Cassandra Jenkins - An Overview on Phenomenal Nature (indie folk)

Kasandra Dženkins nije jedna od onih mojih izvođačica/izvođača koje slušaju samo mama i tata i najbliža rodbina i prijatelji. Ne. Ona je ovim izdanjem za koje ne znam ni da li je EP ili album (svrstaću ga ipak u albume po kriterijumu da traje duže od pola sata) privukla pažnju i kritike, ali i publike, pa je tako više nego udesetostručila broj strimova na Spotifaju u odnosu na svoj prethodni album „Play Till You Win“ iz 2017. Na Jutjubu ne stoji tako dobro, ali izgleda da taj video striming servis prati sve mlađa publika pa je to sasvim logično. Kasandrin novi album nastavlja gde je prethodni stao, ali sve diže na viši nivo. Prethodni je bio klasični singer/songrajterski album, samo malo prozračniji i nežniji od prosečnog.

Ovaj je kao što rekoh otišao jednu stepenicu više – moglo bi se reći da je dosegao spiritualne visine. Njegova duhovnost se ovaploćuje zahvaljujući skladu muzike i teksta. Muzika je kombinacija klasičnog folk izričaja, uz diskretan dodatak sintisajzera ali i gudača, sve u funkciji uspostavljanja mira koji je potreban za promišljanje o prirodi i ljudima, o gubitku i tuzi. Album je direktno inspirisan  samoubistvom Dejvid Bermana (Silver Jaws, Purple Mountains) autora sa kojim je Dženkinsova trebalo da ide na turneju koja se nije dogodila zbog njegovog samoubistva (pisao sam o Bermanu u jednom od svojih Dnevnika). Taj događaj je apsolutno „obojio“ ovaj album, učinio ga kontemplativnim ali ne i turobnim. Nekako se, kroz prozračnost i prijatnost Dženkinsine muzike probija spoznaja da je priroda čiji smo deo kadra da amortizuje takve lične potrese i da se život nastavlja ma kakva nas lična drama snašla. Može se reći da iz muzike Kasandre Dženkins sa ovog albuma čak provejava optimizam. (8.4/10)

Allison Russell – Outside Child (indie folk) Kompletna recenzija (Ovde)

Rising Appalachia - The Lost Mystique of Being in the Know (ambient folk)

Sestre Kloi i Lea Smit su kreativna snaga koja stoji iza „Rising Appalachia“. Njihovo polazište je folk muzika Apalačkih planina, a dokle će ih muzika koji stvaraju odvesti, to se za sada ne može sa sigurnošću utvrditi. Iz onoga što nam je na raspolaganju vidimo da se krenule putem ambijentalne muzike. Očigledno je ambijentalni folk sada trend, poslušajte i Kasandru Dženkins, o kojoj sam takođe pisao u ovom nastavku „Eklektika“. Ako se pitate kako ambijentalni folk zvuči najlakše ćete shvatiti ako poslušate jedan od ta dva albuma. Ono što bih ja mogao da vam kažem je da zvuči kao da ste standardnu folk pesmu prebacili u bestežinsko stanje čime ste postigli to da ona lebdi u prostoru. Tom prilikom, očigledno, dolazi i do transformacije tekstova pesama, koji postaju „svesni“ problema širih od ličnih, pa često govore o uspostavljanju sklada sa prirodom, ekologiji i sličnim temama. Lea i Kloi stvarno žive taj svoj život izvan establišmenta. Same snimaju, produciraju i izdaju svoje ploče u saradnji sa sličnomislećim muzičarima. Malo je poznato (kod nas je sve malo poznato što se njih tiče!) da su osnovale „RISE Collective“ preko koga promovišu društveni aktivizam u lokalnim zajednicama u kojima nastupaju. Iz njega je proizašao „Slow Music Movement“ koji radi na, kako one kažu, vraćanju koncertnih nastupa svojim korenima, to jest da nastupi umesto komercijalnih pobuda imaju ulogu javnog servisa koji predstavlja događaj za lokalnu zajednicu na kome se služi lokalna hrana i piće direktno od proizvođača, na kome se predstavljaju projekti od lokalnog značaja i okuplja lokalna zajednica. Politički cilj par excellence, nema šta! Sestre Smit, očigledno širokih pogleda, široke su i pri apsorpciji različitih muzičkih uticaja, pa je tako njihov originalni folk obogaćen soulom, gospelom ali i „world music“ zvucima, koji se manifestuju pre svega upotrebom najrazličitijih udaraljki. One nadaleko prevazilaze standardnu folk ritmiku a na ovom albumu čak postaju dominantne, uz vokalne egzibicije sestara. Album će se svideti onima koji vole instrumentalnu muziku pošto ima dosta dugih sviračkih deonica. Meni se, kao što vidite po oceni, svideo. (8.3/10)

Miloš Zubac – Paralele I & II (domaća kantautorska)

...„Ako raj nije mesto, nego vreme, tvoj ga je otac upravo dvostruko zadobio“ - ta je rečenica iz pesme „Paralele“ ključ za razumevanje ova dva albuma.Simboli trajanja, ali i sama supstanca trajanja u prostorno vremenskom kontinuumu, su Mej (Paralele I) i Milena (Paralele II) Zubac, autorove kćerke, koje su, svaka na „svom“ albumu, čak priložile po jednu svoju autorsku pesmu. Na Mejinom albumu (Paralele I), u pesmi o kojoj govorimo,  ljubav se poistovećuje sa porodicom čiji je svaki novi izdanak paralelna linija koja dolazi iz beskraja i ide u beskraj. Objasniću ovo podrobnije kada budem govorio o Mileninom albumu (Paralele II). U pesmi „Čovek sa zvezda“, otpevanoj u formi propovedi, Miloš govori o preminulom dedi svojih devojčica i opet o bezgraničnoj ljubavi koja je ipak nemoćna pred samo jednom stvari – pred činjenicom da smo smrtni. Još čovek nije našao recept kako da se pripremi za trenutak završetka života nama drage osobe, ili kako bi to pesnik lepše rekao, „oročene kosmičke mimikrije“.  „Usnuli šinobus“ nas nauči da je bezuslovna ljubav u stvari potpuno isto što i bezuslovna dobrota, ali nas istovremeno, na najblaži mogući način suočava sa činjenicom da se danas te stvari mogu naći samo u snovima.

(Opširnije o ovom albumu/albumima sa ocenom 8.5/10, čitajte OVDE)

Tim Buckley – Bears Sonic Journal: Merry-Go-Round at the Carousel (folk-rock)

Otac Džefa Baklija, Tim, dugo je bio, čak i u vreme svojih kreativnih vrhunaca, izvan svetlosti reflektora šire javnosti. Samo uzak krug muzičkih znalaca ga je pratio i uvažavao. Delimično je i sam kriv, jer se svojih razuđenim repertoarom otimao kategorizaciji. Prvi deo svoje kratke karijere, koja je trajala od 1966 do smrti od predoziranja 1975, proveo je kao folker u svim varijantama (od folk roka do folk psihodelije), i taj deo mu je komercijalno najuspešniji. Srednju fazu njegove karijere obeležila je eksperimentalna, avangardna muzika (albumi Lorca i Starsailor) koja je rasterala većinu njegovih dotadašnjih obožavalaca a ni kritika nije bila oduševljena – daleko je bila od bilo kakvog ouševljenja! Bio je to takav umetnički preokret koji je malo ko od fanova mogao da prati.

Moj slučaj je drugačiji. Ako izuzmemo par pesama sa albuma „Sefronia“, iz trećeg, najslabijeg dela njegove kratke karijere, koji je na Vibracijama Studija B puštao Sloba Konjović, nisam mnogo znao o Bakliju, i tako bi verovatno i ostalo, jer te pesme koje sam čuo nisu budile previše interesovanja za produbljivanjem znanja. Slučaj je hteo da na nekoj rasprodaji ploča, krajem sedamdesetih u Trstu, nabasam na „Starsailor“, njegov najavangardniji album, koga sam, uz njegov poslednji, ne mnogo dobri „Look At The Fool, koji spada u treću, funk fazu njegove karijere, tom prilikom budzašto kupio. Ne mogu da kažem da mi se odmah svideo, pošto je to jednostavno nemoguće jer je muzika vrlo hermetična i izvan svakog poznatog sistema, ali mi se posle n-tog preslušavanja (sa slušalicama, naravno, jer bih puštanjem te muzike u slobodan eter odmah dobio molbu/pretnju da je smesta isključim od svakoga ko bi se našao u blizini), ta muzika ipak dopala. I ne samo da se dopala, nego sam počeo „Starsailor“ album da smatram remek delom. Glavni razlog je njegov glas (čudno je da ga tek sad pominjem!) raspona od pune četiri oktave koga je koristio kao još jedan muzički instrument, ali i neobične kompozicije sa elementima džeza, folka i eksperimentalne muzike sa kojima se, bez obzira na svu neobičnost, na kraju sasvim srodite. Ne može se to rečima lako opisati, pa preporučujem lično višekratno preslušavanje.

Kao uvod u taj zahtevni postupak, preporučujem da prvo čujete ploču o kojoj je trebalo od početka da pišem. Nedavno pronađeni snimak koncerata iz Karusel Bolruma, San Francisko, održanih 15 i 16.6.1968, dakle, na vrhuncu Baklijeve popularnosti koji sadrži i dve do sada neobjavljene pesme, je zaista pravi uvod. Pesme koje su sve osim dve objavljene na Baklijevim studijskim albumima (ali nijedna na Starsailoru!) u svojim koncertnim verzijama su odsvirane i otpevane u daleko slobodnijoj formi nego u studiju. Čak četiri pesme traju po oko deset minuta, pa je prosečno trajanje oko 5-6 minuta, što je sasvim dovoljno vremena da Baklijev glas dođe do punog izražaja, ali i da se njegove muzičke ideje u dovoljnoj meri razmahnu. Kad se još uzme u obzir da je u to vreme verovatno bio u životnoj formi, znate da je ovaj nedavno pronađen snimak odličan uvod u Baklija starijeg. Zanemarićete tehničke nedostatke i uživaćete u muzici koja je daleko više plod srca nego razuma, u muzici kakva se danas više ne pravi. (8.0/10)

Olivia Rodrigo – Sour (pop)

Vreme je da saznate da postoji Olivia Rodrigo jer u trenutku dok ovo čitate, njena pesma izdata u januaru ove godine, dakle pre nepunih šest meseci, upravo velikom brzinom prilazi cifri od milijardu strimova na Spotifaju. Kad kažem njena pesma, to i mislim. Pesma je njena jer njena je melodija, njen je tekst i njeno je izvođenje (ipak nije sve to samo njeno jer u sve te tri kategorije tu je i Daniel Nigro, koji je i producent albuma). I ona je izdanak Dizni kanala kao što su to i velike pop zvezde Demi Lovato, Selena Gomez, Majli Sajrus, Hilari Daf, dok je Arijana Grande sa Nickelodeona, takođe kanala za decu. To pravilo da zvezde Diznijevog i sličnih kanala za decu postaju pop zvezde nije od juče. Nećemo ići previše u prošlost, ali setimo se da su i Britni Spirs, Kristina Agilera i Džastin Timberlejk započeli svoje karijere kao učesnici TV varijetea The Mickey Mouse Club. Kad se malo bolje razmisli, to je sasvim logično.

Dečija populacija, gledajući te kanale navikava i zavoli te likove, zavoli i muziku koja im se servira kroz tinejdžerske filmove i serije. Industrija nije luda da tu vezu tek tako ispusti iz ruku pa prosto nastavlja da je rabi. Kad klinci odrastu i počnu da gube interesovanje za dečije filmove i serije, kad počnu prve prave ljubavi i ljubavna razočaranja, kad počnu da se bodre i teše muzikom, tu ih (eto iznenađenja!) dočekaju poznati i dragi likovi uz koje su odrastali, koji im pružaju ruku podrške, ali sada u drugom žanru, čisto muzičkom, koji se (gle čuda!) još lakše da monetizovati! Zato će Olivija Rodrigo (učesnica Diznijevih serija „Bizaardvark i „High School Musical“) svojim prvim singlom „Drivers Licence“, autobiografskoj priči o raskidu sa dečkom Džošuom Basetom, takođe glumcem i pevačem Dizni produkcije, dostići milijardu strimova samo na jednoj platformi (a gde su ostale!). Sledeće dve pesme lansirane tri meseca posle nje, „Good 4 You“ i Deja Vu“, prolaze mnogo gore, sa po „svega“ trista miliona strimova na Spotifaju. Svih ostalih osam pesama sa albuma „Sour“ su na 50 -100 miliona strimova, što govori o tome da format albuma u pop muzici nije najvažniji format. Ipak, kad se saberu svi ovi strimovi i kad se zna da Spotifaj isplaćuje izdavaču/pablišeru (Geffen Records) oko 4000$ za svakih milion strimova, Geffen je prihodovao najmanje 8 miliona dolara. Koliko od toga ide Oliviji i koautoru Negru, to piše u njihovom ugovoru sa Geffenom, ali mi to ne znamo, niti ćemo saznati.

Kad se posmatra sa muzičke tačke gledišta, album ne daje ništa revolucionarno novo. Rodrigo samo nastavlja liniju Del Rey – Swift, dakle u pitanju je baladerija sa povremenim ritmičnijim momentima. Kvalitet pesama kod Rodrigove varira malo više nego što je to slučaj kod njene dve prethodnice, pa je i ocena albuma nešto niža. Najviše mi se sviđa njen najveći hit „Drivers Licence“, ali dobre su i „Traitor“, „Hope ur OK“ i „1 step forward, 3 steps back“, u kojoj je koristila sempl pesme „New Year’s Day“ Tejlor Svift. Najmanje mi se dopala pesma koja otvara album „Brutal“ u kojoj gitara toliko brutalno „krlja“ da mi dođe da taj deo preskočim kad god naiđe. Vreme će pokazati da li smo dobili pop zvezdu koja će da traje ili je ovaj album nastao iz lične priče koju je morala na ovaj način da izbaci iz sebe. Iako se značaj te lične priče kao inspiracije često preuveličava. Svakako da autori pesama teže da lična iskustva iskoriste kao potku za pisanje pesama, ali, složićete se, isto tako često ta lična iskustva dramatizuju mnogo više nego što ih ona stvarno dotiču. Zato ja uvek više volim albume sa početka njihovih karijera dok im još nije ponestalo stvarnih tema, dok još nema potrebe da razmišljaju o čemu/kome bi sad mogli da naprave pesmu.

Olivija ima sedamnaest godina, ovo joj je prvi album, a i ta veza o kojoj na njemu peva je ako ne prva, a ono prva bitna. Zato joj u ovom trenutku verujem. Njen sledeći profesionalni korak sigurno neće imati moje bezuslovno poverenje. Zato vam preporučujem da uživate u njenoj muzici dok je još koliko-toliko autentična i neiskvarena zahtevima surovog pop tržišta. (7.5/10)

Lucy Dacus – Home Video (indie rock)

Za mene je Lusi Dakus = „Night Shift“. Za neupućene, to je ona njena pesma sa prethodnog njenog albuma „Historian“. Tom pesmom, prvom njenom koju sam ikada čuo me je osvojila i iz prve ubedila da je velika autorka. I sada to mislim, iako ni taj prethodni, a ni ovaj, novi njen album, nisu iznedrili ništa što je bolje od „Noćne smene“. Možda nikad i neće, jer to polagano dizanje tenzije, ta promena tempa, to prerastanje jednostavnosti u grandioznost i ta simbioza lirike i muzike nisu davno viđeni u indi roku. Neko ko je napisao takvu stvar, ne može da bude ni prosečan, a kamo li loš. Zato sam se pitao da li novi njen album pruža nešto što je bar približno tako dobro.

Uvodni singl „Hot & Heavy“ je simpatičan, sa boljim strofama nego refrenom, „VBS“ (Vacation Bible School) govori, kao što naslov kaže, o letnjoj biblijskoj školi za decu i koliko je kontraproduktivan taj tip indoktrinacije. Interesantan detalj je ubačeni Slayerovski rif koji se čuje u trenutku kad se ta grupa pomene u tekstu. Interesantna je i pesma „Thumbs“ koja govori o susretu nje i osobe sa kojom je u emotivnoj vezi (pošto je Lusi deklarisana panseksualka, teško je reći kog je pola ta osoba) sa ocem te osobe, koji se dogodio više godina pošto je otišao iz njenog života. Dirljiva demonstracija podrške i ljubavi. Pomenuo bih još mog favorita sa albuma, pesmu „Going Going Gone“, nežnu pesmu o školskoj ljubavi. Četiri izdvojene pesme i nije tako loš bilans, pa se može reći da je ova devojka iz Ričmonda, Virdžinija, opravdala ugled koji je stekla u indi-folk zajednici. Iako ni po čemu esencijalan, ovaj album je ipak čvrst stepenik u njenoj karijeri u usponu. (8.0/10)

The Mountain Goats – Dark In Here (indie rock)

Džon Darnil (ako se ne varam, ovako Amerikanci izgovaraju njegovo prezime) je svoj bes i frustraciju ostavio iza sebe još tamo negde u vreme „The Sunset Tree“ albuma pre petnaestak godina. Razrešivši unutrašnje probleme, okrenuo se fenomenološkim pitanjima. Tako je snimio albume koji su se bavili američkim rvanjem, darkerskom subkulturom, igricom „Dungeons & Dragons“, Biblijom… Sve je to zvučalo sasvim OK i bilo „pametno“ koliko god rok muzika može biti pametna, ali nije bilo one stare muke, pa je impakt na slušaoca bio daleko manji nego ranije, u vreme patnje i strasti. Kada je Darnil otvorio još jedan kanal za ostvarivanje svoje kreativnosti, pisanje knjiga, još manje „mesa“ je ostalo za muziku. Ali, ako mesom proglasimo sadržaj a kostima samu muziku koja nosi taj sadržaj, onda možemo reći da su poslednja dva njegova albuma „Getting Into Knives“ i „Dark In Here“, koji su snimani istovremeno u čuvenim FAME studijima u Memfisu imaju više kostiju nego mesa. Drugim rečima, to su mnogo više albumi rok grupe, sa sada već dosta dugim koncertnim stažom, nego albumi autora Džona Darnila. Po prvi put od kako se Darnil oglasio, pre ćemo raspravljati o bas deonicama Pitera Hjuza i ritmovima Jona Vurstera nego o Džonovim tekstovima.

Uzmimo za primer pesmu „Lizard Suite“ gde sam po prvi put od kad slušam The Mountain Goats“ više uživao u instrumentalnim deonicama nego u priči o „ljudima-gušterima“ koji nas okružuju, kao u nekoj lošoj teoriji zavere. Mada mi ova „plišana“ faza Goutsa nije najdraža, ne mogu reći da nema svojih dobrih strana. Uvek se može iz Darnilovih tekstova izvući pokoja univerzalna maksima tipa „it’s high noon somewhere, it’s dark in here“ iz naslovne pesme. Ta pesma, inače, koristi motive „knjige o Joni“ (to je onaj koji je proveo 3 dana u utrobi kita da bi se pokajao) pa se iz toga može izvući zaključak da je osnovna tema albuma zlo i odnos prema zlu. Ako je ova blaga, bogougodna muzika način Darnilove borbe sa zlom, ja to apsolutno podržavam. (8.2/10)

Mravi – Stojim sam i povraćam (domaći rok)

Koliko je mojih prijatelja sa Fejsbuka reklo da po ceo dan sluša novi, po opštem mišljenju izvanredni album grupe Mravi, očekivao bi čovek da broj pregleda obara sve rekorde. Kad ono – prva pesma, „Vremeplovi“, koja je već poznata fanovima, ima oko 1800 pregleda pet dana od objavljivanja, druga ima oko 700, ostale između 300 i 600. Pazite, radi se o kultnoj grupi na čiji se drugi album godinama čekalo. Radi se o grupi koja odlično svira, koja je uticala na mnoge (prvo mi pada na pamet Nežni Dalibor), koja ima kriptične i provokativne tekstove. Izvucite zaključak kakav hoćete, ali kod mene preovlađuje pomisao da se budućnost rokenrola u Srba ne meri godinama, već mesecima (ako pandemija bude efikasna kao što je bila do sada) jer mi matorci smo na izmaku snaga a nove publike nema pa nema. Nova mlada publika sluša Senidu i Relju, sluša i Buč Kesidi, koji, mora se reći, ne dostiže ni deseti deo Senidinih pregleda. Mislim ipak da Senidu i Buč Kesidi sluša u prilično velikom procentu ista, mlada publika, dok Mrave sluša neka sasvim druga, i to ona iz kategorije 40+ koja se još uvek pali na rok.

Mravi sviraju odlično – fankoidna ritam sekcija naprosto ubija (u pozitivnom smislu), solo deonice prizivaju zlatno doba džez roka iz sredine sedamdesetih, a tekstovi su po principu „ko razume, shvatiće“ iz klasične srpske novotalasne pesmarice, što znači da i oni nalaze svoju publiku. Mislim ipak da tekstovi kod Mrava nisu u prvom planu, Mravi su grupa koju vole muzičari jer ipak je ovde na svirci akcenat. Ja muzičar nisam, pa nisam toliko impresioniran kao neki moji prijatelji muzičari. Relativno visoka ocena je odraz poštovanja koje imam za veterane ove naše mučene scene. (8.0/10)

Boris Milić – Baltimore Ask Tara (domaći indie)

Boris Milić mi je privukao pažnju jer je za svoj album smislio jedan od  najgenijalnijih naslova za koji sam u životu čuo. „Baltimore pitaj Taru“ je parafraza naslova čuvene novokomponovane narodne pesme „Zlatibore pitaj Taru“ (muzika: Slobodan Mulina, tekst: Mihailo Ćupović) ali sadržaj albuma na žalost (ili na sreću) nema veze sa naslovom - nema ni etno elemenata niti nostalgije za rodnom grudom, niti on živi u Baltimoru (ako je verovati podacima sa bandcampa, živi u Washingtonu D.C.). Ono što se može čuti na albumu najviše me podseća na industrial metal grupe Ministry sa njihovog albuma „The Mind Is A Terrible Thing To Taste“. To što me ta muzika podseća na taj album ne znači da ta muzika stvarno podseća na taj album, već znači samo to da mi je pri prvom slušanju baš on pao na pamet. U svakom slučaju, to je gitarski album sa dosta reverba i žestine, pa ko voli nek izvoli! (7.5/10)

Ostali:

Janet Simpson – Safe Distance (country, 8.2/10); Chris Eckman – Where The Spirit Rests (folk, 8.2/10); Amy Speace and the Orphan Brigade – There Used To Be Horses Here (folk, 8.2/10); David Huckfelt - Room Enough, Time Enough (americana, 8.1/10); Big Chief Monk Boudreaux – Bloodstains & Teardrops (reggae, 8.1/10); The Black Keys – Delta Kream (blues, 8.1/10); Amanda Cook - Narrowing The Gap (country, 8.0/10); Holly Macve – Not The Girl (indie folk, 8.0/10); Liz Simmons – Poets (folk, 8.0/10); Parker Millsap – Be Here Instead (folk, 8.0/10); Eddie V9 – Little Black Flies (blues, 8.0/10); Ryan Adams - Big Colors (alt-country, 8.0/10); K.C. Jones – Queen of the In Between (country, 8.0/10); Loretta Lynn – Still Woman Enough (country, 8.0/10); The Funambulists – The Funambulists (domaći free jazz, 8.0/10); DL Rossi – Lonesome Kind (country, 7.9/10); Dave Simonett – Orion EP (country, 7.8/10); Reigning Sound – A Little More Time With Reigning Sound (garage, 7.8/10); Jason Ringenberg – Rhinestoned (alt-country, 7.5/10); Ashley Monroe – Rosegold (country, 7.4/10); Chrissie Hynde – Sings Bob Dylan: Standing In The Doorway (rock, 7.3/10); Flatland Cavalry – Welcome To The Countryland (country, 7.2/10); Nefesh Mountain – Songs For The Sprrows (bluegrass, 7.1/10); Lambchop – Showtunes (chamber pop, 7.0/10).