The Paranoid Style – The Interrogator

Verovali ili ne, pravi rok album. Krivac za ovu anomaliju prostora i vremena je Elizabet Nelson, koja je cenjena novinarka danju (pisala za Pitchfork) i divlja rokerka noću. Lako je njoj kad može da koristeći svoje novinarsko iskustvo u svoju muziku implementira mudrost i duhovitost koja se prepoznaje već čitajući naslove njenih pesama poput „I Love The Sound Of Structured Class“ ili „Are You Loathsome Tonight?“ a još kad se zna da je ime svojoj grupi dala po eseju Ričarda Hofštatera „Paranoidni stil američke politike“ jasno je da taj intelektualni obol koji natkriljuje grupu nije slučajan. Ovo je četvrti album grupe (prethodni su „Rollin Disclosure“ (2016), „A Goddamn Impossible Way Of Life“ (2019) i „For Executive Meeting“ (2022) a njima je prethodilo nekoliko EP izdanja). Stacionirani su u Vašingtonu (DC) i postoje od 2012. Muzika koju sviraju mogla bi se opisati kao amalgam garažnog panka, glam roka, ranog rokenrola i indi popa – dakle, nema tu ničega za izbegavanje. Imaju čak i pokoju sporiju pesmu. Po zvuku su sličniji engleskim nego američkim bendovima ali su ipak dovoljno američki da ne podlegnu pod moje ignorisanje engleskih bendova. Omiljena pesma: Print The Legend.

Ocena: 8.3/10

Hurray For The Riff Raff – The Past Is Still Alive

“…Album „The Past Is Still Alive“ se - ako je suditi po naslovu- bavi prošlošću koja je još živa, i to na rokenrol način. Već od prve pesme, „Alibi“, počinje to „čeprkanje“ po prošlosti. U Alindinom slučaju to „čeprkanje“ može biti bolno imajući u vidu da je još kao maloletnica osetila čari beskućništva, baskinga i maloletničke delinkvencije, ali se Alinda u njega upušta hrabro i bez ostatka.Tako u pesmi  „Alibi“ govori o novim počecima – govori o tome da te život na ulici nauči da nema izgubljenog rata, mada su česte izgubljene bitke. Govori nam i o tome da svako ima feniksa u sebi i da svako raspolaže pravom na odluku da li će ga iskoristiti….”

(kompletnu recenziju čitajte OVDE ; ocena: 8.7/10)

Frontier Ruckus – On The Northline

Detroitski bend Frontier Ruckus postoji od 2006. a ja ih pratim od 2010, dakle od njihovog drugog albuma. Nikada nisu izašli daleko od svog relativno uskog kruga poštovalaca, verovatno iz razloga što su nenametljivi – i oni i njihova muzika. Muzika im je dovoljno delikatna da je potrebno vreme da se u nju uroni s punim kapacitetom a vremena danas nema za stvari koje ne donose novac, tako da uglavnom kod ljudi prolaze ispod radara. Ono što je za pohvalu je da ne odustaju, tako da im je ovo šesti album muzike koja je pravi melem na ranu. Metju Milia je kompozitor, glavni vokal i gitarista, naravno i tekstopisac. Tekstovi su hermetični, nostalgični i sasvim odgovaraju muzici. Opšti ugođaj me podseća na onaj sa albuma „Songs From Northern Britain“ škotskog benda Teenage Funclub a to je svakako kompliment (dabome, taj album je remek-djelce! - op. ur.). Dakle, još jedan indi bend koji će zauvek ostati skriven od očiju šire javnosti što im očigledno uopšte ne smeta pa će verujem nastaviti, sa sve dužim pauzama između albuma, da prave muziku za relativno mali broj svojih poštovalaca među koje i sam spadam.

(Ocena: 8.3/10)

Dylan John Thomas – Dylan John Thomas

Pojava nove nade engleskog folka Dilana Džona Tomasa me podseća na pojavu još jedne takve nade od pre desetak godina, Džejka Baga, i moram priznati da me de ta druga ječe dojmila. Znamo gde je danas Džejk Bag – na milionskim pregledima na youtube-u bazira se njegov status superstara. Međutim, ne pratim ga više jer ta njegova verzija pop folka me ne dodiruje uopšte. Mlađani Tomas me pomalo (samo pomalo) podseća na legendu British Folk-a Roja Harpera koji je od kraja šezdesetih do sredine osamdesetih bio u svom prime-time-u, kad je navođen kao uzor čak i od Zeppelina. Imali su zajednički album on i Pejdž. Na pesmi Pink Floyda „Have a Cigar“ pevao je glavni vokal, kao glavni uzor Janu Andersonu iz Jethro Tull, Kejt Buš ga takođe navodi kao uzor.  Nema DJT te preduge pesme koje su karakterisale Harpera, niti tako savršen fingerpicking stil sviranja akustične gitare, ali ima slično vokalno fraziranje, što je verovatno samo koincidencija prouzrokovana time što su obojica iz Velike Britanije pa im je fraziranje različito od američkog koje je mom uhu bliže. Pesme DJT-a su trominutne i vrlo raznolike i po tempu i po ugođaju. To mu se uslovno uzima kao plus mada prevelika raznolikost često govori o neizgrađenom stilu, ili još češće, o zanatskom pristupu pisanju pesama (sad ćemo jednu ovakvu...).  Bilo kako bilo, na njegovom debitantskom albumu ima lepih i uspelih pesama, ali mi se nijedna nije „prilepila“ (ama baš nijedna, mada sam se trudio!) tako da ocena ostaje u okviru novog proseka od 8.00.

Ocena: 8.0/10

Rod Stewart With Jools Holland – Swing Fever

Kao svojevrsna najava gostovanja Roda Stjuarta u Kombank Areni ide ovaj prikaz njegovog najnovijeg albuma koji spada u žanr „Američka pesmarica“. Za ovu priliku udružio se Rod sa Džuls Holandom i njegovim swing bendom i to je nesumnjivo dobar izbor. Pravi način da se možda stavi tačka na bogatu meandrirajuću karijeru.

Rod Stjuart je imao, može se reći, neuobičajenu karijeru. Šezdesetih godina je počela ta karijera, prvo u R&B i bluz krugovima, sa Long Džon Baldrijem, londonskom bluz legendom a zatim u jednoj od prvih pravih rok grupa, Jeff Beck Group. Dva albuma su snimili Džef i Rod, „Truth“ i „Beck-Ola“ ali ne obična dva albuma, već ona koja su (uz neke druge albume drugih izvođača) definisala rok muziku kao takvu. Više o tome možete pročitati u tekstu „Kako se rađao rokenrol: u potrazi za prvom rok pločom“ na StereoArtu.

Rod Stjuart je prelaskom u grupu Faces (sa Roni Lejnom, Ronom Vudom, Ijanom Mekleganom, Keni Džonsom) nastavio da se bavi rokom, ali je uporedo počeo da snima solo albume koji su sadržali autorske pesme ali i obrade pesama autora koje je cenio kao pevače ili kao autore. Polako je izgradio pozicije u svetu rok muzike uživajući poštovanje i od publike i od kritike. Tome su doprineli, pored pomenutih aktivnosti i solo albumi kao „An Old Raincoat Never Lets You Down“, „Gasoline Alley“, „Every Picture Tells A Story“, „Never A Dull Moment“ kojima se etablirao kao vrhunski pevač rok muzike, mada ni autorski doprinos tih prvih godina karijere nije bio za potcenjivanje (koautorstvo velikog hita „Maggie May“). I onda, iz vedra neba pravi obrt koji mu mnogi njegovi poštovaoci nikada nisu oprostili. To se po mnogima dogodilo 1975, albumom simboličnog naziva „Atlantic Crossing“ kojim i fizički i u prenosnom značenju prelazi u Ameriku, obećanu zemlju poslovnih mogućnosti. Trenutak konačnog ostvarenja „američkog sna“ po mom mišljenju ipak dolazi nešto kasnije, singlom objavljenim 1978, koji je zauzeo prva mesta top lista u mnogim zemljama na vrhuncu disko groznice, „Do You Think I’m Sexy“, kojim se definitivno zgadio starim poštovaocima ali je za uzvrat stekao čitavu armiju novih, pa je gubitak, verujem, sasvim lako podneo. Tim pre što je taj obrt bio njegov cilj, a ne nekakav sticaj okolnosti.

Daljnja njegova karijera je tekla utabanim stazama koje su bile sasvim van domena mog interesovanja, pa ništa ne mogu reći o pesmama i albumima koje je redovno objavljivao u narednih dvadeset i kusur godina. Ponovo mi je skrenuo pažnju na sebe tek početnom novog milenijuma kada se i on pridružio modi objavljivanja albuma iz Velike američke pesmarice, i to čitave serije takvih albuma. Problem je bio što su te njegove izvedbe bile nekako stegnute i inferiorne nekim drugima (vidi Džoni Keša, na primer) pa ga ni to nije „opralo“ od „izdaje (neki bi rekli, ne bi ga oprali ni Dunav ni Sava).

Džuls Holandov R&B Orchestra je bio prvi pravi izbor Rod Stjuarta ko zna od kada, kada se radi o pokušaju povratka reputacije koju je nekad uživao. Po prvi put u poslednih pedeset godina zvuči opušteno i što je još važnije zvuči kao da uživa u onome što radi. Možda njegov glas nema onu elastičnost koju je nekad imao (mada je šmigl-papir kvalitet i dalje tu) ali ipak u ponekoj numeri podseti na onog starog sebe kada je važio za najboljeg pevača rok muzike. To se posebno odnosi na pesme „Ain’t Misbehavin’“, stari hit Fets Volera, ili „Sentimenta Journey“ iz repertoara Doris Dej. Međutim, kada poslušam originalna izvođenja tih pesama, čini mi se da je Stjuartova rehabilitacija pomoću njih samo samo moja pusta želja. Dakle, ništa Roda Stjuarta ne može izvući iz rupe koju je sam sebi iskopao, ni kvalitetan materijal iz swing ere koji čini ovaj album, a ni nadahnuto izvođenje tih standarda od strane Džuls Holandovog orkestra, ali će ocena, baš zahvaljujući tom izvođenju biti viša nego što bi bila da se ocenjivalo samo Rod Stjuartovo pevanje. „Swing Fever“ dakle nije promenio moju odluku da njegov beogradski nastup prođe bez mene.

(Ocena: 7.0/10)

----------------------------

Domaći izvođači:

Razni izvođači – Hali Gali #2

Hali Gali pokret se ovom drugom kompilacijom „učvrstio“ na beogradskoj sceni. Pet godina je bilo potrebno da marginalci postanu mejnstrim, naravno u alternativnim krugovima – mejnstrim alternative. Nema velikih promena što se tiče bendova sa prve i druge Hali Gali kompilacije. Na drugoj nedostaju Tipon i Johanbauer ali se pojavljuju novi bendovi: Ubili su batlera, Daze i Cactus Fields. Bili su i ostali pripadnici Hali Gali pokreta Sitzpinker, sv.Pseta, Vizelj, proto tip, Gazorpazorp, Šajzerbiterlemon i KOIKOI. Nema velikih promena ni što se tiče muzike, svi su ti bendovi ostali na svom putu, uz podrazumevani napredak tokom tih pet godina. Ono što se iskristalisalo kao njihova zajednička, recimo, ideja vodilja (mada bez prisustva ikakve ideologije) je nekakva samodovoljnost ili sebičluk, ako ćemo biti direktni, ali uz punu svest o haosu u kome žive (živimo). Evo i objašnjenja – ono kad sam rekao da nema nikakve ideologije mislio sam u stvari da nema nikakve politike. Dakle, rekao sam to već u onom mom vlogu, sve s svodi na sledeće: ti i ja u epicentru haosa koga svesno kuliramo i bavimo se samo nama samima, krajnje egoistički. To je ta generacija koja više nije najmlađa, jer njena glavnina se bliži tridesetima. Ono što dolazi je još drastičnije – sledeća generacija je i dalje usmerena samo na sebe, čak i „ti“ ispada iz igre, i ostaje samo „ja“, divno, blještavo „ja“ koje traži, koje zahteva da bude uvaženo i pre nego što je išta postiglo. To „ja“ više nije svesno haosa u koji ovaj svet srlja i nije ga briga. Jedino što želi to „ja“ je da u potpunosti zadovolji svoje potrebe na bilo koji, dozvoljen ili nedozvoljen način. Srećom, to „ja“ se uzdiglo na sledeći nivo, nivo virtualnosti, pa i njegove potrebe postaju virtualne a virtualne potrebe je lako zadovoljiti. Dakle, uživajte u Hali Galiju jer kod njih neka veza sa realnom realnošću postoji, ma koliko se trudili da tu činjenicu zataškaju. Još ima ljudskosti u svemu tome, a ljudskost postaje deficitarna roba. Trošite je dok je još ima.

(Ocena: 8.0/10)

Baobab – Zamka

“…Mišo Petrović ima novu ploču! Čovek koji je upisao Arilje na rokenrol mapu Srbije zaslužuje da se o svakom njegovom albumu kaže koja reč, naročito ako se radi o vrlo kvalitetnom ostvarenju poput ovoga. Album „Zamka“ ima dvanaest pesama i među njima nema nijednog “filera“. Radi se o rok muzici srednje struje bazirane na gitarskoj svirci i njegovom veličanstvu rifu. Nema tu mnogo filozofiranja, bar kad se radi o muzici. Ide se utabanim stazama mnogih prethodnika ali baš to omogućava prohodnost do srca i duša starije generacije odrasle na rok muzici. Pesma koja najviše odudara od obrasca koji je Mišo sam uspostavio je poslednja pesma na albumu, naslovna, „Zamka“. Dramatična po raspoloženju i oneobičena trubom Mihaila Melešikina, predstavlja veličanstven završetak albuma. …”

/Recenziju čitajte OVDE ; ocena: 8.5/10)

Glib – Drunk Love Music

“…Problem sa kaverima rok pesama je uvek isti – ako je obrada previše slična originalu čemu uopšte obrada, ako je pak previše različita postoji velika opasnost da se udalji od duha originalne pesme, ili što bi se reklo za pismene zadatke, da se promaši tema. Zato nije lako napraviti album sastavljen isključivo od tuđih pesama – treba ispoštovati autora, ali i dati nešto svoje. Braća Glib su to uspela, kao što je to već pomenuti Džej Farar uspeo sa pesmama Dag Sama, samo zato što vole i duboko razumeju pesme kojih su se latili. Kad se nešto radi iz ljubavi ne može da ne uspe.”

Ocena: 8.1/10 (kompletnu recenziju pročitaj OVDE)

Ostali albumi:

The Smile – Wall Of Eyes (8.2/10); J Mascis – What Do We Do Now (8.2/10); Swimming Bell – Charlie (indie folk, 8.2/10); JJ Grey & Mofro  - Olustee (soul, 8.2/10); John Craigie – Pagan Church (indie folk, 8.1/10); Amanda Palmer – New Zealand Survival Songs (indie folk, 8.1/10); Desiree Cannon – Radio heat (country, 8.1/10); John Leventhal – Rumble Strip (folk, 8.1/10); Martyn Joseph – This Is What I Want To Say (folk, 8.1/10); Jonathan Peyton – Nothing Here’s The Same (americana, 8.1/10); Bill Ryder-Jones – Iechyd Da (indie folk, 8.0/10); Faye Webster – Underdressed at the Symphony (indie folk, 8.0/10); Grant Glad & the Soo Line Loons – One Man’s Story (folk, 8.0); Robby Krieger - Robby Krieger & Soul Savages (rock, 8.0/10); Hannah Kaminer – Heavy On The Vine (folk, 8.0/10); Lau Noah – A Dos (folk, 8.0/10); PACKS – Melt The Honey (indie rock, 7.9/10); Al Lewis – Fifteen Years (indie folk, 7.9/10); Holler Choir – Songs Before They Write Themseves (bluegrass, 7.7/10); Harrison Storm – Wonder, Won’t You? (folk, 7.5/10); Nailah Hunter – Lovegaze (art pop, 7.4/10); Marika Hackman – Big Sigh (indie folk, 7.3/10); The Castellows – A Little Goes A Long Way (country, 7.2/10); Hannah Ellis – That Girl (country, 7.2/10); Conner Smith – Smoky Mountains (country, 7.1/10); Sam Grow – Avalon Avenue (country, 7.0/10); Northern Resonance – Vision Of Three (folk, 6.0/10).