Curtis Harding – If Words Were Flowers
Kertis Harding je poslednji Mohikanac klasičnog soula. To može da vas povuče da pomislite da on samo kopira prvake tog žanra poput Sema Kuka, Marvina Geja ili Otisa Redinga. Tu biste gadno pogrešili, naročito kad se radi o ovom njegovom albumu. Kada sam ga prvi put čuo pomislio sam. „ovaj mora da je slušao Kamasi Vošingtona! Duvači, gudači i hor su me asocirali na tu džez legendu u nastajanju. Nisu to „slatki“ soul duvači i gudači, niti su to soul prateći vokali. Duvači vuku na džez, gudači na klasiku, a prateći vokali zvuče kao hor. Poslušajte najslušaniju pesmu sa albuma „Hopefull“ gde ima repa, ima i gudača, horskog pevanja, duvača…ta pesma zvuči kao taj novi soul kojeg sam pokušao da opišem. Još je bolji primer „With You“ koja počinje kao klasični soul šezdesetih, ali u nekom trenutku se sve menja ulaskom pomenutih novih elemenata. Ipak, muzika koju izvodi Kertis Harding se i dalje odaziva na ime „soul“ pa mu moram odati priznanje da je dao nešto novo u muzici za koju sam mislio da je okamenjena u vremenu i prostoru. Za to sledi visoka ocena: 8.2/10.
Snail Mail – Valentine
Lindzi Džordan se zove devojka koja nastupa pod imenom Snail Mail. Ima nešto preko dvadeset godina. Njen album „Valentine“ je prava indi rok ploča, baš kao i prvi, „Lush“, izdat 2018. Mlada Lindzi dobro transmituje generacijski angst, i to se ne odnosi samo na njenu generaciju, već i na nekoliko pre i posle, što se može videti iz broja strimova zavidnog za jednu indi rok grupu. Uvodna pesma „Valentine“ me je podsetila na „Lithium“ Nirvane pre svega po dinamici – dubleti tiho/glasno odnosno nežno/snažno su još od tada sigurica – instantno ježe kožu. Singer/songrajterski deo posla je Lindzi odradila besprekorno - lirika je dovoljno otvorena za različita učitavanja pa bez problema nalazi kopču sa njenom publikom. Ono što daje dodatnu vrednost je bendovska svirka koja je mnogo konkretnija nego na debiju. To i nisu muzičari koji su svirali na prvom albumu pa možda otud razlika u zvuku. Ipak, osnovni ton celom ovom projektu daje sama Lindzi, koja je, mora li se to uopšte reći, deklarisana pripadnica LGBT zajednice. Postaje skroz očigledno da razloga za pesmu danas na zapadu imaju samo LGBT osobe. Zapitajmo se zašto? (8.2/10)
Bad Daughter – Let Me Panic (Novak napisao prikaz OVDE)
Kakva crna Kortni Barnet, kakva Lusi Dakus, ili Ejndžel Olsen, preskočite Soccer Mommy, zaboravite illuminati hotties, stigla je Bad Daughter! Nema više zločeste Ljupke Dunje, ali je tu meka kao somot Loša Kćer! Čujte pesmu „Drown Her“, na kojoj bi joj pozavidela i jedna Šeron Van Eten. U stvari, kompletan album je genijalan. Vredelo je čekati. Pičfork bi morao da sazna za ovo!
Dunja Ercegović je najzad izdala album koji je dugo očekivan i to pod imenom Bad Daughter. Za one koji je bolje poznaju, Bad Daugter nije iznenađenje – slušao sam demo snimke njenog drugog „ja“ još pre pet-šest godina na bandcampu kada je Lovely Quinces bila najeksponiranija u javnosti. Iznenađenje jeste to što je toj introvertnoj Dunji pripala čast da prva izađe u javnost sa iskazom obima albuma, dok je ekstrovertna Dunja ostala na nekoliko EP-ja. Možda iz tog razloga što je predugo iščekivanje albuma Lovely Quinces posledično dovelo do prevelikih očekivanja ne toliko publike, već same autorke, pa je skretanje pažnje na manje istaknuti deo njene karijere dobar potez. Sada će biti lakše Lovely Quinces da polako pripremi album, jer svakako moramo čuti i taj deo Dunjine ličnosti. Publika će u svakom slučaju biti na dobitku – umesto jedne, dobismo dve Dunje! Ocena: 9.0/10
James McMurtry – The Horses And The Hounds
Zašto Džejms Mekmurtri kod nas nema nikakav status, pitam se ja (mnogo se nešto pitam u ovom nastavku Dnevnika)? Zaista interesantno. Ovaj mršavi Teksašanin nije novo ime, uskoro puni šezdesetu godinu, izdao je od 1989. do sada trinaest albuma koji nisu baš bili hitovi, ali su, naročito poslednjih godina, u njegovoj domovini bivali prilično zapaženi. Porodični background mu je vrlo interesantan, posebno za nas. Njegov otac je poznati pisac i scenarista po čijim delima su snimljeni filmovi „Vreme Nežnosti“ (Terms of Endearment) i „Poslednja bioskopska predstava“ (The Last Picture Shaw) koji je režirao čovek našeg porekla Piter Bogdanovič. Napisao je scenario za „Brokeback Mountain“, između ostalih. Nije ni čudo što je Mekmurtrijev akcenat na tekstovima kad je, kako sam kaže, odrastao na očevom ranču okružen sa 10.000 knjiga. U tekstovima ne izbegava ni političke poruke koje su sa leve strane ideološkog spektra. Njegov novi album je muzike što se tiče, standardna amerikana „red dirt“ pravca sa vrlo angažovanim tekstovima. Recimo „Operation Never Mind“ je o tome da su momci sa sela ti koji idu da ratuju, i da za njih naposletku nikoga nije briga. Mekmurtri je pravi majstor pričanja priča, u najboljoj teksaškoj tradiciji. Pesma „Jackie“ je tužna priča o ukrotiteljki i odgajivačici konja. Divlji zapad je ipak glavna tema kojoj se rado vraća (Vaquero, Decent Man). Gubitnici svih vrsta su mu predmet interesovanja, ali o njima piše bez naročitih simpatija, više kao hroničar koji se trudi da se emotivno ne involvira u te priče. A baš zna da ispriča priču! (8.1/10)
The Felice Brothers – From Dreams To Dust
Ne sećam se da sam ikad pisao o Felice Brothers a trebalo je, sigurno. Njihov novi album, ako sam dobro prebrojao petnaesti po redu, najnovija je reafirmacija američke rok muzičke tradicije bazirane na folku i kantriju. Ijan i Džejms Felis su posle odlaska njihovog brata Simona okosnica benda. Priznajem da nisam slušao njihove prve albume ali poslednjeg desetljeća ih pratim pa mogu da kažem da im je ovo najbolji album od onih koje sam čuo. Vrlo delikatna muzika. Ja bih je kategorizovao kao „rok“ mada to sigurno nije mejnstrim rok tipa aktuelnog War On Drugs albuma. Nije mejnstrim jer nije uopšte savršen (ali i predvidljiv) poput pomenutog, nego naprotiv, teško je prognozirati čak i šta će se u svakoj pojedinoj pesmi u kom trenutku dogoditi. Promene tempa, aproksimacije melodija, genijalna upotreba pratećih vokala, rečitativni delovi koji povećavaju prisnost, i druga iznenađenja čekaće vas, figurativno rečeno, iza svakog ćoška. Zato album zvuči sveže i novo, iako naravno mogu da se čuju i odjeci uzora, poput Dilana i The Band-a. Ovo za Dilana i The Band ne čudi pošto su braća Felis odrasli u dolini reke Hadson, nekoliko milja udaljenoj od Vudstoka i Big Pinka, u kome je snimljen „The Basement Tapes“ album. Prostornost zvuka je obezbeđena snimanjem albuma na još jednom neuobičajenom mestu, ovoga puta u maloj crkvi iz 1873. godine, koju je Ijan Felis kupio i renovirao. Odatle vuče i pomalo sakralna atmosfera koja se provlači kroz celu ploču. Sa svakim slušanjem, album se penje na mojoj godišnjoj listi. Videćete uskoro dokle će stići. (8.8/10)
Neil Young & Crazy Horse – Barn
Nil Jang me je bacio u trilemu pred kraj godine. Kad sam već zaključivoa listu najboljih albuma, i vagao koji od dva odabrana da stavim na sam vrh, pojavio se on sa svojim Crazy Horse bendom i pomrsio mi račune. I meni i onim nesuđenim pobednicima trke za najbolji album. Kako to? Tako što je album „Barn“ sve ono što volim kod gospodina Janga. Tu su obe njegove najjače strane: folk-rok balade i krejzi hors džem, koji je postao žanr za sebe. Svirka Janga i Crazy Horse benda može se opisati onom starom pesmom Grateful Dead „Perfect Imperfection“. Sva ta njihova nesavršenost posvećenom slušaocu daje savršeni doživljaj koji ne može da priuši bilo ko drugi na ovome svetu. Nije neka velika tajna da tom ugođaju bitno doprinosi ritam sekcija koju čine Bili Talbot (bas) i Ralf Molina (bubnjevi) koja je konstanta od samog početka, 1968 godine. Otkako se treći dugogodišnji član Frenk Pončo Sampedro penzionisao iz zdravstvenih razloga (artritis) ponovo se priključio Nils Lofgren koji je bio član kratko vreme početkom sedamdesetih. Bilo kako bilo, onaj treći koji sreću kvari stigao je sredinom decembra i sad treba da rešim šta ću s njim. Probaću da javno, pred svima, iz-analiziram situaciju.
Jedan od kandidata je moderan album, koji je saundtrek ovog vremena, u kome tehnologija ide paralelno sa humanizmom (i sve se to lepo čuje). Taj ima najinteligentniji koncept, upečatljivu izvedbu, ali je meni lično muzika na njemu najmanje dopadljiva. Mozak kaže da, srce kaže ne, u najkraćem. Drugi je savršeno upakovan, svaka pesma ima svoje mesto i razlog, priča priču, i to bitnu priču i na ličnom nivou (autorke) ali i na univerzalnom nivou. Nije doduše dobro prošao na godišnjim listama vodećih medija, ali za to me nije baš nimalo briga. Bliži je taj album prvom mestu od prvonavedenog jer su mi s njim i mozak i srce zadovoljeni. Onda se pojavio Jang sa Krejzi Hors – tu radi samo srce, a mozak prosto beži od čitanja reči za pesmu „Human Race“ da ne pokvari doživljaj. Nisam fan poznog Janga kao tekstopisca (u mladosti mu je taj deo posla bolje išao) ali je zato muzika dovedena do perfekcije. Ne znam rečima da opišem šta osećam, ali znam da se „topim“ kad čujem distorziranu gitaru i usnu harmoniku uz pratnju ona dva čudotvorca za basom i bubnjevima. Videćete za koji dan ko će pobediti u trci za moj album godine, možda će to ipak biti kompromis između mozga i srca, ali ovaj Jangov album verovatno ulazi među deset njegovih meni najdražih albuma. To nije mala stvar! Stoga ocena: 9.0/10.
Ostali strani albumi:
Matt Patershuk – An Honest Effort (country, 8.3/10); Rhiannon Giddens – They’re Calling Me Home (with Francesco Turrisi) (folk, 8.3/10); Kacey Musgraves – star-crossed (pop, 8.2/10); Amanda Coleen Williams – Appalachia Kid (country, 8.2/10); Emily Lynch – Light Shine In (country, 8.2/10); Anya Hinkle – Eden And Her Borderlands (country, 8.2/10); Robert Plant & Alison Krauss – Raide The Roof (folk, 8.1/10); St. Vincent – Daddy’s Home (indie pop, 8.1/10); Riddy Arman – Riddy Arman (country, 8.1/10); Vanessa Peters – Modern Age (folk rock, 8.1/10); The Shivas – Feels So Good // Feels So Bad (garage, 8.1/10); Suzie Ungerleider – My Name Is … (country, 8.1/10); Gabriels – Bloodline EP (soul, 8.1/10); The Flatlanders – Treasure Of Love (country, 8.0/10); James Blake – Friends That Break Your Heart (R&B, 8.0/10); Shannon McNally – The Waylon Sessions (country, 8.0/10); Nellen Dryden – Standstill (country, 8.0/10); Lukas Nelson and Promise Of The Real – A Few Stars Apart (country, 7.9/10); Sleater-Kinney – Path Of Wellness (indie rock, 7.9/10); Pokey LaFarge – In The Blossom of Their Shade (folk, 7.8/10); The Colorist Orchestra & Howe Gelb - Not On The Map (indie rock, 7.6/10); Spearmint – Holland Park (pop, 7.3/10); Single Girl, Married Girl – Three Generations Of Leaving (folk, 7.1/10); Peter Hammill – In Translation (art rock, 7.0/10); VA – I’ll Be Your Mirror A Tribute To The Velvet Underground & Nico (rock, 7.0/10).
Domaći:
Nežni Dalibor – Skroz OK EP (domaći indie, 9.0/10) (Novak napisao prikaz OVDE); Miriiam – Call Me Up (domaći indie, 8.2/10); The Gentleman – Hide & Seek (domaći pop, 8.1/10); Porto Morto – Portopop (domaći pop, 6.5/10).
