Posebno je nervirala ta free jazz tašna onda kada je žurila. A tog dana je žurila samo tako.

Išla je na razgovor za posao. Istina, nije polagala prevelike nade u to, ali nije baš mogla da se pojavi pred tom ženom sa oguljenim lakom na noktima, neurednom kosom i onim cipelama sa sjebanom štiklom, za koje je bila potrebna posebna caka da ih ne iskrene kada hoda. Cipele su bile najmanji problem. Specijalno za tu priliku još sinoć je dovela u red one koje joj najbolje stoje i koje nije obula još od kad se valjala sa njim prošlog leta, pod onom lipom, negde u Vojvodini (pitala se što li ih je tad uopšte nosila kada je celo veče bila bosa). Šta tačno znači “dovela u red”, zna samo ona koja slaže knjige na polici po veličini.

Sa šminkom je bio problem. Tačnije, tražila je onu maskaru. Nije bila u kupatilu, nije bila u fioci. Znači u tašni je. Uzela je ašov, onaj šlem sa lampicom i počela da kopa. I kopa. I kopa. Vreme je prolazilo, a od maskare ni traga. Kada je sasvim popizdela, zavrljačila je tašnu na kauč, dok je siktala na sebe. Sve one drangulije su se prosule po krevetu, a samo jedna stvar je pala s kauča na pod. Bila je to maskara, naravno. Zgrabila je brzinom munje, procedivši “u pičku materinu” i odjurila ispred ogledala. Nakon što je i to uradila, ostalo je samo da lakira nokte, sa kojih je pre toga acetonom skinula ostatke crvenog laka. Kada je videla da je lak na stolu, pokazala je tašni srednji prst i dala se na lakiranje. Dok je čekala da se nokti osuše, ogledala se. Znala je da je lepa iako nije u cvetu mladosti, kao i da njena lepota neće imati nikakve ulogu na tom sastanku za posao. Uzela je naočare za sunce, drugu (poprilično praznu) tašnu i izjurila je iz stana.

Usput se setila da nije ubacila novu muziku u telefon. Opet će morati da sluša Tindersticks. Ostali su joj u telefonu od pre nego veče kada je sve bilo sporo i kada je šetala psa po kiši. Kako je bio sunčan dan i ništa nije bilo sporo, više je bila za neku življu muziku. Ali bolje i Tindersticks nego tišina. Hodala je brzim korakom, zveckala narukvicama, proveravala svaka dva minuta sat na telefonu i slušala “Rented Rooms”. Tačno u pet je stigla na mesto gde je trebalo da se nađe sa onom ženom. Bila je ponosna na sebe što nije zakasnila. Da se nalazi sa nekim tipom koji će joj nakon 10-15 minuta kašnjenja citirati Selindžerovu rečenicu “If a girl looks swell, who gives a damn if she’s late”, sve bi bilo mnogo lakše. Ali trebalo je da se nađe sa ženom koja ne želi da je ljubi, nego da je izvuče sa onog odvratnog posla na kome gubi 40 sati nedeljno. Minimum 40 sati tokom kojih se pravi da joj nije tako loše.

Dok je širila na tom trgu paunov rep što je stigla na vreme, dobila je SMS od one žene. Rekla joj je da sedne u neki kafić jer će kasniti desetak minuta. Znala je da to znači da će se pojaviti sa najmanje 20-30 minuta zakašnjenja. U suprotnom ne bi insistirala da je čeka u kafiću. Pomislila je da joj se to vraća za sve one tipove koji su je čekali. Nasmejala se sebi u brk kad je skontala da bi žena morala da zakasni bar tri dana kako bi iznivelisala sve njene “sorry I’m late” grehove iz prošlosti. Otišla je u obližnji kafić, naručila dupli espreso sa mlekom i pojačala Tindersticks.

Slušala je “Let’s Pretend”. Pitala se da li više voli nju ili “Rented Rooms”. Nije mogla da odluči. Mada, te dve pesme su za dva potpuno različita raspoloženja. “Rented Rooms” je za hedonizam, zamagljena ogledala u hotelskim sobama, doručke u krevetu i nevaljala igranja sa hranom. “Let’s Pretend” je za one trenutke kada se braniš, sklanjaš, ne daš, negiraš, dozivaš u pomoć autosugestiju, odnosno praviš se. Obožavala je tu reč “praviti”. Toliko toga znači.

Sećala se svih onh trenutaka kada se osećala baš kao stihovi ove pesme. Razmišljala je o onim tipovima koji su dolazili 15 minuta pre zakazanog dejta, što je značilo da su je čekali pola sata. Pitala se zašto je imala problem da im pokaže emocije, zašto je menjala temu kada joj izgovore kompliment, zašto se pravila blesava kada joj saopšte koliko im je lepo u njenom društvu. Znala je zašto, ali ipak joj nije bilo drago što se ponekad pravila. Ne voli to da radi, čak ni onda kada je svrha toga viši cilj. Odrasli se prave. Osoba koja ima privezak medveda na ključu, koja još uvek đuska u sobi dok u parfem peva “Come on Eileen” i koja još uvek čita Modesti Blejz i Ripa Kirbija - nije odrasla. I ne želi više da se pravi.

Ali nije da nije razumela Stjuarta u ovoj pesmi. Savršeno su joj bile jasne njegove reči. Znala je da su neke emocije veće od najvećeg vulkana i da su u stanju svašta da urade. Ti vulkani prave najlepša mesta na ovom svetu – beskrajne zelene doline pored palmi, maslina i tirkiznog mora. Mada, isto tako su u stanju da zbrišu sve pred sobom, da sve pretvore u lavu i prah. Posle toga se sve menja iz korena. To je rizik. Praviti se ili ne. Naravno da to zavisi od milion faktora, pre svega od osobe, karaktera, iskustva i konkretne situacije. Ali činjenica je da ljudi provode dane i noći razmišljajući o tome. Neko napiše knjigu na tu temu, neko napravi film, a neko snimi “Let’s Pretend”. Slušala je po ko zna koji put u životu dok je u sebi konstatovala kako je taj gudački aranžman izašao pravo iz raja. I to istog onog raja u koji nije verovala.

Tačno pola sata nakon zakazanog vremena, pojavila se žena koju je čekala. Bila je neočešljana, na donjoj usni je nedostajao ruž, jedna bretela je pala sa ramena, a na jednom noktu je lak bio oguljen. Izvinjavala se što kasni. Pravila se da je imala tog dana više posla nego inače. Pravila se da joj sa levog uveta ne nedostaje minđuša. Pravila se da se ne osmehuje dok je bacala pogled na telefon pre nego što ga je spakovala u tašnu. Pravila se da tačno zna šta radi i da drži stvari pod kontrolom. No, i pored svog tog “pravljenja” bilo je jasno da joj je neprijatno i da joj se zapravo baš ne pravi. Htela je da vrišti od sreće, možda čak da bude ispod neke lipe u Vojvodini, umesto da sedi na nekom dosadnom sastanku na kome mora da priča sa još jednim kandidatom za posao, od kog je i njoj samoj muka.

Ona je pila svoj produženi espreso, posmatrala je tako poluizgubljenu. Delovala joj je kao čovek. Osetila je spokoj. Cela ta slika je opustila više nego bilo šta drugo. Nasmešila joj se, rekla da je nema veze što je zakasnila, dodavši je da je uživala u suncu i nekoj divnoj muzici. Povukla je dubok dim iz one slim cigarete. Bila je sigurna da je posao njen.

Let's not make it into a big thing
Let's not get lost in this
I know it is, I know we could
I guess we surely would
Let's pretend it's not
It doesn't mean a thing