Dave Van Ronk – Folksinger

Nemam običaj da pišem o reizdanjima ali ovoga puta ću da odstupim od nepisanog pravila. Malo toga je na našem jeziku napisano o legendi urbanog folka Dejvu Van Ronku. Vreme je da se taj propust bar donekle ispravi. Ko prati Dilanovu karijeru zna da je Dejv taj koji ga je dočekao i prihvatio u Njujorku kada se ovaj u tom gradu početkom šezdesetih prvi put pojavio. Legendarna je poslednja scena filma po kome je kod nas je Dejv najpoznatiji, filma braće Koen „U glavi Luina Dejvisa“, kada glavni lik Luin posle još jednog nastupa koji ga neće odvesti ka slavi i bogatstvu, napušta čuveni „Gaslight Cafe“ u Mek Dugal ulici u Grinič Vilidžu a na njegovu stolicu na maloj pozornici tog kluba seda niko drugi do Bob Dilan.

Nije, ipak, Dejv Van Ronk zaslužio da igra ulogu arhetipskog gubitnika kakav je Luin Dejvis, koji nikad nije na pravom mestu u pravo vreme sa pravim ljudima u publici, jer Van Ronk je svoju zavidnu reputaciju ipak na kraju izgradio. Pa nisu ga džabe nazvali „Gradonačelnik ulice Mek Dugal“! Zato su i braća Koen u filmu izbegla direktne asocijacije na njega, ako se izuzme naslov filma koji najdirektnije asocira na njegovu ploču „Inside Dave Van Ronk“. Čak su njegovi prijatelji jasno stavili do znanja da to nikako nije Dejv, jer kako su rekli „Dejv bio dobar čovek“. Bio je superiorni svirač akustične gitare i odličan folk pevač, ali i mnogo više od toga. Muzički žanrovi kojima se bavio bili su i bluz, njuorleanski džez, rok i gospel, pa i regtajm. U njegove prijatelje spadaju pored Dilana (koji je „maznuo“ njegov aranžman tradicionala „House of the Rising Sun“ za svoj prvi album, Fil Oks, Ramblin Džek Eliot, Tom Pakston i Džoni Mičel.

Album o kome ovde govorim, „Folksinger“, snimljen je na istom sešnu na kojem je snimljen i „Inside Dave Van Ronk“ i na svakom reizdanju i remasteru dobija drugačiji raspored pesama. Ovo poslednje počinje sa poznatom pesmom „Cocaine Blues“ i sastoji se isključivo od tradicionala od znanih ili neznanih autora koje je on izvodio na svoj karakterističan, starinski način. Aranžmani su bili njegova specijalnost, mnogo više nego pisanje sopstvenih pesama. Bilo kako bilo, ako ste ljubitelji ranog Dilana, treba da znate da je on, po sopstvenom priznanju, učio sviračko-aranžmanski zanat od Van Ronka. (8.5/10)

Israel Nash – Topaz

Krajnje je vreme da saznate nešto više o Izraelu Nešu, koji je pre nekoliko godina odbacio svoje drugo prezime Gripka, verovatno da bi bilo lakše pamtljivo za publiku. Prvi put sam ga slušao u februaru 2010 (izvor: last.fm), dakle na samom početku njegove karijere, po izdavanju albuma „New York Town“ (2009). Odmah se videlo da se ne radi o našem klasičnom singer/songrajteru koji uz pratnju gitare peva svoje jednostavne pesme. Videlo se da se radi o čoveku sa bogatom muzičkom vizijom. Trebalo je vremena da dođe do toga da tu svoju viziju prenese na uređaje za registrovanje zvuka onako kako je u svojoj glavi čuje, u svom njenom bogatstvu. Sticao je tokom godina i izvođačke i kompozitorske pa i producentske veštine pa su mu i albumi bili sve bogatijeg, da ne kažem složenijeg zvuka.

Albumom „Topaz“ dostigao je svoj dosadašnji vrhunac – to kažem zato što mislim da može još bolje. Na bogatstvu aranžmana nema mu se šta zameriti, niti bih ja tu išta više dodavao (jer moglo bi se i preterati) ali bi mogao da dodatno poradi na pesmama – da ih učini još prijemčivijim slušaocima, a da pri tom ne ode u banalnost to jest u jurnjavu za hitom. Dobar primer pravca kojim bi trebalo da ide su pesme „Closer“, „Down in the Country“ i „Canyonheart“ od kojih je prva komplikovane strukture, dok su druge dve jednostavnije, bazirane na rifu (prva) i melodijskoj liniji (druga). Sve tri imaju višeslojni zvučni pejzaž (multi-layered soundscape), ako razumeta šta hoću da kažem. Kad malo bolje razmisli možda je sada pravo vreme za našeg Izraela da, umesto da dalje usložnjava aranžmane, obnovi gradivo iz „manje-je-više“ estetike, ako je uopšte bio na tom času ... (8.1/10)

The Pink Stones – Introducing…

Kao da su nastali ukrštanjem Uncle Tupelo i The Byrds, The Pink Stones zauzimaju teritoriju omeđanu prašnjavim putevima koji ne vode nikuda. „U višu uzaludnu“, tako smo mi svojevremeno odgovarali na pitanje „u koju školu idete“ – baš tako zvuči muzika koju izvode The Pink Stones, muzika koja nikome više nije potrebna i koja nikoga više ne zanima. To je muzika koja je bila podloga života koji više ne postoji – mirnog, monotonog i opuštenog života kauboja sa srednjeg zapada ili bilo koje druge svetske vukojebine. Novi život, koji od ulaska u pandemiju živimo jeste monoton, ali je i stresan i tenzičan, pa deplasirano deluje otegnuta slajd gitara koja dominira zvučnom slikom. Možda Pink kamenje priziva tu samoizabranu monotoniju iz prošlog života (ova nova nam je nametnuta, pa nam teže pada) ali problem sa monotonijom je to što je monotona pa može da iritira kad naleti na maksimalno ekscitiranog pojedinca. Dakle, oprezno sa ovakvom, sedativnom muzikom. Mnogi danas ne žele da se smire, mnogi danas žele baš nešto baš potpuno suprotno – da osete da su živi.

To me je podsetilo na jednu anegdotu iz moje ordinacije. Negde dva meseca posle početka NATO bombardovanja dolazi mi stara pacijentkinja (koja je već postala prijateljica) i kaže: popravi mi zub, ali bez anestezije! Ja je pogledah u čudu, znajući da ni na običan stomatološki pregled nije pristajala a da prethodno ne dobije anesteziju (preterujem malo!) a ona će, na taj moj začuđeni pogled: hoću da osetim da sam živa! Odoh ja daleko u digresiju i to samo da bih poentirao da bi ovaj album kod mene još bolje prošao u neka druga, manje napeta vremena. Iako se svojski trudim da ubedim i sebe i one oko sebe da uopšte nisam pod stresom. Čitaocima koji dele moj muzički ukus samo da poručim da ne treba da ih zavara ovaj prikaz pisan u trenucima moje pandemijske krize – album će vam se, bez obzira na sve izrečeno, veoma svideti. (8.1/10)

Vlatko Stefanovski – Taftalidže Shuffle (7.5/10);

Miroslav Tadić i Yvette Holzwarth – Luka (8.3/10);

Irena Blagojević – Pero (7.0/10)

Legendarnog makedonskog gitaristu, lidera grupe Leb i Sol, nisam slušao decenijama, još od raspada pomenute grupe mu. Nisam ni u vreme njegovog prajm tajma bio veliki fan, jer on se bavio tada toliko modernim fjužnom koji mene ič nije zanimao. Nikom normalnom nikad nije bila sporna veština kojom svira gitaru, ali koncepti u koje je pakovao svoju muziku jesu, ne samo meni. Ovoga puta je drugačije. Taftalidže se zove deo Skopja u kome je odrastao i svaka pesma na albumu govori o nekom segmentu tog odrastanja. Ovoga puta je to meni bliska i sasvim razumljiva priča. Godine koje prolaze čine da postajemo sve stariji i da se baš zato sve češće vraćamo detinjstvu. Iz perspektive poznih godina, svako detinjstvo ili mladost, ma kako siromašni i tegobni bili, lepši su od sadašnjosti, a tek budućnosti, to da i ne govorimo. Ni posle preslušavanja ovog albuma Vlatko Stefanovski mi neće postati omiljeni tekstopisac, verovatno neće ni vama, ali ako ste ljubitelj gitarskog soliranja u stilu sedamdesetih (kao što ja nisam), dosta lepog ćete imati prilike da čujete na njemu.

Miroslav Tadić je nešto drugačija priča. On se ne upušta u prenošenje emocija na publiku putem tekstova, već se oslanja isključivo na muziku. Virtuoz akustične gitare se udružio sa podjednako dobrom violinistkinjom Ivet Holcvart da nam predstave njihovo viđenje deset makedonskih narodnih pesama. Moram priznati da nisam familijaran ni sa jednom od njih, čak ni sa onom („Eleno“) koju sam mislio da znam. Ipak, doživljaj koji pruža preslušavanje ovog albuma je zaista vrhunski – nekakva blagost i spokoj vas prosto primaju u svoje naručje i svet vam, bar dok traje muzika, izgleda kao sasvim podnošljivo mesto za bitisanje. To bi i trebalo da je funkcija muzike – da vam pruži utočište od svakodnevnih briga i problema. Svaki ton koji ispuste Holcvartova i Tadić nepogrešivo pogađa jednu od stres-sinapsi u vašem organizmu pa tokom trajanja te muzike imate osećaj da se polako gasi vaša nervoza i napetost i da vas obuzima stanje blaženstva. Bar je na mene tako delovala njihova muzika dok sam je slušao. Ako smatrate da muzika može služiti u terapeutske svrhe, evo vam najboljeg dokaza.

Nikako ne bih želeo da potcenim Irenu Blagojević, ali moram da kažem da je album koji sam slušao neposredno pre njenog, onaj od Miroslava Tadića i Ivet Holcvart, ostavio bolji utisak. Irenino besprekorno pevanje je najmanji problem albuma „Pero“. Veći problem leži u izboru pesama koje su toliko raznolike da to tokom slušanja počinje da smeta. Svi znate da nisam čistunac koji insistira na pevanju na maternjem jeziku, ali mi nije dobro legla pesma „Lonely Days“, smeštena između pesama „Putniče“ i „Pero“, tačno na sredini albuma na mestu broj 5 (od ukupno devet). Ovaj trio originalnih Ireninih pesama je umotan u tri starogradska tradicionala: „Imam jednu želju“, „Bolujem ja“ i „Jutros mi je ruža procvetala“ (taj poslednji je   novokomponovan - Perica Tanasijević 1959.), dok spoljašnji omotač čine pesme „Ljubav“ koja otvara album, i „Pamti me“ i „Milo moje“ (nije ona od Bisere Veletanlić), koje ga zatvaraju. Kad se gleda iz kulinarskog rakursa, album izgleda kao torta sa tri kore. Zbog slojeva: soft-džez/etno/soft-džez/etno/soft-džez. Ako etno shvatimo kao fil, a soft-džez kao kore, onda je problem u korama. Fil te torte jeste za moj ukus malo presladak ali duže ostaje u sećanju, za razliku od kora koje kao da su kupljene gotove u supermarketu. Zato bih voleo da Irena ispuni ono što je u nekom intervjuu najavila, da će se usmeriti ka world music tržištu. Te pesme su mi, kao što rekoh, bolje legle od generičkih soft-jazz balada kakve smo toliko puta čuli. Uostalom,  stilizovani etno kakav izvodi Irena Blagojević je u okviru world music žanra vrlo popularan. Ne treba ići dalje, imamo primer Amire Medunjanin. Mislim da bi taj pravac bio pravi izbor za Irinu Blagojević.

 Tom Jones – Surrounded By Time (8.0/10);

Steve Cropper – Fire It Up (7.5/10)

Sticajem okolnosti, čuo sam ove dve ploče jednu za drugom i odmah rešio da pišem zajednički prikaz. Tom i Stiv, obojica osamdesetogodišnjaci, izdali su albume skoro u isto vreme i to vrlo slične po zvuk i ugođaju. U prvi mah sam pomislio da na Kroperovom albumu peve Tom Džons, bukvalno tako zvučI vokal na svakoj bogovetnoj pesmi ali je već posle dva tona bilo jasno da se radi o pevaču koji osim samog načina pevanja nema ničeg zajedničkog sa legendarnim rudarom iz Velsa, i koji, mada uopšte nije loš, ipak ostaje daleko iza njega. U pitanju je Rodžer Si Rili (R.C. Reale), basista i pevač sa dugogodišnjom karijerom, koji je sedamdesetih doživeo lokalni uspeh sa svojim bendom Rue Morgue i albumom „Radioactive“. To je bila muzika potpuno različita od ove sa albuma – to je bio klasični rokenrol. On je, pored toga što je pevao, doprineo kao koautor skoro svih pesama koje se nalaze na ovom albumu. Drugi vrlo zastupljeni koautor je Džon Tiven, petnaestak godina mlađi od Kropera, koji je mnogo više radio u soul miljeu od Rilija. Najpoznatiji su njegovi angažmani u projektima Vilsona Piketa, Dona Koveja i Frenk Bleka kojima je producirao, B.B. Kinga kome je napisao nekoliko pesama a iz penzije je izvukao soul legendu Artura Aleksandera, jedinog čoveka čije su pesme obradili i Bitlsi i Stounsi i Bob Dilan. Dakle, Stiv Kroper se okružio imenima koja su vrlo respektabilna u soul žanru, ali to smo i očekivali, jer ipak se radi o čoveku koji je Stax soul zvuk (Otis Reding, Wilson, Sam & Dave, Rufus Tomas, Karla Tomas…) postavio na istorijsku pozornicu. Njegov način sviranja gitare je racionalan, bez soliranja, ali sa pravim tonovima na pravom mestu („manje-je-više“ estetika). Takav je i na ovom albumu – fanki svirka koja podseća na zlatno doba južnjačkog soula, s tim što same pesme ipak nisu na nivou zlatnog doba Stax/Volt etikete iz šezdesetih/sedamdesetih.

Što se tiča Tom Džonsovog albuma, on ima sličan „sound“, koji (bar u nekim pesmama) „vuče“ na Stax/Volt produkciju iako je istu radio Itan Džons, engleski producent i muzičar poznat po saradnji sa Rajanom Adamsom (Heartbreaker), Laurom Marling (nekoliko albuma), The Jayhawks, Kings of Leon, Polom Makartnijem, Meri Čepin Karpenter i mnogim dugim. Sa Tom Džonsom je već uradio tri albuma pre ovog. Naslov „Surrounded By Time“ (Opkoljen vremenom) lepo nagoveštava sadržaj albuma. Naime, radi se o 12 pesama raznih autora iz različitih vremenskih perioda čiji je jedini kohezivni faktor glas Toma Džonsa. Sasvim u skladu sa trenutnim političkim trendovima, album otvara pesme „I Won’t Crumble With You If You Fall“ aktivistkinje za crnačka prava Bernis Džonson Regon koja je našim ljubiteljima muzike poznata kao osnivačica „Sweet Honey In Rock“,  akapela vokalne grupe koju čine afroamerikanke, poznate po učešću na čuvenoj kompilaciji iz 1988 godine „Folkways: A Vision Shared – A Tribute To Woody Guthrie & Leadbelly. Pesma „Lazarus“ koja zatvara album je delo Teri Kolijera, crnog čikaškog soulmena, i time se krug podrške crnačkom aktivizmu zatvara. U krugu ostaju kompozicije Ket Stivensa, Bob Dilana, Majkla Kivanuke, Tod Snajdera, Mišela Legrana („Windmills of your Mind“ iz filma The Thomas Crown Affair sa Fej Danavej i Stiv Mek Kvinom), Majkla Skota iz Waterboysa, Toni Džo Vajta, bele političke aktivistkinje Malvine Rejnolds i američkog džezera Bobija Vajta, čija pesma „I’m Growing Old“ je Tomu Džonsu posebno bitna, jer govori o njegovoj trenutnoj životnoj poziciji. Karakteristika albuma je izvanredno pevanje, (zvučaće otrcano ali moram reći) verovatno bolje nego što smo ikad čuli od Toma Džonsa. Tigar iz Velsa je i u mladosti uživao ugled odličnog pevača snažnog glasa sa ogromnom dozom testosterona u njemu, ali je u svojim poznim godinama njegov glas kao kontratežu sasvim razumljivom manjku testosterona dobio suptilnost zadržavši pri tom svu svoju silinu. Da je to dobitna kombinacija potvrđuje plasman ovog albuma na prvo mesto britanske top liste, čime je Tom Džons postao najstariji čovek kojem je to pošlo za rukom. Zašto mu je to baš ovim albumom pošlo za rukom, kada znamo da su nekoliko prethodnih, rađenih sa istim producentom, možda i kvalitetniji, ostaje tajna koju čuvaju njegovi slušaoci.

Alan Vega – Mutator

Postoje ti hiperkreativni likovi, koji ni iz čega stvore nešto novo – nešto što do tada nije postojalo. Sećam se vremena kad se pojavio njujorški duo Suicide čiji su članovi bili autor ovog albuma Alan Vega (vokal) i njegov kompanjon Martin Rev (klavijature, ritam mašina, sintisajzer). Govorili su da je to proto-punk što iz današnje perspektive i ne izgleda baš tako – danas to više liči na proto nju vejv elektroniku ili proto Joy Division iz „Closer“ faze. Ne verujem da je slučajno to što se bend pojavio 1970, u isto vreme kad i čuvena knjiga Artura Džanova „Primal Scream“ (Primalni krik) što će i vama biti jasno kad poslušate pesmu „Johnny Teardrop“ sa njihovog prvog albuma iz 1977. Sedam godina im je bilo potrebno da izdaju album, iako su uveliko bili koncertna underground atrakcija iz kultnih njujorških klubova Mercer’s Art Center, Max’s Kansas City i CBGB (tim redom su u njima bili „domaći“ bend). Stigao je taj njihov prvi album i u naše krajeve, pa smo, sećam se, moj drug Jovanus (Vladimir Jovanović – gde je nestao taj čovek?!?) i ja proveli sate i sate „ložeći se“ da smo nas dvojica ta dva lika – ja sam bio Alan Vega, a on Martin Rev, ali pošto ni on ni ja nismo znali da sviramo nijedan instrument (a to u vreme panka i nije bio neki veliki problem :-)) sve je ostalo samo u domenu priče, domenu u kom smo i bili najjači. Elem, godine su prošle (pune muka), Alan Vega već pet godina nije među živima, a svetlost dana je najzad ugledao album „Mutator“, snimljen sredinom devedesetih, u kolaboraciji sa svojom muzičkom i životnom partnerkom Liz Lamer. Hiperkreativni Vega je tada album snimio i odmah prešao na sledeći projekat ostavivši ovaj u sirovom stanju.

Pre par godina u „Veginom skladištu“ neobjavljenog materijala ga je pronašao bliski prijatelj Džared Arto i sa Liz Lamer ga producirao i izmiksovao. Kada se danas sluša, stvarno nije jasno zašto je Vega nekako olako prešao preko njega ne objavivši ga za života. Žanrovski, on je mešavina gotika i indastrijala uz uvek prisutnu Veginu individualnost koja izmiče kategorizaciji. Prve tri pesme su strajt gotik, da bi četvrta „Samurai“ zvučala kao kompozicija klasične muzike da nije Veginog pričajućeg vokala koji ide preko. Na većem delu pesama sa albuma Vega više priča nego što peva što u kohabitaciji sa zvucima ulice i fabrike, koji sve vreme idu u pozadini, i monotonim, repetitivnim ritmom, čini savršeni belački njujorški rep. Najlepše od svega je to što sve to zajedno, iako bi se po opisu moglo reći da je čisti eksperiment, deluje sasvim pitko i lako svarljivo. Jeste lako svarljivo, ali samo za želuce kroz koje je dosta toga već prošlo. Razlog je ta  neka toplina u njemu, koja sav taj gotik i indastrijal čini ljudskijim. Reći ću i ovo, ne bih li vam približio ovaj album - na njemu Vega zvuči onako kako bih ja voleo da danas zvuči Nik Kejv. (8.3/10)

Van Morisson - Latest Record Project Volume I

Prolup’o matori – tako bismo mogli da kažemo čitajući tekstove novih 28 pesama koje nam je „poklonio“ stari majstor. Van Morison ima pravo da veruje u šta hoće, ima pravo da bude ekstremni desničar, negator pandemije korone, teoretičar zavere, beli suprematista, ali ipak treba da ima u vidu da je, što se njegove karijere tiče, bolje da te stvari zadrži za sebe, ukoliko ne želi da odbije dobar deo svoje liberalnije publike. Najgore od svega je to što kad bismo zanemarili tekstove, ovaj album ne bi bio toliko loš, čak bi možda bio u gornjoj polovine njegove prilično šarolike diskografije. Nije se on ni za jotu odmakao od svog stila koji se svodi na onaj stari ritam i bluz iz šezdesetih godina prošlog veka (nikako ga ne brkati sa novim R&B-jem) izveden na toliko generički način da se posumnja da ga je kreirala veštačka inteligencija, kako je to neko duhovito primetio. Izvođački, sve zvuči besprekorno, posebno pevanje koje je dobro kao uvek, čak i kad peva rečenice tipa „Zašto si na fejsbuku, zašto su ti potrebni polovni prijatelji, šta te briga ko je u trendu, ili ti tamo nešto braniš. Živi život, ili je on baš toliko prazan i tužan…“. Ne znam za vas, ali meni se ti politički pamfleti, direktni do banalnosti nikad nisu sviđali kad se plasiraju kroz umetnička dela, pa ni kroz dela koja spadaju u pop-kulturu. Oni su primereniji političarima nego umetnicima kakvi su Van Morison ili Nil Jang, koji takođe ima pesme sa direktnim političkim angažmanom (mada daleko ispravnijim nego Vanovim). Da vam ne bih je objašnjavao Vanova desna skretanja, bolje je da pročitate vrlo informativan Rajan H. Volšov tekst u LA Timesu o tome. Dakle, album je muzički neinspirativan, tekstualno banalan i ideološki krajnje nepodoban pa je i ova ocena možda previsoka. (5.0/10)

Dinosaur Jr. – Sweep It Into Space

Dinosaur Jr. je grupa koja je uz Pixies i Sonic Youth svojom gitarskom bukom obeležila drugu polovinu osamdesetih godina prošlog veka. Setimo se samo albuma You’re Living All Over Me (1987) ili Green Mind (1991). Tokom devedesetih bili su više solo projekat njihovog lidera J.Mascisa nego grupa, ali su posle ponovnog ujedinjenja 2006. povratili zajedništvo s početka karijere. Obično ti reunioni ne izađu na dobro, već više liče na unovčavanje stare slave, ali to kod Dinosaur Jr. srećom nije bio slučaj. Mascis, koji je sazreo kao autor, se očiglednio zaželeo bendovskog duha, što se čuje i na novom albumu, „Sweep It Into Space“. Naravno da ne manjka soliranja na gitari (možda ga ima i zamalo previše) ali je svirka koherentna i nekako vas (kao slušaoca) pokrene. Ne baš da počnete da igrate, ali da u ritmu klimate glavom, to svakako. Pesme imaju glavu i rep, čuje se poneki rif, čuje se bogami i refren tu i tamo. Ovo je sada indi rok sa kontrolisanom, da ne kažem retkom gitarskom bukom iz koje se ako se i pojavi vrlo brzo izdvoji solo deonica. Ima i sporijih pesama, takoreći balada od kojih bih izdvojio „Garden“ koja je bez obzira na slow tempo i dalje moćnog zvuka. Sasvim solidan album koji se odsluša u cugu i to sa zadovoljstvom. Šta više tražiti! (8.1/10)

Maria Muldaur & Tuba Skinny – Let’s Get Happy Together

Da je ovaj album izdat pre tačno sto godina bio bi inovatorski. Radi se o ranom swingu iz dvadesetih/tridesetih godina prošlog veka. Marija Moldor je odabrala dvanaest pesama danas manje poznatih autora i obradila ih u svom stilu, verodostojno, emotivno i uzbudljivo. Ugođaj ovog albuma je sličan onom koji je postigao Brajan Feri odabirom pesama iz vremena nešto bližeg ovom našem, na „As Time Goes By“. Sa Marijom nastupa duvački oktet iz Nju Orleansa „Tuba Skinny“ koji umnogome pomaže u tome. Neki od autora pesama su i danas relativno poznati, kao Irving Berlin ili Lil Hardin Armstrong (druga žena Luja Armstronga) a neki su, iako nekada velike zvezde, kao Frenki „Half-Pint“ Džekson (Frankie „Half-Pint“ Jaxon), zvezda vodvilja i Sem Koslou (Sam Coslow) i Frenki V. Harling, autori mnogih originalnih pesama za filmove (potonji je dobio Oskara za soundtrack za „Stagecoach“), davno potonuli u opskurnost. Kolikogod autori čije pesme je koristila Marija Moldor bili različitog stepena popularnosti i kolikogod pesme bile različitog kvaliteta i vremena nastanka, ona ih je svojim izvedbama potpuno uravnotežila i učinila da izgledaju kao da su nastale u jednom dahu od jednog autora. Davno nisam čuo album koji predstavlja tako čvrstu celinu i koji tako glatko klizi preko mog slušnog aparata do zona u mozgu koje su zadužene za toplinu i nostalgiju. Nostalgija u stvari nije prava reč jer ona označava čežnju za prošlim vremenima u kojima smo bili prisutni, dok je ova ploča posveta vremenima koja pripadaju generaciji naših baka i deka. Posveta toliko lepa, da čovek, dok sluša ovu muziku, ne može da se uzdrži od toga da u svojim mislima ne otplovi vek unazad, u te „lude dvadesete“. I ne može da ne poželi da ostane tamo. (8.3/10)

Ostali:

Harmony Woods – Graceful Rage (8.2/10); Beth Smith – Downer (8.2/10); Melissa Carper – Daddy’s Country Gold (8.1/10); Jack Ingram, Miranda Lambert, Jon Randall – The Marfa Tapes (8.1/10); Olivia Ellen Lloyd – Loose Cannon (8.1/10); Sunny War – Simple Syrup (8.1/10); Coucou Abel – Coucou Abel (8.0/10); Reverend Hylton – Leave The Door Open (8.0/10); Esther Rose – How Many Times (8.0/10); Cristina Vane – Nowhere Sounds Lovely (8.0/10); Todd Snider – First Agnostic Church Of Hope And Wander (8.0/10); Janet Simpson – Safe Distance (7.9/10); Joe Pug – The Diving Sun (7.9/10); Spencer Burton  - Coyote (7.8/10); Jack Cade – The Death Throes of a Jaded Empire (7.8/10); Kings Of Leon – When You See Yourself (7.8/10); Matthew Sweet – Catspaw (7.6/10); Juan Wauters – Real Life Situations (7.5/10); Sara Petite – Rare Bird (7.4/10); Brandi Colt – Appalachian Hearts (7.3/10); Kučka – Wrestling (7.0/10); Karima Walker – Waking The Dreaming Body (7.0/10).