1. Phoebe Bridgers – Punisher (Uncut 20+ Mojo 12, Pitchfork 17, No Depression 18, NME 16) 81
2. Bob Dylan - Rough and Rowdy Ways (Uncut 20+ Mojo20, Pitchfork15, No Dep. 15, NME _) 70
3. Fiona Apple – Fetch The Bolt Cutters ( - ;Mojo 19, Pitchfork 20, No Depression 2, NME10) 51
4. Waxahatchee - Saint Cloud (Uncut 15+ Mojo _, Pitchfork 19, No Depression 7, NME _) 41
5- Run The Jewels – RTJ4 ( - Mojo13, Pitchfork 5, No Depression _, NME20) 38
6. Fleet Foxes – Shore (Uncut 19+ Mojo16, Pitchfork 1, No Depression _, NME _) 36
7- Taylor Swift – folklore (Uncut _+ Mojo20, Pitchfork15, No Depression 15, NME _) 33
8. Bill Callahan – Gold Record (Uncut 20+ Mojo_, Pitchfork_, No Depression 14, NME 19) 31
9. Fountains DC – A Hero s Death (Uncut 6+ Mojo 18, Pitchfork_, No Depression _, NME _) 30
10. Jarv Is – Beyond a Pale (Uncut 13+ Mojo14, Pitchfork _, No Depression _, NME _) 27
11. Jason Isbell – Reuninons (Uncut 10+ Mojo _, Pitchfork _, No Depression 17, NME _) 27
Kada ovu listu poredimo sa listom najboljih album Stereo Arta videćemo da se pet albuma nalaze i na jednoj i na drugoj, a Tejlor Svift je na Stereo Artu zastupljena sa novijim izdanjem koje nije ni moglo biti na ovim drugim listama jer su zaključene pre njegovog izlaska. Još kad dodam da su na Stereo Artu prikazani putem recenzije ili kratkog prikaza svi sem dva (Bil Kalahan i Džarvis Koker), možemo s ponosom reći da je naša mala redakcija koja sada ima samo dva i po člana uspešno obavila zadatak koji je sama sebi dala – da što je moguće bolje prati svetsku (i domaću) rok scenu, to jest onaj njen deo koji kreće iz roots muzike, pa preko tradicionalnih žanrova (folk, bluz, kantri) preko roka i indi roka stiže do crossover popa.
Kada govorimo o regionalnim godišnjim listama, tu je već teže praviti poređenja. U Srbiji jednostavno nema portala koji pravi takve liste (ili ja ne znam da ih ima; postoji Balkan Rock op. ur.), pa se možemo porediti samo sa hrvatskim portalima i štampanim medijima koji su, prirodno, okrenuti pre svega svojim izvođačima a čak i kad se bave regionalnim, to se svodi na dva-tri benda poput Repetitora i Goribora koji su odavno izgradili reputaciju i imaju jako sledbeništvo među rok novinarima i publikom. Dobar primer takvog pristupa je Lista najboljih albuma poslednjeg desetljeća koju je napravio portal Ravno Do Dna gde ova dva pomenuta benda iz Srbije zauzimaju sam vrh liste, pomenuti su i svi relevantni izvođači/bendovi iz Hrvatske (osim, ako se ja pitam, Svemira i Pridjeva, a možda i Gracina i Mikija Solusa). Pogled iz Zagreba, sa prozora redakcije Ravno Do Dna,je potpuno prevideo u Srbiji vrlo popularne Artan Lili i Buč Kesidi, zatim kompletnu srpsku „amerikana scenu“ (Ana Ćurčin, On Tour, Wooden Ambulance, Stray Dogg) kao i Kralja Čačka i Bitipatibi, koji se nikako ne bi mogli preskočiti kad bi se gledalo iz Beograda. Da ne govorimo o generaciji koja je počela karijeru u prethodnoj dekadi, ali ima izdanja u protekloj, koju čine Darkwood Dub, Kanda Kodža i Nebojša, Jarboli, Blockout/Nikola Vranjković… Nekoga sam sigurno zaboravio. Nije ovo nikakva kritika RDD koji je svoju listu pravio glasanjem članova redakcije na osnovu svojih prethodnih izbora za najbolje albume svake od prethodnih godina a i jedan je od najrevnosnijih pratilaca regionalne scene. To je, prosto, neminovnost - bolje se vidi ono što ti je pred očima nego ono što je daleko.
Mi u Stereo Artu, čije je sedište pozicionirano između Srbije i Hrvatske, se trudimo da pratimo i zagrebačku i beogradsku scenu (pa i druge iz regionalnih centara, iako su one znatno manje aktivne) što se vidi po našoj godišnjoj listi na kojoj je, sasvim slučajno,po šest izvođača iz Srbije i iz Hrvatske (Dimitrija Dimitrijevića sam svrstao u HR, jer tamo živi), s tim da su ovoga puta na deobi prvog mesta oba izvođača iz Hrvatske. Tako ćemo, verujem, i nastaviti.
Dosta je bilo priče, pređimo na prikaze ploča koje su sve iz protekle 2020 godine, prosto jer još nema albuma iz 2021, bar ne u većem broju. To mi je pružilo priliku da napišem neku reč o pločama koje su ušle na moju godišnju listu na osnovu preporuka prijatelja i ljudi čiji muzički ukus poštujem, a koje su mi nekako promakle u trenutku kad su izdate. Idemo!
-----------------------------------------------------------
The Nude Party – Midnight Manor
Najzad malo rokenrola da čujem ove godine, godine koja nije donela mnogo radosti. Garažnim rokom sam se mnogo više bavio prethodnih godina, međutim, udaljio sam se postepeno, iz razloga što je kvalitet tih bendova vrlo često problematičan. Drugim rečima, osim sirove energije uglavnom ne poseduju ništa drugo. Nemam mnogo živaca za amaterizam i ispodprosečnost, naročito kad je zaodenuta u ruho pravovernosti koja se ne poriče. Kad je glavni kvalitet to što se nisu prodali, to može samo da znači da to njihovo proseravanje niko nije hteo da kupi, osim ekstremnih snobova koji poštuju samo onaj bend koji ima jednocifrenu publiku. The Nude Party (o kojima ne znam baš ništa) mi se ne čine delom te priče. Oni jesu operisani od bilo kakvih noviteta i bilo kakve originalnosti, ali bar mogu da sklepaju pristojnu pesmu. Zapali su mi za oko svojim prethodnim albumom i pesmom koja ga otvara, dilanovskom „Chevrolet Van“. Novi album sve vreme drži tenziju a to je kod grupa ovakvog tipa „moranje“. Pankerski stav sa pop senzibilitetom je dobitna kombinacija, bar za mene, naročito kad je sve potkrepljeno honki-tonk klavirom. Jaka četvorka!( odnosno 8.2/10)
Bonny Light Horseman – Bonny Light Horseman
Mora se napisati nekoliko rečenica o ovom „late bloomer“-u, koji je na moju godišnju listu ušao tek pošto se našao na godišnjim listama nekih ljudi čiji muzički ukus smatram sličnim svojem, iako je izašao još pre korone, početkom 2020 godine. U pitanju je svojevrsna supergupa koju čine Anais Mičel, Erik D. Džonson i Džoš Kaufman, sve stari, iskusni folkeri. Pesme koje su snimili su sve od reda folk pesme stare sto i više godina, koje ne podležu autorskim pravima. Moram priznati da eto nisam znao dok nisam pročitao. Pesme zvuče sasvim savremeno i kao da su ih ovo troje i komponovali. Koristili su škrtu instrumentalizaciju, i to isključivo akustičnog tipa, ali je njihovo pevanje ono što najviše pleni. Naročito mi se sviđaju pesme koje peva Anais (Ane?) Mičel, kojima je produkcijski dodat eho, pa zvuče vanvremenski. Taj pridev „vanvremenski“ može se komotno prikačiti celom albumu, jer kao što rekoh, zvuče kao originali iako većina ima sto i više godina. To je u stvari još jedan od mnogobrojnih „cover“ albuma iz prošle godine, ali ovaj je nešto posebno. Dobar primer kako se starim pesmama udahne novi život, toliko nov, da one postaju nešto sasvim drugo. Prelepo!(8.2/10)
Nemanja – Cosmic Disco
Ako treba da biram između varijante disko-muzike Valentina Boškovića i Nemanjine, biram ipak Nemanjinu. Prosto zato što više liči na kambodžansku psihodeliju nego na poluproizvod Đorđo Moroderove filozofske škole. Ne volim ni jedno ni drugo, ali kambodžanska protopank-psihodelija mi je duhovno bliža od evropskog treš diska, jednostavno zato što mi se u kambodžanskom slučaju budi radoznalost (koja jeste ubila mačku, ali je isto tako i stvorila čoveka!), dok evro-disko znam k’o zlu paru, jer sam rastao uz njega. Sviđa mi se i ukrštanje različitih udaljenih kultura, što udaljenijih to bolje, jer kad se ukrštaju bliske kulture najčešće dođe do krvoprolića. Kod ovako udaljenih, kao što su balkanska i indokineska (Kambodža je na indokineskom poluostrvu) do toga ne može da dođe, ne zato što jedni i drugi nisu krvoločni (setimo se kambodžanskog diktatora Pol Pota koji je za četiri godine vladavine ubio dva miliona svojih građana (u stvari seljaka, jer je taj „vizionar“ ukinuo gradove), već što su prosto situirani na bezbednoj udaljenosti jednih od drugih.
Dok čitate ovaj moj tekst i istovremeno slušate Nemanjin album, zapitaćete se, sasvim opravdano, kakve veze on ima sa Kambodžom. Osim u mojoj glavi, nema nikakve. Konceptualno, ima veze sa Tibetom (koji vazdušnom linijom i nije tako daleko od Kambodže) i „Tibetanskom knjigom mrtvih“ po rečima samog autora. Ali, i to je pod znakom pitanja. Kako smrt povezati sa repetitivnim ritmom koji predstavlja sam život. Moramo biti svesni da je repetitivnost neraskidivo utkana u naše biće preko repetitivnih otkucaja srca koji omogućavaju život (mogu oni biti i nepravilni, ali onda imamo problem – srčanu aritmiju). Dakle, moramo verovati „Tibetanskoj knjizi mrtvih“ i svim drugim knjigama mrtvih koje kažu da život ne prestaje činom ovozemaljske smrti. Da li pesma „DāwYĕn“ govori o tome? Nisam uspeo da prevedem ovaj naslov, čak ni da saznam iz kog je jezika (googletranslate ipak nije svemoćan!).„Danza de la Muerte“ je meksički kult mrtvih oličen u „Svetoj Smrti“ – „Santa Muerte“, pagansko-hrišćanskom kultu. „Astečka knjiga mrtvih“? Nemanjin kosmički ples je, definitivno, ples mrtvih. Tu su i Turci (Cozmik Oyun – Kosmička igra), o čijim zagrobnim životima ne znam mnogo, Indusi (Rama Disco), Zapadnoafrikanci (Juju Dancer), Južnoamerikanci (CumbiaCosmica), Kinezi (Zen Sin Fin)… Čini mi se da je ovaj album svojevrsni put oko (podzemnog) sveta, ali ne za osamdeset dana, već za 40 minuta. Bilo kako bilo, te zvonke gitare bi i mrtvog probudile. (Ocena: 8.0/10)
Ryan Adams - Wednesdays
Rajan Adams sigurno nije najsimpatičniji čovek na svetu. Bio sam bezrezervni fan sve dok ga nisam gledao pre nekoliko godina u Zagrebu. Njegovo ponašanje na tom koncertu nije mi se ni najmanje svidelo. Stalno je nešto zakerao, izvoljevao, nešto mu je smetalo…Još kad sam prošle godine čuo za optužbe njegovih bivših partnerki i koleginica singer/songrajterki kojima je „pomagao“ u pravljenju karijera o seksualnom uznemiravanju (u koje sam, zbog onoga čemu sam prisustvovao, bio sklon da poverujem) bilo mi ga je dosta. Čak sam zasluge za kvalitet jednog od mojih omiljenih albuma uopšte, negovog albuma „Heartbreaker“ počeo da pripisujem isključivo Gilijan Velč i Dejvidu Rolingsu. Adams, koji je inače hiperproduktivan, se u svetlu tih događanja mudro ućutao na neko vreme i tek je pred kraj kalendarske godine 2020, između Božića i Nove godine, kada niko ne izdaje albume, izbacio „Wednesdays“. Iznenađujuće dobar, možda najbolji, a meni sigurno najdraži još od pomenutog „Heartbreaker“-a iz 2000. godine. Album otvara pesma indikativnog naslova „I’m Sorry and I Love You“ koja kao da je posvećena svim tim zlostavljanim ženama. Ostatak materijala je u istom, pokajničko-meditativnom modu, koji mi je u njegovom izričaju najdraži. Nema ovde velikih pesama kakve su bile „“My Winding Wheel“, „Damn,Sam...“, „Oh My SweetCarolina“…) ali je kvalitet iznadprosečan i prilično ujednačen. Mudro je Rajan izabrao ovakvu, diskretnu muziku i ovaj tajming, da se prosto ušunja nazad na scenu, da prvo povrati poverenje nekadašnjih fanova, pa kad vreme učini svoje i gresi se zaborave, proba da postigne nešto više. (8.1/10)
Run The Jewels – RTJ4
Otkud ovde Ran D Džuels? Pa eto, radoznalost je u pitanju. Video sam ih visoko plasirane na nekoliko godišnjih lista portala koje pratim i rešio da izvidim u čemu je stvar. Rep niti poznajem niti slušam, pa ne mogu da upoređujem sa drugim izdanjima istog žanra, ali ovaj album mi zvuči kao da je ipak rok u pozadini. Verovatno je zato popularan među rok populacijom. Ovaj crno-beli duet čine Killer Mike i El-P i ovo im je četvrti album. Bavi de rasno motivisanim nasiljem policije prema afroamerikancima. U pesmi „Walking In The Snow“ Kiler Majk opisuje policijsko ubistvo Erika Garnera u Njujorku pre šest godina, ali, taj opis se od reči do reči može odnositi i na ovogodišnje ubistvo Džordža Flojda, čak su im i poslednje reči „Ne mogu da dišem“ istovetne. Stvari se , dakle, po tom pitanju, u Americi ne menjaju. Hip-hop je tu da to obznani narodu. Zato ne čudi visok plasman ovog politički angažovanog albuma na godišnjim listama. Zato taj album meni rokerski zvuči, jer misija otkrivanja istine i borbe za pravu stvar je u vreme moje mladosti bila misija koju je obavljala rok muzika. Hip-hop/rap je odavno preuzeo tu ulogu i po tome možemo videti koji segment američkog društva je danas (i oduvek) najugroženiji. (8.0/10)
Daniel Romano’s Outfit - Do (What Could Have Been) Infidels by Bob Dylan&ThePlugz
Danijelova hiperproduktivnost dobija zastrašujuće razmere - ove godine je snimio čak osam kompletnih albuma, što je za pet više od do tada najproduktivnije, 2018 godine. Njegov eklekticizam je legendaran što se vidi iz žanrova kojima se bavio na tih osam ovogodišnjih izdanja: pauer pop, kantri, progresiv rok, obrada Dilana, pank rok, psihodelični pop, art rok, psihodelični folk. Ono što me je iz tog mnoštva izdanja jedino zainteresovalo je ovo kojim Daniel Romano ponovo izmišlja Dilanov „povratnički“ (iz religioznih voda) album „Infidels“ iz 1984 godine. Priča ima svoju predistoriju. ThePlugz su losanđeloskilatino pank bend (1977-1984) čiji su basista Toni Marsiko i bubnjar Čarli Kvintana svirali džem sešne sa Dilanom tokom 1983 u njegovoj losanđeleskoj rezidenciji, pa je pozvao njih i gitaristu JJ Holideja da ga prate na nastupu na Dejvid Leterman Šou, kojim je predstavio svoj tada novi „Infidels“ album. Većina ljudi koja je čula te verzije pesama „Jokerman“ (onaj famozni snimak sa pogrešnom usnom harmonikom) i „Licence To Kill“, plus obrada Soni Boj Vilijamsove „Don’t Start Me Talking“ tvrdi da su mnogo bolje od onih koje su se pojavile na albumu. Među fanovima i danas postoji žal što Dilan nije krenuo na turneju sa njima. Neverovatna energija izbija iz tog, pravog rokenrol nastupa na „Lettermanu“ iako zvuče kao da nisu mnogo vežbali zajedno (možda baš zato zvuče tako dobro). Daniel Romano je ceo album „Infidels“ uradio u tom stilu i u tom duhu. Romano zvuči kao Dilan, njegov bend zvuči kao ThePlugz a „Infidels“ zvuči kao najbolji rokenrol album osamdesetih, pa imamo retku priliku da se bar jednom uverimo u ono „šta bi bilo kad bi blio“ i da žalimo za tim što to ipak nije bilo kad je trebalo da bude. (8.0/10)
Pete Molinari – Just Like Achilles
Najbolji „RollingStones“ album ove godine. Atmosfera me najviše podseća na onu sa „“Exile On MainStreet“, ali bez Kitovih rifova. Pit Molinari u svom glasu ima tu dozu drskosti da bi se mogao porediti sa Džegerovim, iako to ne biste trebali shvatiti bukvalno. Nisu Molinarijeve pesme ni blizu najboljim radovima GlimerTvinsa iako imaju svoju „težinu“. Dokaz za to je učešće nekolicine superstarova kao što su Don Voz, DžejkobDilan, Roni Spektor, Majk Garson… na snimanju albuma i pratećeg video spota. Ponovno preslušavanje albuma me je nateralo da se zapitam gde sam ja tu pronašao „Stounse“ - možda je razlog bio što sam bio u toku čitanja njihove biografije Ivana Ivačkovića. Na drugom slušanju sam shvatio da je u pitanju folk-rok, što je za mene i dalje sasvim OK. Sad mi se čini da su sličniji grupi Byrds. Nekoliko pesama su mi se naročito svidele; „GoodbyeBaby Jane“ (paralela sa „Lady Jane“ od „Stounsa“?) i „StealTheNight“ pre svih. Čim sam ovog engleskog folk rokera uporedio sa dve tako velike grupe, mora da u njemu ipak ima nečega, složićete se. Uostalom, poslušajte album i sami zaključite.(8.0/10)
Pretenders – Hate For Sale
Povratak korenima je ono što se dogodilo na albumu „HateFor Sale“ u režiji KrisiHajnd i njenog originalnog bubnjara Martina Čejmbersa. Gitariste Džejms Hanimen-Skota i basiste Stiva Farndona na albumu iz poznatih razloga nije moglo biti, ali tu je novi gitarista Džejms Valburn koji je i koautor svih deset pesama. Možda najbitniji za čvrst zvuk kakav su Pretendersi imali na prva dva albuma je Stiven Strit, pravi majstor da uhvati neuhvatljivo u rokenrol svirci. Ima tu i karakterističnih „Pretenders“ balada, poput odlične „YouCan’tHurt A Fool“, ali ima i skoro pankerskih „brojeva“ kao što je naslovna „HateFor Sale“. Ovim albumom Pretendersi se na velika vrata vraćaju na displej mog muzičkog radara, odakle su nestali još tamo negde 1986, posle albuma „GetClose“. Čak i slika sa omota priziva njihove zlatne dane. Bez obzira na nekoliko slabijih mesta (JunkieWalk na primer) ocena je prilično visoka. Shvatite je kao podršku za Krisi i momke. (8.1/10)
Jeff Tweedy – Love Is The King
Mislim da sam već nekom prilikom rekao da od dvojice lidera grupe „Uncle Tupelo“ preferiram Džej Ferera, mada mi ni Tvidi nikad nije bio mrzak, posebno na prvim i poslednjim albumima njegove grupe „Wilco“. Sada se sve češće upušta u solo ekskurzije, valjda je tako jednostavnije i jeftinije a i jedino moguće u doba korone. Solo albumi su mu mnogo nepretenciozniji od uradaka grupe, pa su samim tim meni simpatičniji. Ovaj je baš opušten, sa dozom melanholije ali i nekog spokoja, sasvim neprimerenog ovoj užasnoj pandemiji. Džef je „sklonište od oluje“ našao u svojoj porodici – supruzi i sinovima Spenseru, bubnjaru, i Samiju, pevaču. Oni su početkom pandemije započeli striming iz svoje dnevne sobe tako što je supruga Suzi snimala a Džef i sinovi pevali njegove originale i kavere. Počelo je slučajno da bi „Tweedy Show“ (nađite na Jutjubu) dogurao do preko sto epizoda koje su vremenom postale vrlo gledane. Ne znam koliko su te njihove emisije uticale na nastanak ovog albuma ali znam šta jeste uticalo. Knjiga koju je Džef nedavno izdao, koja se zove „How To Write One Song“ (Kako napisati jednu pesmu). To je u stvari uvođenje auditorijuma u tajnu pisanja pesme – jedne pesme, pa kad se napiše jedna, sledi još jedna, pa još jedna… Ne mogu vam mnogo toga reći o knjizi dok je ne pročitam, ali iz onoga što sam pročitao sledi da po Tvidijevom mišljenju pisanje pesme nije nikakvo božansko nadahnuće, već više zanat, ali ipak ne običan, čim zahteva učešće i svesti i podsvesti u teško odredivoj srazmeri. Album „Love Is The King“ je u stvari metodsko-pokazna vežba bazirana na tvrdnjama iz ove knjige. Posle preslušavanja albuma mogu vam reći da je vežba u potpunosti uspela iako među pesmama nema nijednog remek-dela. Možda je za tako nešto ipak potrebno božansko nadahnuće? (8.1/10)
Evo i ostalih preslušanih i ocenjenih:
Brennen Leigh – Preirie Love Letters (8.1/10); Will Johnson – El Capitan (7.8/10); Kaki King – Modern Yesterdays (7.2/10); Nikola Vranjković – Biološki minimum (8.3/10); Ana Ćurčin – Scene (8.3/10); LillyHiatt – WalkingProof (8.0/10); Hachiku – I’llProbably Be Asleep (8.0/10); Rundek& Ekipa – EP1-Do & EP2-Od (8.0/10); Cordovas – Destiny Hotel (7.8/10); Chamomile&Whiskey – Red ClayHeart (8.0/10); The Wood Brothers – Kingdom In My Mind (8.0/10); Pokey LaFarge – Rock Bottom Rhapsody (7.5/10); Jim White – Misfit’s Jubilee (8.1/10); Trevor Hall – In And Through The Body (6.0/10); Paul McCartney – Paul McCartney III (7.5/10); Rose City Band – Summerlong (8.1/10); Ida Lune – Ida Lune (8.0/10); Eliza Gilkyson – 2020 (8.1/10); Mipso – Mipso (8.0/10); Kevin Morby – Sundowner (8.1/10); The Avett Brothers – The Third Gleam (8.1/10); The Eagle Rock Gospel Singerts - I Wll Rise (7.5/10); Dolly Valentine – How To Be Good (7.8/10); Jonathan Wilson – DixieBlur (7.5/10); The Maness Brothers - God Bless The Maness Brothers (8.0/10); Elizabeth Cook – Aftermath (7.8/10); Mapache – From Liberty Street(8.1/10).
