Father John Misty – Chloe and the Next 20th Century (8.5/10) (Recenziju čitajte OVDE)

Fontaines D.C. – Skinty Fia

Irski post-pankeri doživljavaju vrhunac svoje kratke karijere ovim albumom. Ni prethodna dva nisu prošla loše kod kritike – skoro jednoglasno u proglašena remek-delima u delu muzičke štampe koji se još uvek bavi rokom. Sećam se da sam im u kratkoj recenziji prethodnog albuma predviđao budućnost sličnu onoj koju je imao U2, najpoznatiji irski bend. Na prvi pogled nisam bio u pravi jer se Fontaines D.C. i dalje čvrsto drže svojih pank korena, čak čvršće nego ranije, što je potcrtano još izraženijim irskim naglaskom pevača (pravi pankerski akcenat!) i svoje domovine Irske pa na irskom identitetu još više insistiraju. Od naslova albuma pa nadalje, sve je u znaku Irske. „Skinty Fia“ je stara irska psovka sa značenjem „je.em ti jelena“ ili „prokleti jelen“, tako nekako. Ipak, kako bi pokojna Milka Babović rekla, „umjetnički dojam“ je ono što ih drži na vezi sa slavnim prethodnicima, grupom U2. Diskretno, a ipak uočljivo, i dalje gaje neku vrstu tekstualno-muzičke pretencioznosti koja se ipak teško povezuje s pankom. Sad sam još sigurniji da će u narednim njihovom izdanjima ta osobina sve više dolaziti do izražaja što će neminovno dovesti do rasta njihove popularnosti. Čini se da je ovaj album uhvatio onaj trenutak ekvilibrijuma kad su u ravnoteži izvorna energija i intelektualna nadgradnja, koji su U2 dostigli sa njihovim, takođe trećim albumom „War“. Verujem, ipak, da će Grian Čaten izbeći Bonov krindži imidž, učeći na njegovim greškama. Ako to uspe, mogli bi „Fontaines D.C.“ zadržati ugled i u „stručnoj javnosti“ to jest i među onima koji ozbiljnije prate rok muziku. „Skinty Fia“ je, kako god okrenemo, odličan album i samo me moja žanrovska (zlobnici bi rekli „i svaka druga“) ograničenost sprečava da mu dam ocenu koju zaslužuje. (8.2/10)

Eli „Paperboy“ Reed – Down Every Road

Album bi se komotno mogao zvati „Reed sings Haggard“, tako bi odmah svima bilo jasno da se radi o „cover“ albumu. Moja istorija sa Merlom Hagardom je duga, traje od 1982. godine. Nije se tada u našim krajevima mnogo slušao kantri, niti su o njemu pisali tadašnji muzički časopisi. Nešto malo o Viliju i Vejlonu i njihovom „outlaws“ pokretu i to je sve. Merla niko nije spominjao. I onda je jednog dana na vrata moje babe zakucao neki lik od preko sedamdeset godina u šarenoj košulji tzv. „havajki“, štofanim pantalonama na tregere podignutim iznad pupka i stetson šeširu. Ne, nije to bio Merl, on je u to vreme bio mlađi, ali jeste bio bajkin zaboravljeni brat od strica, rođen u Americi koji nas je našao inspirisan tada popularnom serijom „Koreni“ (sećate se vi stariji, Kunta Kinte!). Stiven (Stevan) Vukelić se zvao, pričao je srpski prilično dobro za nekoga ko je rođen u Americi, ali nekim arhaičnim jezikom koji se kod nas odavno nije govorio. Bio je bogat čovek (obogatio se na berzi) i sećam se da nas je svakog dana izveštavao koliko je prethodnog dana zaradio na njoj, iako nama čitav taj koncept berzanskog trgovanja tada nije bio baš najjasniji. Kada je sledeći put trebalo da dođe, moje sestre i ja smo očekivali bogate poklone, koji su izgledali u našoj mašti sve veći i veći što se dan njegovog dolaska približavao. Kad se najzad pojavio i doneo poklone, ne znam da li smo uspeli da sakrijemo razočaranje. Ne sećam se šta je sestrama doneo, ali se mog poklona dobro sećam: trijumfalno mi je pružio polovni digitron (čak lošiji od onih koje je kod nas u to vreme proizvodila firma „Digitron“ iz Buja) i dve muzičke kasete, od onih koje se kupuju po robnim kućama i benzinskim pumpama. Prva je bila „Lawrence Welk Live at Lake Tahoe“ – za tog harmonikaša nemačkog porekla verujem da niko od vas nije čuo i nije nikakva šteta što nije jer izvodi takozvanu „šampanj muziku“, sladunjavu i penušavu po definiciji. Verujte, kad je čujete, shvatite da je gora od vaših najgorih očekivanja. Možete proveriti, ima je na striming servisima, i mogu vam reći da mi ni danas ne zvuči ništa bolje nego onda. Kako je legla dvadeset četvorogodišnjem meni, tada u Joy Division fazi, možete zamisliti.

Druga kaseta je bila, pogađate, „The Best of Merle Haggard“. Ni ta mi u tom trenutku nije značila skoro ništa, ali je kasnije itekako dobila na značaju. Bilo je to, sada mi je jasno, poluzvanično izdanje, jer tog albuma nema u zvaničnoj Merlovoj diskografiji, imalo je deset pesama od kojih mogu da se setim šest – sedam, i bez obzira što je bilo „low budget“ izdanje, imalo je vrlo dobar izbor pesama. Počinjala je kaseta baš sa pesmom koju je i Eli „Paperboy“ Rid izabrao da stavi na početak svoje ploče, Merlovom signifikantnom pesmom „Mama Tried“. Inače, Merl Hagard je interesantan lik čiji je razvoj išao obrnuto od onoga što se smatra uobičajenim – on je od konzervativca u mladosti postao liberal u starosti. Njegova pesma „Okie From Muskogee“ iz 1969. (nema je na Ridovom albumu) je najbolji primer za taj njegov mladalački konzervativizam. U njoj je opevana tiha većina američkog  srednjeg zapada koja je podržavala rat u Vijetnamu i protivila se hipi ideologiji (počinje rečima: mi iz Maskogija ne pušimo marihuanu, niti tripujemo na LDS-ju, mi ne spaljujemo regrutne knjižice na glavnoj ulici jer volimo da živimo ispravno i da budemo slobodni). Merl ju je pevao bez imalo ironije, pa se može zaključiti da je u to vreme delio te stavove. Stvari su se izmenile u drugoj polovini sedamdesetih, verovatno pod uticajem „outlaw“ pokreta, pa je i Merlu marihuana postala omiljena zanimacija koju je konzumirao do samog svog kraja.

No, ostavimo sad Merla po strani, jer krajnje je vreme da kažem koju o onome što je predmet ovog teksta – albumu Eli „Paperboy“ Rida „Down Every Road“. Naziv albuma je izvučen iz jedne od pesama sa njega, „I’m a Lonesome Fugitive“, koja je, za razliku od nekih drugih, ostala vrlo verna originalu, pa i u Elijevom izvođenju zvuči kao kantri a ne kao soul. Takve su i već pomenuta „Mama Tried“ i „Silver Wings“, za razliku od, recimo, „I’m Bringing Home Good News“ i „I’m Gonna Break Every Heart I Can“ koje su postale punokrvni soul. Ovu poslednju sam odabrao za mesečni mikstejp, jer je primer odlične obrade koja daje nešto novo a ipak ostaje verna ideji originala. Dobre su za poređenje Elijeva soul i Merlova kantri verzija balade „Somewhere Between“. Obe verzije zvuče moćno, čak je možda za nijansu lepša Elijeva, koja je nešto sporijeg tempa sa prelepim vokalnim fraziranjem. Generalno gledano, soul pevanje je, rekao bih, daleko elastičnije od krutog kantri načina pevanja. Neophodnu elastičnost kantriju dodaje slajd gitara.  Razlika između dva načina pevanja se odlično vidi kad se uporede pesme sa ovog albuma i one sa Merl Hagardovog box-seta „Down Every Road 1962-1994“ (jaka preporuka!). Mada soul i kantri izgledaju udaljeni koliko se može biti udaljen, praksa je pokazala da nije tako. Jedan od prvih primera je album Reja Čarlsa iz 1962. „Modern Sounds in Country and Western“ koji je prvi, na umetnički konzistentan način, spojio ova dva na izgled nespojiva žanra. Ne smemo preskočiti i neke od najvećih hitova ikad, kao što je pesma Doli Parton „I Will Always Love You“ koju je u soul maniru izvela Vitni Hjuston, ili pesma Krisa Kristofersona „Help Me Make It Through The Night“ koju je ovekovečila Gledis Najt. Ima još primera, kao što je ploča izdata 1994. gde su formirani dueti sastavljeni od kantri i soul izvođača koji su pevali kantri i R&B/soul hitove. Ono što je zajedničko za sve te projekte je to da je dobitna varijanta ova: da pesmu napiše kantri muzičar, a da je izvede soul/R&B muzičar. U tom slučaju nema greške, u obrnutom rezultati nisu toliko impresivni.

U slučaju Eli „Paperboy“ Rida se baš to i dogodilo. Izvanredne pesme Merl Hagarda on je u nekim slučajevima uspeo da oplemeni i učini ih još boljim, a u nekim je ostao veran originalu, što na kraju i nije loše, zato što su to uglavnom najpoznatije Merlove pesme, čiju promenu njegova stara publika ne bi sa odobravanjem prihvatila, čak i ako je promena na bolje. Dakle, ako vam je stalo do mišljenja starog Merlovog fana, ovaj album je veoma dobar, čak toliko dobar da svečano priznajem da neke od Elijevih obrada prevazilaze original što inače vrlo retko nekom „obrađivaču“ priznajem.  Ograničavajući faktor pri ocenjivanju bio je taj što kaver albumima po sopstvenoj odluci ne dajem više od osam, osim u izuzetnim slučajevima. Ovo je jedan od tih. (8.2/10)

Ry Cooder & Taj Mahal – Get On Board:The Songs of Sonny Terry & Brownie McGhee

Tadž i Raj su stari ortaci. Još iz grupe Rising Sons koja je bila aktivna 1965-66, kada je Tadž imao dvadeset i dve a Raj sedamnaest godina. Bluz koji su svirali zvučao je zrelije nego što se očekivalo od njihovih mladih godina, ali grupa nije dugo opstala. Kuder je nakratko otišao kod Captain Beefhearta pa solo, a  Henri SentKler Frederiks Junior pod imenom Tadž Mahal se odmah otisnuo putem solo karijere. Putevi su im išli paralelno jer su se obojica bavili tradicionalnim američkim muzičkim formama, s tim što je Tadž Mahal bio pretežno vezan za bluz, dok je Raj Kuder zahvatao daleko šire, pa se bavio i folkom, kantrijem, tex-mexom, starim R&Bjem… Obojica su prigrlila world music sa kojom su izašli daleko van granica svoje domovine. Obojica su se bavila i filmskom muzikom. Ipak, poslednji put su sarađivali na prvom solo albumu Tadž Mahala iz 1968. godine. To znači da je ovo prva njihova saradnja posle pedeset i četiri godine!

Napravili su odličan izbor teme – pesme Sonija Terija i Braunija MekGija, legendi Piedmont bluza. Piedmont je u stvari podnožje Apalačkih planima na istočnoj obali SAD. Za razliku od Delta bluza koji je stremio ka Čikagu, Piedmont bluz je išao ka Njujorku. To ne bi bilo bitno da nije imalo konkretne posledice na došljake. Oni koji su iz Delte otišli u Čikago kao Madi Voters, Haulin Vulf, Elmor Džejms postali su deo onoga što znamo kao električni Čikago bluz, a oni koji su otišli u Njujork kao Blajnd Boj Fuler, Džoš Vajt, Soni Teri, Brauni MekGi… postali su deo njujorške mnogo više politizovane muzičke scene. Tako su Soni Teri i Brauni MekGi došli u kontakt sa folk i protestnim autorima sa kojima su delili stejdževe, učestvovali na festivalima i išli na turneje. Vudi Gatri, Cisko Hjuston, Ledbeli, Reverend Geri Dejvis, Pit Siger… svi su oni bili ista ekipa političkih aktivista koja je pripremila teren za pojavu Dilana i ostalih protestnih pevača šezdesetih, pa i za pank sedamdesetih i hip-hop devedesetih. Taj njujorški buntovnički duh je menjao forme i protagoniste, ali je opstajao. Zato mi se čini da su Tadž Mahal (takođe rođeni Njujorčanin) i Raj Kuder dobro obdabrali autore koje će vratiti u žižu interesovanja.

Sudeći po naslovu „Get On Board“ krenuli su od istoimenog albuma koji na Spotifaju možete pronaći pod nazivom „Get On Board: Negro Folksongs by the Folkmasters“  - Brownie McGhee (gitara), Sonny Terry (usna harmonika), Coyal McMahan (udaraljke). Međutim, sa tog albuma iz 1952 godine uzeli su tri pesme, ostalih osam su sa drugih albuma. Autorski, Soni Teri i Brauni MekGi su zastupljeni sa takođe tri pesme. Najpoznatiji njihov original je svakako „The Midnight Special“ koga sigurno znate preko verzije Kridensa. Druga dva su i „Pick a Bale of Cotton“ i „Cornbread, Peas, Black Molasses“. Tu je jedan Brauni MekGijev original, ima još jedna saradnja Soni Terija sa drugim autorom, nekoliko tradicionala, a tu je i jedna pesma Blajnd Boj Fulera. Ima i jedna pesma koja kao da je tu da bi se jasno istakla razlika između Čikago i Piedmont bluza. To je pesma Vilijama „Kejsi Bil“ Veldona „My Baby Done Changed the Lock on the Door“ koja je egzemplar „čikago stila“. Videćete i sami ako preslušate ploču, glavna razlika je to što je kod Piedmonta daleko prisutniji uticaj negro spiritualsa odnosno, kako se to nekad kod nas zvalo, crnačkih duhovnih pesama.  Moram pomenuti i čuvenu „Drinkin’ Wine Spo-Dee-O-Dee“ koju je komponovao Braunijev mlađi brat, Grenvil „Stik“ Mek Gi 1947, i danas se smatra jednom od pesama preteča rokenrola. Na kraju, pomenuću i gospel pesmu iz repertoara Soni Terija i Brauni MekGija „Packin’ up and ready to go“ koja govori o odlasku na drugi svet sa radošću u srcu jer je to odlazak Bogu koja je u izmenjenoj verziji, potpisanoj od Tadž Mahala, Raja i Joakima Kudera, trojice muzičara koja su odsvirala album, manje baptistički radosna više turobna, čak zloslutna.

„Get On Board“ je pokušao i uspeo da uhvati esenciju umetnosti Soni Terija i Brauni MekGija na nepogrešivi Kuderovski način. Kuder, kad se radi o njegovim idolima, nikad ne ironiše, nikad ne nadograđuje, nikad ne pametuje, i nikad ne omaši suštinu, a sličan pristup ima i Tadž Mahal. Zato će vam se u nekim trenucima činiti dok slušate ovaj album da su u stvari Soni i Brauni bili tu, u modernom studiju, i da su najzad dobili produkciju kakvu njihove pesme zaslužuju. O izvođenju neću trošiti reči ali ću reći da je ulogu Soni Terija igrao Tadž Mahal, dok je Brauni MekGi bio Raj Kuder. Joakim Kuder je, ako nastavimo s tom analogijom, bio Kojal MekMahan. Ljubitelji bluza, i ne samo oni, će biti apsolutno zadovoljni albumom koji pored užitka svojim slušaocima pruža i edukativni momenat – jer Soni Teri i Brauni MekGi su nezaobilazni deo istorije američke muzike. „Get On Board“ je dostojna počast nezaboravnim bluzerima.(8.0/10)

Jack White – Fear of the Dawn (8.0/10) (OVDE)

Mavis Staples & Levon Helm – Carry Me Home

Ovaj zajednički nastup Mejvis Stejpls i Levona Helma sa njihovim udruženim za tu priliku pratećim bendovima koji je održan 2011., godinu dana pre Helmove smrti, danas zvuči kao labudova pesma jednom vremenu koje je nestalo da se više nikad ne vrati. Mejvis sa svojim gospelom koji je,  mada slavi Boga, u njenoj interpretaciji duboko usađen u zemlji, među obične ljude, koji bi samo da mirno prožive svoj ovozemaljski život. Još mi je u jasnom sećanju nastup Mejvis Stejpls i Mahalije Džekson u Harlemu, iz filma „Summer of Soul“, koji jasno pokazuje utemeljenost njene muzike u njenom narodu. Mejvis dominira ovim nastupom, odabrane pesme su gospel i soul žanra, a i muzika mnogo više „vuče“ na The Staple Singers nego na The Band. Levon Helm samo u jednom trenutku peva vodeći vokal, i to u pesmi „The Weight“ svoje matične grupe ali kao bubnjar, kao i na svakom svom nastupu, drži javni čas. Pesme koje bi trebalo istaći su, pored pomenute i Kertis Mejfildova „This Is My Country“, „I Wish I Knew How It Would Feel To Be Free“ iz repertoara Nine Simon, Dilanova „Gotta Serve Somebody“ kojoj je Mejvis udahnula čistu duhovnost koja se ne skriva iza ironije, „You Gotta Move“ Reverend Geri Dejvisa, još jednu pesmu iz doba borbe za građanska prava, mada ni ostale (ima ih par od Pops Stejplsa) ne zaostaju puno. Ovo je bio jedan od poslednjih Helmovih snimaka, jer je preminuo manje od godinu dana kasnije. Drago mi je što je jedanaest godina posle nastanka ipak objavljen – šteta bi bilo ne čuti još jednom stare majstore. (8.0/10)

King Gizzard & The Lizard Wizard – Omnium Gatherum

KG&TLW su prototip benda pored koga ne volim ni da prođem, a kamo li da ga slušam. Ipak, za ovo tematsko izdanje „Dnevnika“ uvrstio sam ga u izbor. Šest Australijanaca čine bend koji je za dvanaest godina postojanja izdao čak dvadeset studijskih i deset lajv albuma, plus nekolicinu EPja i kompilacija. Njihovu muziku je nemoguće objasniti drugačije nego kao eklektičnu – to je smeša svega što vam padne na pamet izuzevši jedino „roots“ žanrove. Dakle, psihodelija, deam pop, free jazz, post-rock, prog-rock, acid rock, heavy metal, trash metal, chillout, rap u stilu Džek Vajta sa njegovog novog albuma … nabrajajte dalje sami i šta god da pomenete nećete mnogo pogrešiti. Vrlo širok dijapazon muzičkih žanrova KG&TGW pokrivaju, i to vrlo uspešno i dopadljivo.

Moram priznati da sam sam sebe uhvatio da uživam u većem broju njihovih pesama. Svaka od njih zvuči kao da ju je snimio drugi bend, sa drugim muzičarima. Nije ni čudo, jer svaki od šest članova peva ali je i multiinstrumentalista – Stu Mekenzi svira dvanaest različitih instrumenata, Ambroz Keni-Smit pet, Džoi Voker šest, Kuk Kreg pet, Lukas Harvud četiri A Majkl Kavana dva (podaci iz Wikipedije). Koliko je kombinacija tu moguće napraviti može vam reći samo neki matematičar-statističar. Osim prve, osamnaestominutne pesme „The Dripping Tap“ koja je kombinacija nekoliko žanrova, svaka pojedina je svet za sebe – svaka pripada određenom žanru. Ta prva je baš ekstremna – znam da je tako kad god moja supruga tokom slušanja neke preagresive pesme dođe i sa spoljašnje strane zatvori vrata sobe u kojoj se nalazim. Ovoga puta me je čak i pitala "šta to slušaš, majke ti? Već sledeća, „Magenta Mountain“ je skroz „druga pesma“ koja mi se mnogo više sviđa. Nju bih mogao da uporedim sa pop muzikom kakvu su nekad pravili Pet Shop Boys. Pesma „Kepler-22b nije toliko „spacey“ koliko bi naslov sugerisao, ali jeste opet neka vrsta pop pesme sa naglašenim synt-ritmom. Sledi jedna metal pesma (ne i jedina na albumu), ali ne bih znao koji žanr metala je u pitanju. Jedino što znam je da je pevanje u „growling“ stilu. Kao što rekoh ima i nekoliko novodžekvajtovskih pesama (Sadie Sorcerers, The Grim Reaper) u kojima zajedničkim snagama dejstvuju njihova veličanstva rap i riff što bi bila formula za rok muziku dvadeset prvog veka. Tu je i stilidenovski chillout (iz „Aja“ perioda) u pesmi „Ambergris.

Ima tu još toga, ali istražujte malo sami. Kad se podvuče crta, mislim da nema čoveka kome će se sve pesme King Gizzarda podjednako sviđati – koliko će neke voleti, toliko će neke druge mrzeti. Danas ni to nije problem. Iz ovog albuma sa šesnaest pesama koji traje sat i dvadeset minuta bih lako mogao da izvučem svoj izbor u trajanju „normalnog“ albuma koji bih bez naprezanja mogao da slušam, pa i da uživam u njemu. Ostatak bi lepo mogao da iskoristi neki prog-rokovac ili metalac za svoj izbor za uživanje. Rekoh vam na početku, pravi eklektici. (7.5/10)

Arcade Fire – WE

Put od indi roka do arena roka nije prešlo mnogo bendova, što znači da to nije lak i jednostavan put. On se mora prokrčiti tako što se iz močvara ličnog pređe na autoput opšteg ne osvrćući se iza sebe. Arcade Fire su taj put odavno prešli i svojski se trude da velike dvorane i stadione više ne napuštaju. Prethodni album „Everything Now“ (2017) je bio podbačaj, ali su shvatili da se sa popularnošću nije šaliti i ispravili greške koje su pravili. Osnovno pravilo arena roka je „ne komplikovati sa tekstovima“ pa zato na ovom albumu i ima pesničkih bisera tipa „…rabbit hole, plastic soul, rabbit hole, rabbit hole…“ ili „…hardy har-har, chinese throwing star, Lamborghini Countach, Maserati sports car…“. Album ima temu a to je kraj sveta koga smo do sad znali i strepnja od novog vremena koje dolazi. Ne zbog nas, već zbog naše dece, kaže Vin Batler, i unuka, dodajem ja. Sve je to lepo i krasno, ta zapitanost, ta zabrinutost, samo da je malo manje iskalkulisano to jest proračunato. Sve je nekako na prvu loptu, i tekstovi i (predvidljiva) muzika, ali drugačije i ne može kad se pravi za stadionsku publiku. Što ono reče nekad davno Rambo Amadeus, za biračko telo. E, sad, kakvo ti je biračko telo takav si i ti – ako je ono prosek, i ti si prosek. (6.0/10)

Ostali:

Amanda Anne Platt & The Honeycutters – The Devil And The Deep Blue Sea (country, 8.3/10); Anais Mitchell – Anais Mitchell (indie folk, 8.3/10); Tomberlin – i don’t know who needs to hear this… (indie folk, 8.2/10); Aldous Harding – Warm Chris (indie folk, 8.1/10); Liam Gallagher – C’mon You Know (rock, 8.1/10); Jana Horn – Optimism (folk, 8.1/10); Rolling Blackouts Coastal Fever – Endless Rooms (indie rock, 8.1/10); Luke Winslow – King – If These Walls Could Talk (8.1/10); John Zorn – A Garden Of Forking Paths (jazz, 8.0/10); Kaitlin Butts – What Else Can She Do (country, 8.0/10); Ryan Adams – Chris (rock, 8.0/10); Spiritualized – Everything Was Beautiful (indie rock, 8.0/10); The Waterboys – All Souls Hill (rock, 8.0/10); The Black Keys – Dropout Boogie (rock, 8.0/10); Prince Daddy & The Hyena - Prince Daddy & The Hyena (indie rock, 7.9/10); Belle and Sebastian – A Bit of Previous (chamber pop, 7.8/10); Cheryl Casselman – Good Samaritan (country, 7.8/10); Bright Eyes – Letting Off The Happiness EP (indie rock, 7.8/10); The Regrettes – Further Joy (indie pop, 7.7/10); Jon Spencer & the HITmakers – Spencer Gets It Lit (rock, 7.5/10); Altameda – Born Loosers (folk rock, 7.0/10); The Infamous Stringdusters – Toward the Fray (bluegrass, 6.5/10); John Howard – Look-The Unknown Story of Danielle Du Bois (pop, 4.0/10);

Domaći:

Seine – Naizust (domaći indie rock, 8.3/10); ZNTNDR – Pieces of Things That Come to Life (domaća elektronika, 8.2/10); Šajzerbiterlemon – Na dugačkim poljima (domaći indie rock, 8.1/10).