i da sam ženskog pola. Nadam se takođe da mi nećete zameriti što nisam pomenuo vaše omiljene autorke, što sam preskočio neke pesme i što sam prečuo neke priče. Koliko god se čovek trudio da bude objektivan i sveobuhvatan, to nije moguće postići. Bar ja nisam mogao.