Laura Marling – Patterns in Repeat

Jedna od najstabilnijih autora popularne muzike uvek, ali baš uvek ispoljava visoki kvalitet. Njen novi album „Patterns In Repeat“ (Obrasci koji se ponavljaju) je očigledno posvećen njenoj novorođenoj bebi, mada ima i pesama koje ne spadaju u tu temu. Jedna od tih je i meni najdraža „Caroline“ koja na izuzetno dojmljiv način, izvođenjem poluzaboravljene pesme, govori o ljubavnim „utvarama“ prošlosti sa naglaskom da tamo treba i da ostanu. Veći deo pesama ipak je posvećen njenoj kćeri, baš kao što je to bio i njen prethodni album „Song For Our Daughter“. Doduše, kćer sa prethodnog albuma je bila izmaštana, nije stvarno bila rođena, ali je Lora tokom te četiri godine koje dele ova dva albuma ispravila taj „propust“. 2023 je stvarno dobila kćer, i to je itekako uticalo na njeno stvaralaštvo. Ranije bi joj se moglo zameriti uzmicanje osećanja pred intelektualnim konstrukcijama, sada više ne. Aktuelni album je čista emocija iskazana jednostavnim rečima i muzikom bazičnom poput materinstva o kome peva. Lora je od onih autorki koje funkcionišu po principu „šta sanjam i šta mi se događa“, to jest crpi svoje teme iz svog spoljašnjeg i unutrašnjeg života pa se u skladu sa promenama koje joj se događaju menja i njena muzika. Ovoga puta aranžmani obuhvataju gudače za koje nisam siguran da li su pomogli ili odmogli albumu. Kad slušam pesmu „Caroline“ koju je kod Džuls Holanda izvela samo sa akustičnom gitarom, čini mi se da bi takav pristup doprineo emocionalnijem doživljaju njene muzike od strane slušalaca, ali, opet, gudači donose nekakvu eleganciju i „klasu“, možda to neko više voli. Ovim naizgled negiram sopstveni iskaz od pre par rečenica, ali samo naizgled, jer ipak gudači ne oduzimaju mnogo (skoro ništa) od emocija , samo dodaju nabrojane stvari. Ponovo će, dakle, Lorin album biti visoko plasiran na mojoj godišnjoj listi. (Ocena: 8.7/10)

--

Carla Torgerson – Beckonings

Karlu Torgerson znamo iz grupe Walkabouts čije je tvrdo jezgro, uz Krisa Ekmana, činila. Nisam ispratio njenu karijeru posle raspada te grupe, pa ću se skoncentrisati na ovaj album.  Odmah da kažem da sam oduševljen, što se vidi i po oceni. Pošto je „pathos“ osećanje koje mi se oduvek, a naročito poslednjih godina, veoma sviđalo, a ovde ga ima u izobilju, to je sasvim logično. Interesantno je da su prve četiri pesme na albumu obrade i to redom, Brusa Springstina, Terija Li Hejla, Beka Hansena i Krisa Ekmana, a poslednjih pet pesama su njeni originali. Springstinova pesma „Happy“ je manje poznata, pojavila se samo na njegovom 4CD kompletu neobjavljenih snimaka koji se pojavio 1998 pod nazivom „Tracks“ a pošto sam je čuo u Karlinoj verziji smatram da je nepravedno što od „gazde“ nije dobila bolji tretman. „Land of Planty“ je original starog Karlinog i Ekmanovog prijatelja iz Sijetl dana, Terija Li Hejla, koji je često otvarao njihove koncerte dok danas živi u Evropi (jedan od albuma mu je producirao naš prijatelj Antonio Gramentijeri). Bekova pesma je sa njegovog albuma „Song Reader“ iz 2010 a Ekmanova „Beckonings“ izgleda da do sada nije objavljivana (ili nisam uspeo da je pronađem). Ekman je gostovao na albumu i kao gitarista na „Land Of Plenty“. Njene autorske pesme bi se mogle okarakterisati kao „pathos + drama“ a to je miks kao stvoren za njenu izražajnost i boju glasa. Dakle, „wide screen“ melanholija koja prožima sve što dotakne. Možda je za nekoga to previše, za mene nije. Uživao sam u svakom sekundu. (Ocena: 8.6/10)

­­­----

John Murry & Michael Timmins – a little bit of Grace and Decay

Džon Mari je očigledno težak čovek. Posle „raspada sistema“ koji je doživeo otišao je u Irsku da tamo pokuša da ponovo stane na noge. Ne znam da li je u tome uspeo, mada bih po muzici rekao da mu još uvek nije dobro. Ipak, smogao je snage da uradi ovaj album potaknut možda i Majkl Timinsovim insistiranjem. Mada se na prvi pogled čini da je ovo njihov zajednički album, on to i jeste i nije. Jeste u smislu da su Marijeve uglavnom stare pesme snimljene u novim verzijama u studiju braće Timins u Torontu i uz njihovu instrumentalnu pratnju (Majkl je svirao sve osim akustične gitare, a Piter bubnjeve) za cela tri dana, a nije jer instrumentalne minijature Majkla Timinsa koje su na ploči pozicionirane naizmenično sa Marijevim pesmama kao da su iz nekog drugog filma. U stvari i jesu: to su delovi soundtracka za još nesnimljeni dokumentarac „The Graceless Age: The Ballad of John Murry“. Nekako mi se to ovako „na gomili“ ne uklapa baš najbolje. Pojedinačne Marijeve pesme su naravno sjajne kao i uvek, kao što je to i muzika Majkla Timinsa ali ne teče glatko sve to zajedno. Mari je, koliko god se trudio da ne bude, i dalje razapet u trouglu „Misisipi – Heroin – Foknerovo književno nasleđe“ što ne čudi jer njegovo južnjačko poreklo sa svojim „gothic“ elementima još više pritiska kad je pogurano heroinskom zavisnošću sa kojom se bori sa dodatnim začinom odrastanja u porodici Vilijama Foknera čija ga je bliska rođaka usvojila kao nerođenu bebu mada se spekuliše da u stvari ima direktno krvno srodstvo sa velikim piscem. Već je taj pritisak teško izdržati, a kad se dodaju lični lomovi i tragedije koje su Marija tokom života pratile, ne čudi njegovo mračnjaštvo i zatvorenost pa ni zavisnost. Ne čudi ni ta depresija koja izbija iz njegovih pesama. Jedina mana ovog albuma je činjenica da njegov deo pretežno čine obrade sopstvenih već objavljenih pesama inače bi ocena bila i veća. (8.5/10)

--

Kasey Chambers – Backbone

Australijska kantri zvezda Kejsi Čejmbers se proslavila albumom „The Captain“ izdatim pre punih 25 godina, ali ne posustaje i ne prelazi u manir. Album „Backbone“ (Kičma) je odličan – petnaest pesama trajanja preko jedan sat skoro da među sobom nemaju „trinaesto prase“, to jest pesmu koja popunjava prostor. Ipak ima nekoliko njih koje se izdvajaju. Moj favorit je jedna od sporijih na albumu, „For Better or Worse“ koju sam odabrao za plejlistu, ali nemojte preskočiti ni naslovnu „Backbone“ (The Desert Child), ni „The Divorce Song“ koju je izvela sa bivšim mužem, možda još većom australijskom kantri zvezdom Šejnom Nikolsonom. „Broken Cup“ je takođe odlična a „Lose Yourself“ koja je snimljena uživo je spektakularna, naročito što se tiče pevanja Čejmbersove. Kako sam krenuo, nabrojiću sve pesme, i to bi bilo sasvim u skladu sa drugom rečenicom ovog prikaza. Slušajući ovaj album razmišljao sam o australijskom kantriju. Izgleda kao njegov stariji brat iz Amerike pa i zvuči kao stariji brat iz Amerike i to je nekako očekivano. Ipak je većina Amerikanaca i Australijanaca istog, britanskog i irskog porekla. Logično se nametnulo pitanje da li je to autohtona muzička pojava ili je samo kopija američkog. Malo sam proučavao i zaključak je da ipak nije prosta kopija. Jeste nastao nešto kasnije od američkog mada ne mnogo kasnije, i jeste američki kantri uticao, ali ne treba zanemariti ni uticaj folk muzike sa britanskih ostrva i iz Irske, kao ni lokalnu varijantu storitelinga, takozvane „bush ballads“. Te pesme su svirane najčešće na bendžu, gitari, harmonici i violini i skoro uvek su pričale priču. Pioniri kao što su Bendžo Peterson (r. 1864) Smoki Doson (r.1913), novozelanđanin Teks Morton (r.1916) i Slim Dasti (r.1927) bili su velike zvezde još od sredine prošlog veka (onaj prvi i ranije). Bendžo Peterson je komponovao čuvenu pesmu „Waltzing Matilda“ koja je njenom autoru Eriku Boglu bila inspiracija za podjednako čuvenu, jednu od najboljih antiratnih pesama ikad snimljenih „And The Band Played Waltzing Matilda“. Vratimo se sada na glavnu junakinju ovog teksta Kejsi Čejmbers. Šta je australijsko u njenoj muzici? Nisam siguran, možda to što u njoj ima više folka iz Velike Britanije i Irske nego što je to slučaj sa njenim američkim pandanima. Možda je više storitelinga pod uticajem „bush ballads“ nego u Nešvilu. Šta god da je u pitanju, prokleto dobro zvuči! (Ocena: 8.4/10)

-

Merce Lemon – Watch Me Drive Them Dogs Wild

O Mersi Lemon neću mnogo pisati jer ne znam mnogo o njoj. U stvari, ne znam baš ništa! Taj njen indi folk me je iz nekog razloga ipak privukao dovoljno da je smestim među ovih nekoliko o kojima pišem prikaze. Izgleda, bar ako je suditi po Spotifyju da je ovo njen treći album (prva dva, „Ideal for a Light Flow with Your Body“ i „Moonth“ nisam slušao) koji ima priličnu slušanost koja se bliži prvom milionu strimova i cifri od sto hiljada slušalaca na mesečnom nivou. Merci je čvrsto utemeljena u folk muzici da se čovek pita zašto se ispred oznake žanra kojim se bavi dodaje prefiks „indi“. Možda zato što su joj spotovi „umetnički“ to jest vizuelno i tematski provokativni. Ne znam kakav je danas status njenog rodnog grada Pitsburga, PA, nekad je to bio jak industrijski centar pa su ga zvali „Steel City“. Kako leži na severnim padinama Apalačkih planina, nije mogao izbeći kulturološke uticaje koji se za Apalače vezuju. U muzici Mersi Lemon ti uticaji su itekako vidljivi. Folk i kantri se „čuju“ čak i u tim širokim potezima gitare koji celoj stvari daju nekakvu grandioznost. Pesme sa albuma, čak i kad se formalno bave spoljašnošću, bave se u stvari Mersinom unutrašnjošću. To je jasno vidljivo u pesmi „Window“. Generalno, što sam stariji sve više volim te tužne albume. Ovo je jedan od boljih takvih protekle godine. (8.3/10)

--

Billy Strings – Highway Prayers

Bili Strings je velika zvezda blugrasa, ako ne i trenutno najveća. Dobar je i kao instrumentalista i kao autor, ne zna se na kom od ta dva polja je bolji. Ipak, većina njegovih albuma, pa i ovaj poslednji, „Highway Prayers“, koji ima čak dvadeset pesama, nema dušu. Možda na mene utiču predrasude da mnogo strimova i pregleda (a radi se o milionima) znače „prodaju“, to jest podilaženje ukusu masa ali mi se ipak čini da tu nešto ozbiljno fali. Nekako su mi te pesme generičke, bez ličnog pečata, osim par izuzetaka. „In The Clear“ je jedan od tih izuzetaka kad mi srce malo zaigra i podseti me na „Must Be Seven“ sa albuma „Home“ iz 2019. Sličan problem imaju svi dobri svirači, a Bili Strings jeste dobar svirač svih žičanih instrumenata na kojima se okušao. Ne dobar nego izvanredan. Pokazalo se da su svirački virtuozi skoro uvek slabiji kao autori. Ono što mene frustrira je fakat da on uspeva da na svakom albumu napiše pesmu koja je odlična ali je to obično jedna pesma. A mogao bi mnogo više da pruži na tom polju, samo da je manje usmeren na pirotehničke sviračke efekte a više na komponovanje. No, šta je tu je, on se očigledno neće menjati jer put koji je izabrao donosi mu sasvim pristojan život uz poštovanje bluegrass zajednice, kojoj je sasvim normalno da više ceni instrumentaliste nego autore. Da bismo dobili Bilijev album odličnih autorskih pesama moraćemo, očigledno, da čekamo njegovu „The Best of…“ kompilaciju, a kako njegov tempo izdavanja albuma nije baš brz, čekaćemo još dugo. (8.1/10)

---

Alan Sparhawk – White Roses, My God

Mimi Parker više nema. Ostao je Alan Sparhouk sam sa svojim bolom („ja sa bolom, a sa kim si ti“ što rekoše Predrag Vuković, kompozitor, i Miroslav Radovanović, pevač, u onoj pesmi „Ti si žena mog života“). Nedostaje mu Mimi na više nivoa, to je sigurno, jer su bili ne samo životni, nego i kreativni partneri. Njihovo čedo, grupa Low, jedna je od, po mom mišljenju, najznačajnijih rok grupa na prelasku dva milenijuma. Ta grupa je pokušala nemoguće – da razbijeni kristal rokenrola rekomponuje u nekakvu suvislu celinu, imajući u vidu novo vreme i nova pravila kreativnosti. Po mom mišljenju, uspeli su u tome. Ali, Mimi Parker više nema. Sparhouk je ostao sam. Sećanje na Mimi nije mu dozvoljavalo bilo kakav nastavak karijere, tek da bi se nastavila. Sećanje na Mimi je zahtevalo nastavak od tačke na kojoj su stali ka tački u kojoj se Mimi sada nalazi, što u prevodu znači da je Alen morao u spiritualnu potragu za njom. Kako nje u analognom svetu više nema, morao je „poor“ Alan da zagazi u digitalni svet da bi je pronašao, ili bar pokušao da pronađe. Nije to za njega baš tolika novost, jer su Mimi i on već ulazili i izlazili iz tog digitalnog sveta istražujući puteve za svoju muziku, ali ova potraga je drugačija, moglo bi se reći terapeutska ili čak sudbinska. Kontakt sa njom bi u ovom slučaju doneo razrešenje bola, katarzu i omogućio dalji život. Zato modulator glasa, jer tek tako modifikovan glas može uspostaviti kontakt sa digitalnom dimenzijom u kojoj se (pretpostavimo) Mimi nalazi. To što je modifikacija Sparhoukovog glasa donela nešto slično trilerima karakterističnim za naše novokomponovane pesme koje govore o patnji i što mu glas na kraju dobija androgini karakter govori da je svojevrsno dozivanje Mimi uspelo i da je ona neopozivo postala deo njega. Nadam se da je ova moja verbalna ekvilibristika uspela da opravda visoku ocenu datu ovoj ploči koja mi se, bez ove priče, uopšte ne sviđa. Još jedna asocijacija se mora zabeležiti – starogradska pesma sličnog naziva „Bele ruže, nežne ruže“ koju je maestralno izvodio Cune Gojković takođe govori o gubitku voljene osobe, doduše ne tako drastičnom, ali dok naš balkanski sentiment tu činjenicu fatalistički prihvata (…ne prolazim više tuda, cvetaju li ja ne pitam…) mireći se sa sudbinom/gubitkom, protestantska radna etika se ne predaje ni kad se suoči sa na izgled nerešivim problemom. Ni smrt nije kraj! (Ocena: 8.0/10)

Ostali:

Molly Tuttle & Golden Highway – Into The Wild EP (bluegrass, 8.5/10); Willie Nelson – Last Leaf On the Tree (country, 8.3/10); Willie Watson – Willie Watson (folk, 8.3/10); Mercury Rev – Born Horses (indie rock, 8.3/10); Pixies – The Night the Zombies Came (indie rock, 8.2/10); Christy Moore – A Terrible Beauty (folk, 8.2/10); Benjamin Tod – Shooting Star (country, 8.2/10); Matthew Logan Vasquez – Frank’s Full Moon Saloon Pt.1&2 (americana, 8.2/10); Chuck Prophet – Wake The Dead (folk rock, 8.1/10); Sophie Gault – Baltic Street Hotel (americana, 8.1/10); Yann Falquet – Les secrets du ciel (folk, 8.1/10); Karl Blau – Vultures Of Love (indie folk, 8.0/10); Bronwyn Keith-Hines – I Built A World (bluegrass, 8.0/10); The White Buffalo – A Freight Train Through The Night (live, country, 8.0/10); Todd Snider – Agnostic Hymns And Stoner Fables (folk, 8.0/10); Randall Bramblett – Paradise Breakdown (rock, 8.0/10); Curtis Eller’s American Circus – Another Nice Mess (indie folk, 7.9/10); Megan Moroney – Am I OK? (country, 7.8/10); Amy Helm – Silver City (folk, 7.7/10); The Deslondes – Roll It Out (americana, 7.7/10); Sid Griffin – The Journey From Grape To Raisin (americana, 7.6/10); The Cure – Songs Of a Lost World (indie rock, 7.5/10); Lanie Gardner – A Songwriter’s Diary (country, 7.4/10); The Sleeveens – The Sleeveens (garage rock, 7.4/10).

Domaći

My Buddy Moose – Into The Gray (Ocena: 7.5/10)