Hurray For The Riff Raff – Life On Earth

Alinda Segara se učvršćuje na samom vrhu indi-roka. Album „Life On Earth“ skoro da nema prosečne pesme. Sve su iznad proseka, čak i po njenim visokim standardima koje je postavila svojim prethodnim albumom. Ipak, moram priznati da mi se njen novi album manje sviđa od prethodnog. Verujem da je to zasluga Breda Kuka, producenta, koji je na sličan način uspeo da "upropasti" War On Drugs i Bon Ivera. Valjda u pokušaju da ih učini megapopularnim, dodaje im taj za mene iritirajući vajb osamdesetih. S druge strane, nije toliko oštetio Vaksahači, Nataniela Retlifa, Snail Mail, Tre Burta, Kevina Morbija i Hiss Golden Messenger. Kapiram šta radi - od roots/folk izvođača pravi indi bendove kad dovoljno sazru za širu popularnost, a oni koji su već indi ili su beznadežno folk, njih ne dira. E sad, većini će se svideti novo izdanje Hurray For The Riff Raff, pesme su super, sve je lepo upakovano, ali meni fali malo rootsy feelinga. To ne važi za pesmu “Rhododendron” koja je po svim kriterijumima super!

Ocena: 8.2/10

Carson McHone – Still Life  

Nisam znao ama baš ništa o Karson Mekhoun, pa sam bez ikakvih predrasuda pristupio slušanju njene ploče. Ono što sam čuo nateralo me je da joj dam prilično visoku ocenu. Mejnstrim kantri mi u velikoj meri postaje dosadan, jer se drži starih šablona koji opstaju sada već čitav jedan životni vek. Kao da je formula za pravljenje kantri hita do te mere stabilizovana, da skoro da nema greške. Ali nema ni iznenađenja! Međutim, s vremena na vreme se pojave jake autorske ličnosti koje malo uzdrmaju taj poredak stvari. Jedna on njih je Karson Mekhoun, za koju nema podataka koje je godište i ko su joj roditelji (smatra se da je u svojim dvadesetim godinama), jedino se zna da je iz Ostina, Teksas.

Njena diskografska aktivnost počela je 2013. i do sada je izdala jedan EP i tri albuma, računajući i ovaj. Nije prošla neprimećeno. Čak i po omotima njenih albuma vidi se da to nije naša kantri devojka iz susedstva. Recimo, na „Still Life“ imamo apstraktan crtež na kome su ptice a slično je i na ostalim njenim izdanjima na kojima su takođe slikarske apstrakcije. Muzika je jasno kantri ali sa jakim naslanjanjem na rok, i sa izraženom tenzijom u okviru svake pesme (Hawks Don’t Share“, „Still Life“). Nešto slično kao kod Mirande Lambert. Opet, kad se dohvati sporijih stvari, tu je možda bliža „roots“ muzici nego ortodoksnom kantriju (poslušaj „Fingernail Moon“ ili „Sweet Magnolia“, one su mnogo više „folk“ nego „kantri“). Posebna je priča „Ony Lovers“ koja je bila izdata kao singl i to s razlogom. Zvuči kao pesma iz pedesetih ili šezdesetih, sa pamtljivim instrumentalnim temama, zanimljivom melodijom pevanja i doo-wop pratećim voklima. Retko se danas čuju te retro stvari. Kao što vidite, raznovrsnost repertoara je tu, a tu je i kvalitet pesama. Ni fizički izgled joj neće odmoći. Ona ima skoro sve što je potrebno za uspešnu karijeru. Jedina nepoznanica je kako naša Karson stoji sa srećom. Ako je bar malo ima, pred njom je duga i uspešna karijera, što joj od srca želim.

Ocena: 8.2/10

The Weather Station – How Is It That I Should Look At The Stars

Tamara Lindeman je prošlim albumom ušla u krug onih od kojih se očekuje. Da, postoje visoka očekivanja za svako njeno sledeće izdanje. Prethodni album, mada poetski i emotivno jak, ipak je za moj ukus previše vukao na osamdesete da bi ušao na moju večnu listu. Nije to bilo to, iako je obećavalo. Očekivao sam da se stvari pogoršaju na novom albumu, da Lindeman krene još više put komercijale. To se, ipak, nije dogodilo. Čak je došlo do potpune promene osnovne postavke – klavir je postavljen na centar pozornice a bend potpuno gurnut u drugi plan. Neće to pomoći karijeri grupe The Weather Station, čak će je vratiti nekoliko koraka unazad, ali će, ako če joj to biti neka uteha, kod mene dobiti nekoliko poena.

Moram reći da ni sa ovim albumom nisam u potpunosti zadovoljan. Nisam sasvim siguran da li su razlog nedovoljno distinktivne pesme (teško je razlikovati jednu od druge) ili nekako akademsko izvođenje, hinjene emotivnosti. Ne kažem da zvuči „fake“, ali kao da kod Tamare postoji izvesna distanca prema muzičkom materijalu, kao da se ne uživi u izvođenje u potpunosti. Možda je u pitanju i depresija, a na nju ukazuju prvo fotografije sa omota dva njena poslednja albuma. I na „Ignorance“ i na ovom novom, kaver fotografija je mračna, i jedva se na njoj nazire figura Lindemanove. Kod depresije takođe postoji ta distanca prema sopstvenim osećanjima – to bi mogla biti i definicija depresije. Pesme su, sve do jedne, turobne, bilo da razmatraju personalne relacije ili širu sliku. Događaji iz spoljašnjeg sveta, koji nagoveštavaju kraj ove civilizacije ne demantuju Tamaru Lindeman. Naprotiv, utiču da njeno viđenje doživimo kao nekakvo mračno proročanstvo. Ako sam prethodni album poredio sa muzikom Džoni Mičel, ovaj to zaslužuje daleko više. Slobodna forma pesama koje kao da lebde u vazduhu (nedostatak perkusija ih čini takvima) ukradena je od Mičel, a i pratnja džez muzičarki iz Toronta koje su imale slobodu improvizacije se sasvim uklapa u sliku. Pesme sa ovog albuma su nastale u isto vreme kada i pesme sa „Ignorance“, pa je logično da se bave istim temama. Uništavanje životne sredine ili raspad emotivne veze – reči su se mogle tumačiti i ovako i onako a da zvuče podjednako uverljivo.

Tamara Lindeman je i ovim albumom potvrdila da se radi o jednoj od najzanačajnijih savremenih autorki (eto glavnog problema rodno ravnopravnog jezika – ovde mislim na autore oba pola), mada će se u to, zbog hermetičnosti materijala, uveriti znatno manji broj ljudi nego što je to bio slučaj sa njenim prethodnim albumom.

Ocena: 8.2/10

Ana Carla Maza – Bahia

cuban jazz  

Kubanska kompozitorka i čelistkinja Ana Karla Masa na albumu Bahia svira i peva džez. Poslednjih godina ne pratim džez na sistematičan način, ali se desilo da mi se ova njena ploča nađe u mojoj ponudi na striming servisu. Nisam požalio što sam rešio da je čujem. Odmah se vidi da se radi o kantautorskom džezu – o pesmama inspirisanim ličnim pričama. Njena priča jeste sama po sebi intrigantna. Ana Karla je dvadesetšetogodišnjakinja rođena na Kubi, od oca Čileanca, svestranog muzičara Karlosa Mase, inače izbeglice od Pinočeovog režima,  i majke kubanske gitaristkinje Mirze Siere. Ona sama je napustila Kubu još 2007, kada je, ako sam dobro izračunao, imala 11 godina. Ipak, priče iz detinjstva i opušteni način života stanovnika Havane ostali su joj u sećanju. Tako prve dve pesme govore o Havani i Baiji, delu Havane u kome je živela. I ostale pesme govore o događajima iz njenog života i ljudima koji su na nju uticali, kao što je Astor Pjacola, veliki argentinski kompozitor, ili Mirijam Valdes, sestra čuvenog pijaniste Čučo Valdesa, koja je bila njena prva učiteljica klavira, a koja je nedavno preminula od COVID-a. A Tomar Cafe (u slobodnom prevodu „hajdemo na kafu“) govori da na Kubi vreme ne postoji, da se uvek ima vremena za male stvari, kakva je i beskonačno ispijanje kafe sa prijateljima. Tako je u mojoj mladosti bilo i kod nas. Ono, naručiš kafu i sediš u kafani ceo dan. Oseća se da ove Ana Karline pesme proističu direktno iz života pa su miljama daleko od laičke predodžbe o džezu kao mrtvoj muzici koja do besvesti vrti nekoliko desetina kompozicija, takozvanih džez standarda, koji su dosadili i bogu i ljudima. Ova muzika je sveža, životna, puna neke sete i nostalgije, ali i vatrenih južnoameričkih ritmova koji vas ne ostavljaju ravnodušnima, niti vam dopuštaju da sedite u mestu. Zato poslušajte Anu Karlu Masu, ulepšaće vam tih pola sata života.

Ocena: 8.2/10

Fortunato Durutti Marinetti – Memory’s Fool

(folk)

Daniel Colussi iz Montrea, Kanada, odmah budi asocijacije na svog slavnog zemljaka Lenarda Koena i ne samo zbog grada iz koga su obojica. I Daniel spada u, kako je ja nazivam, recitatorsku sekciju. Kod recitatora je po prirodi stvari tekst važniji od muzike. Još gore, ako tekst nije dobar stvari ne funkcionišu uopšte. Ne znam da li je to slučaj kod Daniela, jer nisam uspeo da na netu nađem „lyrics“ njegovih pesama a nisam imao ni znanja ni vremena da se pozabavim odgonetanjem njegovi tekstova. Dakle, dobronamerno ću pretpostaviti da čovek ima šta da kaže, i baviću se opštim utiskom. Daniel Kolusi je autor svih sedam pesama na ovom albumu, koje su dužeg trajanja od uobičajene pop/rok pesme. Najkraća traje 4:09 a najduža 9:22, sa ukupnim trajanjem od preko 47 minuta, što znači da se radi o pravom albumu, bez obzira na mali broj pesama. Dužina pesama nagoveštava, a preslušavanje potvrđuje da se radi o složenijim muzičkim strukturama nego što su one koje bi samo pratile tekst. Čini se, posle višekratnog preslušavanja, da je kod Daniela ipak mnogo bitnija muzika od tekstova. Pesme su složene strukture i prilično raznovrsne, iako u sve one sporijeg tempa. Za prve dve, „All Roads“ i „A Kind Of Education“, se još i može reći da je tekst primaran, iako i u njima ima muzičkih iznenađenja, od treće muzika je ta koja počinje da dominira. „Feels Like“ ima karakterističan pulsirajući lajt-motiv koji se provlači kroz celu pesmu u kojoj od instrumenata učestvuju gitara, bas bez pragova, orgulje i violina/viola. Najkraća pesma, „I Came Here For Reason“, ima najkonvencionalniju muzičku pratnju ali samo do ulaska klavineta u igru, negde na dve trećine pesme. Do kraja se ništa bitno ne menja, i dalje iznad Danielove muzike lebdi duh sedamdesetih, i to duh naklonjen komplikovanijim muzičkim idejama te dekade. U pres materijalu grupe Fortunato Durutti Marinetti lepo piše da se radi o poetskom džez roku, dodao bih vrlo kvalitetnom, što bi bila možda najtačnija definicija njihove muzike. Pa ko voli – nek’ izvoli. Unapred sam vas upozorio.

Ocena: 8.1/10

Bailey Bigger – Coyote Red

(country)

Bejli Biger osvaja na prvo slušanje. Moglo bi se za nju reći "some girls are bigger than others" jer ona jeste Bigger - Bailey Bigger! Rođena je u predgrađu Memfisa, iako to predgrađe, interesantno, nije u državi Tenesi nego u Arkanzasu. Rođena je u dolini reke Misisipi, to nije sporno. Zato je Misisipi sastavni deo mizanscena njenih spotova, zato se Misisipi oseti u njenim pesmama. Muzička tradicija rodnog kraja (znate ono, zvuci rodnog kraja) često utiče na folk/kantri autorske ličnosti, pa ni naša Bejli nije izuzetak. Tu su i muzičari iz rodnog kraja, pre svih Vil Sekston (ovoga puta bez supruge Ejmi LaVir) kao gitarista, pa basista Mark Edgar Stuart (svirao ja Džon Pol Kitom) i svirač dobra Erik Luis. Čak su i jedine dve obrade sa ove ploče („Black Eyed Susan“ Džeda Cimermana i „Mississippi, You’re On My Mind“ Džesi Vinčestera) od autora čvrsto vezanih za Memfis i Misisipi. Za Memfis se pre svega vezuju rokenrol, ritam i bluz i soul, dok Bejli Biger pripada folk/kantri miljeu, ali njen glas bi komotno mogao da prođe i u soul muzici jer ima i toplinu i dubinu. Ono što je ipak najviše izdvaja je njen talenat za pisanje pesama iako tu ima još prostora za napredak. Pesme su, rekao bih, vrlo dobre, ali retko dostižu odličnost. „Coyote Red“ je možda najbliža toj kategoriji, a nisu daleko ni „You, Somehow“ i „South Dakota“. Bez obzira na sve, Bejli se ne može ignorisati - takav talenat će pre ili kasnije stati u red za naplatu!  

Ocena: 8.4/10

Midlake – For The Sake Of Bethel Woods

Ima tih grupa koje prosto ne voliš. Od prvog susreta. Uvek su mi zvučali akademski, hladno i promišljeno. I nekako bledo. Ništa se tu nije promenilo. I ovaj album, mada posle decenijske pauze, i dalje ima iste vrline (to vide drugi) i mane (koje su vidljive meni). Jednostavno ne poželim da ponovo čujem. Teško mi je čak da odaberem pesmu za kompilaciju koja prati ovaj tekst. Sve su mi podjednako nezanimljive. Znam da će ovakav stav u najboljem slučaju samo rastužiti, a u najgorem razbesneti neke od mojih prijatelja do čijeg mišljenja mi je stalo, ali, kad se radi o grupi Midlake, tu sam neumoljiv. Priču da je album nastao tako što je pokojni otac došao u san Džesiju Čendleru, flautisti/klavijaturisti benda, i tražio od njega da ponovo pokrene bend sam progutao, uz pomisao da je pokojnik trebalo da traži i da bitno promene pristup stvaranju muzike. Oni to na žalost nisu uradili. Nikada kod njih nije bila problem sviračka kompetentnost, nje su imali u izobilju, već bazična iskrenost, odnosno potreba da se nešto kaže. Iako me je pomalo sramota što stalno, poput kakvog ego-manijaka citiram sebe, moraću to da učinim i ovoga puta. Pre 12 godina sam napisao kratki prikaz njihovog EP-ja na svom blogu pa ću OVDE podeliti link, da ne prevodim sad taj tekst. Moj doživljaj njihove muzike je i dalje isti. Ravno, dosadno i lišeno smisla. Pošto ne emituju emocije, ne pobuđuju ih ni kod slušalaca, bar onih nakrivo nasađenih, kakav sam, kad je reč o njima, ja!

Ocena: 6.0/10

Branko Mataja – Over Fields and Mountains

(folk)

Neverovatna je priča vezana za nastanak ove ploče. Snimci potiču sa početka sedamdesetih godina iz kućnog studija Branka Mataje, koji se bavio popravkom i pravljenjem gitara u Los Anđelesu, Kalifornija. Njegova kuća i radnja su se nalazile u Severnom Holivudu, severno od Lorel kanjona, gde su živeli mnogi poznati muzičari tog vremena. Neki od njih su mu verovatno bili mušterije. Ono što se sigurno zna je da njegove mušterije jesu bili legendarni Džoni Keš i Gedi Li iz grupe Rush.

Branko je rođen u Hrvatskoj, u Bakru, malom mestu u Bakarskom zalivu, jugoistočno od Rijeke. Još kao mlad dečko preselio se u Beograd (po čemu zaključujem da je srpskog porekla, takođe i po izboru pesama) gde je na početku drugog svetskog rata zarobljen od strane nacista i odveden u zarobljeništvo. Posle rata, nije se ni vraćao u domovinu, već je emigrirao prvo u Veliku Britaniju, čije je državljanstvo dobio, pa u Kanadu, i najzad u Sjedinjene Američke Države. Posle nekoliko selidbi, završio je u Severnom Holivudu, gde ga je zatekla ova naša priča. Logično da je Branko, koji je po zanimanju bio muški frizer što u Kaliforniji šezdesetih godina i nije bilo baš prosperitetno zanimanje (hipici nisu bili poznati po redovnom šišanju!) brzo batalio svoj zanat i počeo kao samouk da se bavi popravljanjem i ručnim pravljenjem gitara. Nije naučio samo to, naučio je i da svira instrument za koga se opredelio. Vremenom je u svojoj radionici napravio mali poluprofesionalni studio za snimanje u kome je, za svoju dušu, svirao i snimao pesme iz svoje domovime, u koju se nikada neće vratiti. Pesme možda zvuče čudno zapadnom slušaocu (porede ga sa Eniom Morikoneom i Omarom Koršidom, egipatskim gitaristom), ali nama, odraslima na ovim prostorima, sve te pesme koje je snimio na dva albuma su poput kakvog muzičkog bukvara, sa kojim smo u kontakt od malih nogu. Ipak, Mataja im je dao dodatnu vrednost. Možda će zvučati kao opšte mesto, ali čini mi se da se oseća čežnja za domovinom u njegovim izvođenjima starogradskih bisera. Taj blagi eho koji postoji na svakom od snimaka podebljava nostalgičnu crtu koja već postoji, a i sam izbor pesama, pretežno sporih i tužnih, nas ostavlja zakopanim u setnom raspoloženju.

Mataja je za života (1923-2000) izdao dva albuma, prvi „Traditional and Folk Songs of Yugoslavia“, koji je, smatra se, objavljen 1973., i drugi, „Folk Songs of Serbia“ deset do petnaest godina kasnije. Prvi je izdat za malu diskografsku kuću što je kako se čini sam finansirao, a drugi je privatno izdanje na kaseti, koju je delio posetiocima svoje radnje koji su pokazali interesovanje. Za njegovu muziku se ne bi ni saznalo da izvesni David Jerković, amerikanac u prvoj generaciji poreklom iz Hrvatske, nije nabasao u nekoj prodavnici ploča u Severnom Holivudu na primerak Matajinog prvog albuma i kupio ga 2005. za sedam dolara, zaintrigiran pesmama iz svoje zemlje porekla. Dugo su Jerković, koji je vlasnik muzičkog studija u LA-u i njegov projatelj Dag Mekgauen ubeđivali Brankovog sina Batu da im da licencu za objavljivanje albuma, ali je ovaj to uporno odbijao, vadeći se da nema vremena da se bavi time i da ne vidi svrhu toga. Srećom, po odlasku u penziju, Bata je promenio mišljenje i sada je, kako je izjavio za „Guardian“ (podatke iz njihovog teksta o Mataji sam koristio pri pisanju ovog teksta) zadovoljan što su Jerković i Mekgauen bili uporni. Interesantno je da Brankov sin nije nikad čuo oca da izvodi ove pesme. Niti ga je ikad čuo da preslušava ploče iz svoje ogromne kolekcije. Branko Mataja je, kad je svirao javno, svirao materijal iz  takozvane američke pesmarice, dakle pop-džez standarde iz sredine prošlog veka. Pesme iz domovine bile su njegova tajna, njegov guilty pleasure, i, kao što će se videti iz njegovog izbora, njegova veza sa majkom od koje se početkom drugog svetskog rata prinudno rastao.

Album „Over Fields and Mountains“ ima dvanaest pesama koje pripadaju žanrovima starogradskih, sevdalinki i folk pesama iz Srbije, Bosne i Hrvatske. Tu su poznate starogradske pesme „Da smo se ranije sreli“, „Teško mi je zaboravit tebe“, „Šušti bagrem beli“, „Čija li je livada“… tu je i „Tamo daleko“, pa sevdalinke „Kafu mi draga ispeci“, „Kad ja pođoh na Bembašu“, „Tebi majko misli lete“, čak i jedno kolo, „Zapleteni Čačak“. Ima tu još, meni manje poznatih, pesama. Neke od pesama su nastale posle Brankovog odlaska iz domovine, iz čega se da zaključiti da je on, ovako ili onako, ostao u vezi sa starim krajem, što onda i nije bilo tako lako kao što je danas. Ono što Brankove verzije tih dobro poznatih pesama odvaja od mora drugih je studijski pristup koji je bio originalno njegov. Overdub nije izmislio Branko Mataja, ali u vreme snimanja ovih pesama nije ni bio uobičajen, naročito u kućnoj radinosti kakva je bila Brankova. On je u svom kućnom studiju radio višestruka nasnimavanja svojih gitarskih deonica i time dobio originalan višeslojni zvuk, savršeno uklopljen u celinu. Takođe je eksperimentisao sa dilejem rotirajućih Lesli zvučnika. Radili su sve to i Brajan Ino i Robert Frip, ali nešto kasnije. Teško je to rečima objasniti, mnogo je bolje da sami poslušate i pokušate da razgraničite muzičke slojeve u svakoj od pesama. Ono što intrigira u njegovom slučaju je to što su njegove obrade jugoslovenskih folk pesama posle čak pedeset godina dobile širu vidljivost (kao što rekoh, i Guardian je pisao o njima, i ne samo on) i međunarodno priznanje koje zaslužuju. Ima simbolike u toj činjenici – ipak je ta zemlja zaslužila bolje sećanje belog sveta na nju od onog koje je ostalo posle njenog krvavog raspada. Branko Mataja i posthumno radi na ispravljanju te nepravde.

Ocena: 8.5/10

 Molly Tuttle & Golden Highway – Crooked Tree

(bluegrass)

Molly Tuttle je prva i jedina žena ikada koja je osvojila nagradu "Najbolji gitarista blugrasa" (ta nagrada se podrazumevala da je u muškom rodu!) i to ne jednom nego dva puta! Ali, nije ona samo odlična instrumentalistkinja - ona je i vanserijska songrajterka što se može čuti u pesmi „She’ll Change“, njenoj saradnji sa Ketch Secorom iz Old Crow Medicine Show. U pesmi koja vam nikad neće dosaditi radi se o neodoljivoj ženi koja vam nikad neće dosaditi, kao što refren i nagoveštava - "Just when you think you know her - she'll change!". Njen novi album "Crooked Tree" se možda trebao zvati „Ko je ko u Blugrasu“ jer na njemu gostuju redom Margo Prajs, Bili Strings, Old Crow Medicine Show, Sijera Hal, Dan Timinski i Gilian Velč. Nije to ono uobičajeno odrađivanje gostovanja, već je svako od gostiju dao svoj doprinos u onome u čemu je najjači, pa je time podignut kvalitet svake od tih pesama. Moram reći da su i pesme na kojima nema gostiju sasvim na nivou, što čini da album skoro da nema slabog mesta pa ga toplo preporučujem.

Ocena: 8.3/10

Ostali:

The Po’ Ramblin’ Boys – Never Slow Down (bluegrass, 8.2/10); Band Of Horses – Things Are Great (indie, 8.1/10); The Dip – Sticking With It (R&B, 8.1/10); Sara Shiloh Rae & Bluebird Junction (country, 8.1/10); Karoline & the Free Folks – Reckless Dances (country, 8.1/10); Amos Lee – Dreamland (folk, 8.1/10); Drug Couple – Stoned Weekend (indie, 8.1/10); Cowboy Junkies – Songs Of The Recollection (covers, 8.0/10); Band Of Heathens – Remote Transmissions Vol.1 (rock, covers, 8.0/10); The William Loveday Intention – The Baptiser (garage, 8.0/10); The William Loveday Intention – Cowboys Are SQ (garage, 8.0/10); The Pine Hearts – Lost Love Songs (bluegrass, 7.9/10); Dolly Parton – Run, Rose, Run (country, 7.8/10); Judy Collins – Spellbound (folk, 7.5/10); Caroline Loveglow – Strawberry (pop, 7.5/10); The Mysterines – Reeling (rock, 7.4/10); Paul Cauthen – Country Coming Dowm (country, 7.4/10); Mary Simich – How Does One Begin (indie folk, 7.4/10); Colette Jones – Deluge (country, 7.3/10); Hailey Whitters – Raised (country, 7.0/10); The Weeping Willows – You Reap What You Saw (folk, 7.0/10); Miss Georgia Peach – Aloha From Kentucky (country, 6.6/10); Kee Avil – Crease (electronic, 5.0/10).