Sparklehorse – Bird machine

Mark Linkus nije uspeo da pomiri ogromnu ljubav prema životu i depresiju koja ga je proganjala. Kako se može reći za samoubicu da ima ogromnu ljubav prema životu, pitate se vi. Može, na osnovu njegovih pesama, tako bih odgovorio. Jer sudeći po pesmama sa ovog, njegovog poslednjeg neobjavljenog albuma, želeo je da ostane na ovome svetu i svom snagom se borio, ali je depresija ipak bila jača.

Album „Bird machine“ postoji zahvaljujući ljubavi brata Mata i snaje Melise prema Marku i njegovoj muzici. Oni bi uvek bili prvi koji bi čuli rane verzije Sparklehorse pesama, vrlo glasno bi te radne snimke Mark puštao kad bi im dolazio u posete. Oni su mu bili prva podrška i prvi test auditorijum. Zato su, posle dugog kolebanja, rešili da ipak završe ono što je Mark počeo. Mada, kako sami kažu, nisu morali mnogo toga da dodaju. Pesme koje se nalaze na ovom albumu su ili već bile skroz završene, ili su bile skoro završene. Ono što su morali da odrade je arhivski rad, pošto je ideja bila da to bude pravi Sparklehorse album, odnosno Linkusov album, a ne tribjut ploča prijatelja koji zamišljaju kako bi to Mark uradio. Srećom našli su Markove beleške u kojima je pisalo kako će se album zvati, raspored pesama, rukom pisane tekstove i njegove komentare za pojedine pesme. Sasvim dovoljno da to bude pravi Sparklehorse album, baš onakav kakvim ga je Mark Linkus zamišljao. Minimalna dodatna nasnimavanja su rađena sa starim Linkusovim saradnicima, sasvim u duhu onoga što bi on uradio.

Album je, odmah ću reći, predivan! Mark Linkus je jedan od onih rokenrol likova bez kojih rokenrol ne bi ni postojao. Onih likova koji u tami svojih soba i kućnih studija prave muziku za koju duboko u sebi znaju da se od nje neće obogatiti. Muziku koja je toliko lepa i iskrena da postaje uznemirujuća. Muziku koja izvodi na svetlo dana ono što ni sami sebi nećemo da priznamo.

Album otvara pankoidna „It Will Never Stop“ i mirnija, liričnija „Kind Ghosts“ koje obe govore o njegovim nesigurnostima i sadrže vapaje za pomoć. Depresija je očigledno nezgodna boljka. „Falling Down“ je već ozbiljno depresivna pesma koja nagoveštava ono što se dogodilo dok je „I Fucked It Up“ samooptužujuća. Ni u drugim pesmama nema ni trunke optimizma – samo očaj, beznađe i bezizlaz. Linkus povremeno izlazi iz svoje čaure, kao u pesmi „Hello Lord“, ali ni  tamo napolju nije ništa optimističnije. „Stay“ je logičan, mada pretužan završetak ploče. Poruka samom sebi je bila jednostavna a tako neostvariva: „ostani, ostani bar još danas, biće svetlije sutra, ostani bar još danas, ostani“. Muzika koja je prati jasno je rekla da od toga nema ništa. Tama je preovladala.

Muzički, ploča svakako asocira na Bitlse i šezdesete u Engleskoj, ali je dodatno začinjena pank momentima (Stiv Albini je trebalo da je producira). Povremene erupcije gitarske buke podsećaju da je ovo pravi indie-rock album devedesetih, mada je snimljen godinu pre njegovog samoubistva 2010. Ne znam da li ova ploča može da se nađe na mojoj godišnjoj listi albuma jer nije snimljena tekuće godine, ali ako može biće vrlo visoko plasirana. (8.3/10)

Rhiannon Giddens – You’re The One

Rajanon Gidens je do svog trećeg samostalnog albuma (ili petog, ako računamo ona dva sa Frančeskom Turizijem) već osvojila MekArturovu i Pulicerovu nagradu, nekoliko Gremija i, što je možda najbitnije, ugled i poštovanje u muzičkom svetu koje je svrstava u malobrojnu grupu onih čiji se radovi vrednuju na poseban način. Svako njeno diskografsko oglašavanje je događaj za muzičke sladokusce i entuzijaste. Album „You’re The One“ je prvi izdat pod njenim imenom posle šest punih godina i predstavlja je kao muzičarku koja je našla svoje mesto pod suncem. Ona je uslovno rečeno zvezda, i taj status je izborila svojom muzikom, svojom doslednošću u insistiranju na kvalitetu i svojim sveukupnim imidžem čiji je ne mali deo njen aktivizam. Uvek kad neka zvezda izda album to je događaj sam po sebi pa je tako bilo i ovoga puta. Ono što bi bio moj zaključak posle višekratnog preslušavanja je da je Rajanon Gidens snimila pop album, posmatrajući samo njen muzički opus. Pod Rajanon Gidens popom podrazumevam muziku koja nije izgubila ništa od samosvojnosti i angažovanosti njenih dosadašnjih radova, ali su „grube površine“ njenih pesama donekle ispolirane pre svega produkcijski. Izgubila se ona iskonska, nepatvorena bol sa albuma „Freedom Highway“. Bol koja je bila preintenzivna za većinu slušalaca. Šta se za uzvrat dobilo? Dobio se proizvod kome se ne može osporiti kvalitet i kome se može verovati, pa se nadam da bi mogao da proširi krug slušalaca njene muzike. (8.2/10)

Kassi Valazza – Knows Nothing

Nema mnogo šire poznatih muzičara koji su rođeni u Arizoni, tu su tek Stivi Niks, Linda Ronštat, Marti Robins i Dom Flemons, a možemo dodati i Elisa Kupera i Dana Stuarta iz Green on Red koji su u toj državi odrasli. I Dirks Bentlija ako je neko čuo za njega. Zato skoro da se mora proslaviti pojava svake nove Arizonjanke (tako se kaže?) pa ću u sklopu te proslave napisati nekoliko rečenica povodom drugog albuma Kesi Valace. Naveo sam kantri kao žanr kojem pripada Valaca, ali to ne odgovara istini u potpunosti. Ima i u njenoj muzici i rokerskih delova, ima i prizvuka folka i psihodelije. Ni njeni tekstovi se ne mogu lako strpati u žanrovsku fioku. Pesničke slike su originalne i zašto ne reći, raskošne. Uvodna pesma „Room in the City“ je dobar primer. Scena u maloj sobi žutih zidova u gradu nebitno kom – Kasi leži na grudina ljubavnika čije joj disanje podiže i spušta glavu i unapred tuguje jer zna da će taj trenutak beskrajne lepote proći:

In the still, I often wonder about your breathin'

I rise and fall to its rhythm late at night

Clay canyons turn to plaster in my grievin'

And our ceiling overtakes the sky

Često se Kesi referira na nebo, oblake, koji nisu svedoci poput onih iz pesme Džoni Mičel „These are the clouds of Michelangelo; Muscular with gods and sungold; Shine on your witness in the refuge of the roads“ već pre ukazuju na tugu ili čežnju. Ceo ovaj album je o prekidu ljubavne veze koji je teško pao. Pesma „Smile“ je najprecizniji iskaz njenih osećanja i razmišljanja po tom pitanju.

Kesi živi u Portlandu i deo je interesantne folk-roots-country scene oko „Laurelthirst“ Paba gde često nastupa čovek koga navodi kao svog uzora, legendarni Majkl Harli. To je pab koji prima oko 100 ljudi, ali svakog dana ima svirke u 17h i 22h i tako punih 45 godina. Lokalna zajednica roots-bluegrass muzičara se okuplja oko kluba, česte su besplatne svirke, humanitarne akcije. Deviza im je „Music to the People!“. Sviđa mi se što je, pored toga što pravi dobru muziku, Kesi aktivna u svojoj lokalnoj zajednici. Nije ona, dakle, samo još jedna od mnogih kantri-folk autorki, kad se ona negde pojavi prvo ide „personality“, pa tek onda „musicianship“. Zato ću detaljnije pratiti njen rad i unapred i unazad. (8.2/10)

Jim Lauderdale. Del McCoury. The Po’ Ramblin’ Boys – The Long and Lonesome letting Go

Već posle prve preslušane pesme čini mi se da smo dobili bluegrass album godine. Imao sam velika očekivanja od ove ploče jer su u njoj učestvovali veteran Džim Loderdejl, zatim nove nade blugrasa The Po’ Ramblin’ Boys i jedan od najvećih bluegrass gitarista ikada Del Mekuri. Loderdejlu je ovo, ako sam dobro prebrojao, 32-gi album u svojih 66 godina s tim da su albumi učestali poslednjih par decenija. Početak karijere je obeležila promenjiva sreća jer su se mali uspesi smenjivali sa velikim padovima, pa je morao da se prihvati i dnevnih poslova. Jedan od njih je bio posebno interesantan: radio je u magazinu Rolling Stone kao kurir i asistent, pa je tako vrlo često nosio opremu Eni Lajbovic, čuvenoj fotografkinji tog magazina (čudni su putevi gospodnji!). Najveće zarade je u životu ostvario pišući za druge. Najagilniji kupac njegovih pesama bio je Džordž Strajt, devedesetih godina prošlog veka jedna od najvećih kantri zvezda. Ne može se Loderdejl pozaliti ni na svoju karijeru – nema smisla nabrajati s kim je sve delio stejdž ili svirao u bendu. Za Del Mekurija je dovoljno reći da je svirao sa Bil Monroom i njegovim Blue Grass Boys-ima da se stekne uvid u njegov značaj i kvalitet. The Po’ Ramblin’ Boys su relativno novi bend (osnovani 2014) sa Smoky Mountain“-a, dakle sa Apalačkih planina ali njihovo poreklo nije jedino što im daje kredibilitet. Duboko su ukorenjeni u bluegrass tradiciju pa su tako već snimali i za Smithsonian Folkways između ostalog. Već iz biografskih podataka je jasno da takva ekipa ne može da omane. Od prve, „Long and Lonesome Letting Go“, jedinoj na kojoj svira Mekuri, do poslednje, „Drop The Hammer Down“, možete čuti bluegrass najfinijeg kvaliteta u svim njegovim varijacijama tempa i raspoloženja. Vrhunski slušalački doživljaj donekle kvari nedostatak antologijskih pesama koje bi postale klasici žanra, kakve svako od učesnika već ima u svom portfoliju (prva mi pade na pamet pesma Po’ Ramblin’ Boysa „Hickory, Wallnut and Pine“). Ipak, ono što su nam na ovoj ploči dali, verovatno će biti dovoljno za titulu albuma godine 2023. (8.1/10)

Tanya Tucker – Sweet Western Sound

Na početku, čuje se samo glas Bili Džo Šejvera, koji kao da dolazi sa onoga sveta gde se Šejver već nekoliko godina nalazi, koji, snimljen na nekom starom kasetofonu peva posvetu Tanji. Reči ove kratke pesme prenosim u celosti u originalu, jer prilično dobro opisuju Tanju Taker kao kantri zvezdu koja ipak nije izgubila vezu sa svojim siromašnim poreklom (ode ponekad na seoske puteve da se provoza sa svojim novim džipom hehe)

Out where the big road grows smaller

Back where the country begins

She's slidin' inside her new four-wheel

And takin' herself for a spin

The glow from the light all around her

Shows all her beauty so well

She looks like a heavenly angel

But Tanya is meaner than hell

Tanya, your colors are showin'

Tanya, you're black and you're blue

Sometimes, love lurks in strange places

And pounces on people like you

Da, Tanja Taker, fatalna žena američkog kantrija zna kako da dostojanstveno ostari. Poput Lorete Lin, i ona je u penzionerskim godinama uspela da snimi relevantan album. Ona je, doduše, mnogo mlađa od Lorete, ’58 godište, ali je sa trinaest godina već imala svoj prvi svetski hit – „Delta Dawn“ koji se kod nas te 1972 godine slušao, ali u izvođenju Helen Redi, koja ga je obradila. Zato je doživljavamo starijom nego što jeste. Odmah da kažem da „Sweet Western Sound“ nije nekakvo remek-delo, već solidan album mejnstrim kantrija sa prilično dobrim pesmama, sa Tanjom kao koautorkom sa drugim autorima kao što su Berni Topin, Šuter Dženings, Brendi Karlajl, JT Nero, Fil i Tim Hansrot… Interesantna je i pomalo neočekivana saradnja u pesmi „Breakfast in Birmingham“ sa čuvenim Berni Topinom koji je slavu stekao kao tekstopisac za Eltona Džona. Brendi Karlajl koja je glavni inicijator oživljavanja Tanjine karijere sa albumom iz 2019. „While I’m Livin’“ i Šuter Dženings, sin slavnog Vejlona i ovoga puta su koproducenti. Zanimljivo da je Brendi Karlajl vratila na scenu i Džoni Mičel, za koju se mislilo, posle ozbiljnih zdravstvenih problema koje je imala, da se nikada više neće vratiti na scenu. Ovaj album ipak za nijansu zaostaje za pomenutim „While I’m Livin’“ jer nema tako jakih pesama kao što su „Wheels of Laredo“ ili „Hard Luck“. (8.1/10)

Son Volt – Day of the Doug

Znate da albumi sa obradama pesama drugih autora po mojim kriterijumima ne mogu da dobiju veću ocenu od osam, ali znajte da i među tim osmicama ima razlike. Ova je jedna od najvećih osmica koje sam do sada dao. Prvo, zato što je Džej Ferer odlično odabrao čije će pesme obraditi. Dag Sam (Doug Sahm) je legendarni kantri roker iz San Antonia, Teksas, koji je slavu stekao na Zapadnoj obali u San Fransisku tokom hipi pokreta šezdesetih. Probio se singlom iz 1965 „She’s About a Mover“ i još više sa pesmom „Mendocino“ sa istoimenog albuma iz 1969. Kad sam ja početkom sedamdesetih počeo da pratim rok muziku, taj album je redovno završavao na listi top 100 albuma svih vremena, da bi danas bio gotovo potpuno zaboravljen. Na njemu je organu svirao Ogi Majers, poznat kao saradnik Dilana i Tom Wejtsa koji je i kasnije radio sa Samom, u grupi Texas Tornadoes u kojoj su pored njih dvojice bili i Flako Himenez, legendarni harmonikaš tex-mex stila i Fredi Fender, koji je bio kantri zvezda i pod svojim imenom.

Dakle, Džej Ferer se latio teškog zadatka da obradi Sama i više je nego uspeo u tome. Što je najlepše, nije prosto uzeo najveće Samove hitove, već manje poznate pesme koje su, ispostavilo se, isto tako dobre, naročito moj favorit „Sometimes You’ve Got To Stop Chasing Rainbows“. Džej Ferer i Dag Sam su srodne duše, to je očigledno a vidi se po tome što ove pesme zvuče kao da ih je napisao Džej. Krajnje je vreme da je neko napravio posvetu Dagu Samu koji je ništa manje zaslužan za nastanak kantri roka od grupa The Byrds i Buffalo Springfield pa i Grama Parsonsa. (8.0/10)

Slowdive – Everything Is Alive

Naravno da ću se složiti da je novi album grupe Slowdive odličan, kako tvrde mnogi moji Fejsbuk prijatelji, ali ću ipak reći da šugejz nije muzika koja je mom srcu nešto posebno draga. Mislim da je to generacijska stvar. Oni koji su bili mladi devedesetih imaju šugejz ucrtan u svoju emotivnu mapu, za razliku od mene koji sam par decenija stariji. Voze Slowdive sve u šesnaest, što se ono kaže, pa bi im možda više odgovaralo ime Slowdrive, ali ze mene tu nema mnogo uzbuđenja. Elektronika (ili nešto što simulira elektroniku) je sastavni deo muzike ove grupe, a to joj je još jedan minus kod mene. Svi ti lejeri od kojih je ova muzika sastavljena su lepo uklopljeni ali ono što se čuje kao krajnji rezultat slaganja ove „lazanje“ je, bar meni, prilično iritantan (posebno pesma „chained to a cloud“ koja je em predugačka, em ima lajt-motiv koji mi ide na nerve). Kao što nisam ljubitelj prave lazanje tako nisam ni ove muzičke. Preteško za moj namučeni stomak! (7.2/10)

Ostali:

PJ Harvey – I Inside the Old Year Dying (alternative rock, 8.2/10); Lucinda Williams – Stories From a Rock’n’Roll Heart (alt.country, 8.2/10); Molly Tuttle - City of Gold (bluegrass, 8.2/10); Esther Rose – Safe To Run (folk, 8.2/10); Jess Williamson – Time Ain’t Accidental (country, 8.2/10); Anohni and the Johnsons – My Back Was a Bridge For You To Cross (R&B, 8.1/10); Janelle Monae – The Age Of Pleasure (R&B, 8.1/10); Brigid Mae Power – Dream From The Deep Well (indie folk, 8.1/10); Ags Connolly – Siempre (country, 8.1/10); Mapache – Swinging Stars (folk rock, 8.1/10); Nina Simone – You’ve Got To Learn (live) (soul, 8.0/10); Amanda Shires & Bobbie Nelson – Loving You (country, 8.0/10); Eliza Gilkyson – Home (folk, 8.0/10); Willie Nelson – Bluegrass (bluegrass, 8.0/10); Mikaela Davis – And Southern Star (country, 8.0/10); The Watson Twins – Holler (country, 7.8/10); Ashley McBryde – The Devil I Know (country, 7.5/10); King Krule – Space Heavy (alternative rock, 7.4/10); Big Blood – First Aid Kit (alternative rock, 7.3/10); Hayden Pedigo - The Happiest Times I Ever Ignored (folk, 7.0/10); Alison Brown - On Banjo (bluegrass, 6.9/10); Dexys – The Feminine Divine (neosoul, 6.8/10); Smegma_Merzbow – XCIII (experimental, 5.0/10).