Neću, u ovom završnom delu, pratiti scene svake od pojedinačnih država, već ću se osvrnuti na ono što je i dalje jugoslovensko, ono što svojim dometima povezuje ex-Yu države. Dvadeset i sedam godina Jugoslavija ne postoji ali veze između novonastalih država su i dalje prisutne. Govorim o vezama iz domena pop muzike. Već sam pomenuo Balaševića koji je prvi probio led svojim nastupima u celom regionu. Neki drugi, kao Mišo Kovač i Oliver Dragojević, nikada od raspada zemlje nisu nastupali u Srbiji. Nije ni Svetlana Ceca Ražnatović u Hrvatskoj, iako je jedna od najslušanijih folk pevačica u toj zemlji, nije ni Bora Đorđević sa svojom Ribljom Čorbom. Severina nema takvih problema u Srbiji, ona je čak udata za Srbina. To su ti ex-yu paradoksi: i dok je rat trajao Srbi su slušali Severinu a Hrvati Cecu. Ceca verovatno nikad neće nastupiti u Hrvatskoj jer je nepremostiva prepreka to što je bila supruga ozloglašenog Željka Ražnatovića Arkana pa joj je, ako se ne varam, iz tog razloga čak zabranjen ulazak u Hrvatsku. Ipak, nikad ne reci nikad. Mislilo se da u Srbiji neće nastupati ni Tereza Kesovija, čija je kuća u Konavlima opljačkana i spaljena za vreme rata i Dino Merlin, kome su tabloidi iz Srbije pripisali antisrpske izjave navodno date za vreme rata u Bosni, ali, Tereza je nastupila prvi put 2011 u prepunom Domu Sindikata, a Dino iste godine u rasprodatoj Areni, tri dana za redom. Josipa Lisac rasproda svaki svoj beogradski koncert.
Prvi veliki hit koji prešao granicu Hrvatske i Srbije bila je pesma Tek je dvanaest sati zagrebačke grupe E.T. još dok je rat trajao, 1993. Ne znam kako je u drugim ex-yu republikama, ali znam da se u beogradskim kafićima i klubovima danas sluša hrvatska pop muzika bez ikakvih ograničenja. Jelana Rozga, Nina Badrić, Goran Karan, Tonči Huljić su opštepoznata imena u Srbiji, Željko Joksimović glatko rasprodaje koncert u zagrebačkoj Areni. Što se rokera tiče, čini se da je situacija obrnuta u odnosu na zabavnjake – noviji srpski rok bendovi su bolje primljeni u Hrvatskoj nego hrvatski u Srbiji. Izuzetak su Hladno pivo, pa i Damir Urban koji odlično prolaze u Beogradu. Sara Renar, Denis Katanec i Seine Ivana Ščapeca su takođe u usponu. Grupe iz Srbije Darkwood Dub i Goribor (dok su bile aktivne) i Repetitor, koji je nedavno rasprodao tri nastupa u tri kluba u tri dana u Zagrebu,se osećaju kao kod kuće u Hrvatskoj, imaju izuzetno veliku podršku, a odlično prolaze i Stray Dogg (rasprodata mala sala Lisinskog) i Artan Lili (rasprodata mala Tvornica).
Bajaga i Instruktori još od osamdesetih pune svaki prostor u kome nastupaju širom jugoslovenskih zemalja, s tim da su im ove godine, sasvim neočekivano, otkazani neki nastupi u Hrvatskoj po zahtevu branitelja. Mile Kekin (Hladno pivo) koji je pozvan da nastupi umesto njega ali je to odbio, u znak podrške je pozvao Bajaguda gostuje na pesmi Atlantida(…ova je za sve apatride, bez zastave i himne…). Lep primer solidarnosti.
Mora se neka reći i o aktuelnom mejnstrim popu koji je mešavina folka, repa i R&B-ja. On je popularan u svim državama regiona a njegovi najprominentniji akteri imaju više desetina miliona YouTube pregleda. Što reče u jednom intervjuu Edo Maajka, taj pravac je nastao u švajcarskim klubovima u kojima su tezgarili didžejevi sa ovih prostora. Rodonačelnik ovog pravca je po mom mišljenju Rambo Amadeus a i pomenuti Edo Maajka je dao svoj doprinos. Razlika između njih i ovih novih jer to što novim reperima nije prioritet živa svirka. Njihova muzika se konzumira za kompjuterom. Često se događalo da neko čija pesma ima milione pregleda jedva proda 50 ulaznica za nastup uživo. To se, doduše, polako menja (Jala Brat & Buba Corelli na Tašu), ali je i dalje prioritet video klip i studijski rad, nego što je to javni nastup. Evo nekoliko najznačajnijih imena te nove scene koja je pristalicama rokenrola potpuno nepoznata (u zagradi je broj pregleda u milionima). Jala Brat & Buba Corelli – Klinka (58M); Milan Stanković - Ego (60M); MC Stojan – La Miami (62M); Maya Berović – Pravo vreme (56M); Rasta – Euforija (62M); Rasta x Ana Nikolić– Slučajnost(47M); Nikolija – Opasna igra (47M); Relja – Latino Evropa (25M); Emina Jahović x Milica Todorović – Limunada (63M) MC Yankoo x Milica Todorović – Moje zlato (126M). To su sve Hi-Tech video uradci, glamour&glitter prosto bodu oči, ali to je ono što „adolescentni narod“ traži. Ko je za to kriv, vi odgovorite. Oni koji se vode kao kvalitetniji, recimo Prti Bee Gee, Smoke Mardeljano, Kandžija, TBF, Frenkie, Sajsi MC, imaju ispod pet miliona pregleda. Sviđalo vam se to ili ne, tako stoje stvari. Kad uporedimo sa onima koji sviraju rok, vidimo da postjugoslovenski rokeri vrlo retko dostižu milion pregleda: u novije vreme samo E-Play i Artan Lili, plus Bojana Vunturišević sa svojim velikim pop hitom Kese etikete.
Još nešto želim da pomenem – one izvođače koji su potekli sa ovih prostora a doživeli su svetsku slavu. Nema ih mnogo, na prste dve ruke mogu se nabrojati. Ako izuzmemo one ranije pomenute, slovenački Laibach je prvi probio led, još osamdesetih godina prošlog veka. Ovaj umetnički-glazbeni pokret iz Trbovlja (Slovenija) je od osnivanja izazivao kontroverze.Laibach stvara NSK (Neue Slovenische Kunst), imaginarnu državu koja i ma svoje pasoše i ambasade. Koketiraju sa fašizmom i totalitarizmom na način da je teško odrediti daju li mu pozitivnu ili negativnu konotaciju. Proboj u svet napravili su još 1983 godine kada prave Occupied EuropeTour. Potpisivanjem za britanski Mute Records definitivno postaju globalno priznati, a nedavnom turnejom po Severnoj Koreji i globalno poznati.
2 Cellos su sasvim nešto drugo, jedina im je sličnost sa Laibachom svetska popularnost. Dvojica čelista, jedan rodom iz Pule, drugi iz Maribora, sviraju obrade rock hitova. Dva violončela su praćena samo bubnjarom. Vrhunski su muzičari koji pored muzike puno pažnje poklanjaju video klipovima. Ana Popović je izdanak beogradske bluz scene. Preko Holandije gde je otišla na studije stigla je u Ameriku i tamo, na izvoru, napravila respektabilnu bluz, a u poslednje vreme i crossover karijeru. Vrlo je cenjena kao gitarista, pa je na poslednjoj listi najboljih gitaristkinjakoja se pojavila na netu ušla u prvih deset.
O Goranu Bregoviću i njegovom Orkestru za svadbe i sahrane nećemo trošiti previše reči. Dovoljno je reći da ovaj worldmusic ansambl ispunjava ne samo sale, dvorane i hale, već i trgove i stadione. Od kad se pojavio na sceni sa Bijelim Dugmetom početkom sedamdesetih, uvek je znao kako privući publiku i zaraditi pare. Najbolje od svih. Njegovim stopama je krenuo i nekadašnji „jaran“ preko čijih filmova se Bregović i otisnuo preko „grane“, Emir Kusturica. Udružio se Kusturica sa Neletom Karajlićem, liderom Zabranjenog pušenja, sarajevskog benda koji je u prvoj polovini osamdesetih bio jedan od osnivača pokreta Novi primitivizam.
Propustio sam da pomenem taj važan kontrakulturni pokret kada sam govorio o osamdesetim godinama u Jugoslaviji, ali nije kasno ni sada ga pomenuti. Nastao kao reakcija na tada aktuelni Novi romantizam predstavljao je sve suprotno od tog pravca. Ružni, prljavi, zli – tako bi se mogla opisati ta sarajevska raja sa Koševa. I beskrajno duhoviti, moram dodati. U to se uverila i mejnstrim publika preko radio emisija i TV serije Top Lista Nadrealista čiji se skečevi i danas prepričavaju. To što su momci tim skečevima predvideli raspad Jugoslavije i tragične događaje koji su ga pratili, samo je povećalo njihovu popularnost. Grupe koje su činile taj pokret (Zabranjeno pušenje, Elvis J Kurtović and His Meteors, Bombaj štampa, Plavi orkestar, Crvena jabuka) imale su zapažene karijere, poslednje dve navedene postale su prave zvezde jugoslovenskog mejnstrima. Tužno je to što se ta raja po izbijanju rata u Bosni pocepala po nacionalnim šavovima, pa su neki završili u Beogradu, neki u Zagrebu, a neki ostali u Sarajevu. Posledica toga je postojanje dva Zabranjena pušenja – jedno vodi Sejo Sexon iz Zagreba, drugo Nenad Jankovićalias Nele Karajlić iz Beograda. Ovo beogradsko istureno odeljenje se pod imenom No Smoking Orchestra pridružilo Emiru Kusturici. Naročito su bili popularni u Južnoj Americi, pre svega po svojim antiameričkim, antiglobalističkim, populističko-levičarskim političkim pogledima koji su se poklapali sa tamošnjom tadašnjom političkom klimom. Dosta im je pomogla popularnost Kusturice kao režisera i pripadnost tada vrlo popularnom world music žanru.
Na kraju bih pomenuo i hrvatski instrumentalni surfrock bend, The Bambi Molesters koji je svetsku poznatost postigli turnejom sa grupom R.E.M. a i time što se jedna od njihovih pesama pojavila u veoma popularnoj TV seriji BreakingBad. Za razliku od sporta, gde zemlje nastale raspadom Jugoslavije kontinuirano postižu velike uspehe, proboj u svet muzičara iz tih zemalja je sporadičan i ograničen. Niko od navedenih nije postigao ekstremno veliki uspeh.
Nekoliko završnih napomena
Eto to bi bila ta moja „Kratka istorija jugoslovenske pop muzike“. Znam da nisam spomenuo sve koje je trebalo spomenuti, znam da sam o nekima pisao manje nego što je trebalo a o nekima više, znam da ćete ovom tekstu naći hiljadu mana, ali molio bih vas da ne sudite prestrogo. Kada sam počinjao da pišem činilo mi se da će to biti lak posao ali sam se prevario. Najteže je bilo izvršiti selekciju – šta pomenuti a šta preskočiti. Pomen jednog imena odmah otvara mogućnost za pominjanje pet novih, pominjanje tih novih opet traži širenje liste i tako u nedogled. Taj problem sam pokušao da rešim tako što sam pisao o pojavama koje sam ja smatrao bitnim i o ličnostima koje meni lično više znače od nekih koje sam preskočio ili samo pomenuo.
Mnogi će zameriti što u tekstu ima dosta „narodnjaka“ ali mislim da bi bez njihovog pominjanja slika pop muzike u Jugoslaviji bila lažna. Nisam uspeo da zaobiđem politiku onoliko koliko sam želeo, jer politika je ušla u sve pore naših života pa i u muziku. Mislim da sam ipak uspeo da izbegnem nametanje svojih političkih stavova, to jest, da sam ostao koliko je to moguće neutralan. Još nešto moram reći – ovo je pogled iz Beograda na jugoslovensku pop scenu. Da sam živeo u Ljubljani, Zagrebu, Titogradu, Skoplju, Sarajevu, Prištini ili Novom Sadu, taj pogled bi, sasvim sigurno, bio drugačiji. Iz nekog od pomenutih gradova malo drugačiji, iz nekih mnogo drugačiji. Priznajem da sam se trudio da primenim čuveni jugoslovenski „ključ“ – da u tekstu budu što ravnomernije zastupljene sve republike i pokrajne. Nisam u tome uspeo iz prostog razloga što su dva najrazvijenija centra pop muzike u Jugoslaviji bili Beograd i Zagrebu koje su se „slivali“ izvođači iz svih republika i pokrajni. Povremeno je tu dominaciju uspevalo da razbije samo Sarajevo. Posle svega, moj utisak je da je pop muzika jak kohezioni faktor jugoslovenskog kulturnog prostora, koji ni u najtežim ratnim vremenima, kada su skoro sve veze bile prekinute, nije prestao da povezuje ljude. Kako izgleda, nastaviće da to čini i dalje.
