Kelley Swindall – You Can Call Me Darlin’ If You Want (8.1/10)

Rachel Brooke – The Loneliness In Me (8.0/10)

Kantripoliten je trend koji se u kantri muzici pojavio krajem šezdesetih godina. Odlike su mu: ispolirana produkcija, bogata orkestracija (poželjno sa gudačima!), balade sa širokim, raspevanim refrenima i sofisticiranim pratećim vokalima. Generalno, taj stil je trebalo da kantri muziku približi pop tržištu. To je bilo tada, dok se danas ono što rade Keli Svindl i Rejčel Bruk, o čijim albumima ovde govorim, samo uslovno može smestiti u ovaj pravac jer na njima nema zašećerenih violina i sladunjavih pratećih vokala. Kontra argument je prisustvo širokih refrena i zavodljivih melodija otpevanih bogatim ali toplim glasovima. Baš ti njihovi glasovi čine da me njih dve neodoljivo podsećaju na dve glavne zvezde iz zlatnih godina kantripolitena, Loretu Lin i Tami Vinet. Njih dve su u javnosti doživljavane kao konkurentkinje a u realnosti su bile dobre prijateljice (kao što se vidi u izuzetnoj seriji „Country Music“ Kena Burnsa). Za naše današnje heroine Keli i Rejčel nisam siguran da se uopšte poznaju, a kamoli da li su prijateljice, ali me njihova vokalna izvedba, kao što rekoh, veoma asocira na gore pomenute. Po sličnosti glasova, Keli je Tami a Rejčel je Loreta, ali je po imidžu skroz obrnuto – Keli je odmetnički nastrojena poput Lorete, a Rejčel je više u Taminom fazonu „stand by your man“. Velika je razlika to što su Loreta i Tami u svoje vreme bile velike zvezde kantri muzike koje danas imaju status legendi a Keli i Rejčel još nemaju ni svoju Wikipedia stranicu. Međutim, njihovi novi albumi obećavaju velike karijere.

Međutim, mora se priznati da nisu ujednačenog kvaliteta, na oba ima par izuzetnih pesama, dok su ostale tek prosečne. Kod Rejčel, to su „It Ain’t Over Till You’re Crying“ i „Great Mistake“ čiji uvod, doduše, možda i previše podseća na „Streets of Bakersfield“ Baka Ovensa/Dvajt Joakama a kod Keli izuzetna „You Can Call me Darling If You Want“ koja je po mom mišljenju jedna od najboljih pesama koju sam čuo ove godine. Uz nju ima još nekoliko odličnih, kao „Refuse To Be Blue“ ili „California“, kantri rep brzalica .

Kada se albumi preslušaju u celosti, Kelin mi se za nijansu više sviđa od Rejčelinog, jer je ipak ujednačeniji. Rejčel je mnogo uverljivija na bržim pesmama, dok kod sporijih osećam (i čujem) neki problem koji ne mogu do kraja da definišem. Čini mi se da je u pitanju problem sa tempom. Uostalom, taj „twang“ koji Rejčel ima u glasu više pripada bržim pesmama. Keli, sa druge strane, budući da je s juga (Džordžija) pliva kao riba u vodi u bluzom inspirisanim numerama.

Pitaćete se vi dragi čitaoci, a pitaće se i urednik, gde nalazim ove opskurne kantri pevačice (ponekad i pevače) koje najverovatnije nikad ništa neće napraviti u svojim karijerama i zašto bi, ako sam već ja pomerenih kriterijuma, vas bilo briga za njih. Odgovor je jednostavan – isključivo zbog pesme! Kad god naletim na dobru pesmu, što je danas prava retkost, potrudim se da proširim glas o njoj što je dalje moguće. Na ova dva albuma ih ima bar četiri-pet što je prilično retko, pa, iako nije garancija da će naše dve glavne junakinje u budućnosti prevazići ova dostignuća, postoji solidna osnova da verujemo da hoće.

Sufjan Stevens – The Ascension

Recenzija koju sam na potlisti napisao za Stivensov album „Carrie & Lowell“ iz 2015. zvala se „Vaznesenje gospođe Stivens“, baš kao što se zove novi Sufjanov album „The Ascension“. Nema pominjanja njegove majke u naslovu, niti se, površno gledano, radi o njoj, ali kad se malo udubite u Sufjanovu poetiku, očigledno mi je (izgleda samo meni, sudeći po drugim recenzijama) da se i o njoj radi. Čini se, ipak, da mesto na kome se završilo uzašašće gospođe Stivens i nije baš nešto naročito uzbudljivo mesto. Kažu poznavaoci da je pakao daleko zanimljiviji. Zato što u paklu vlada rokenrol, a u raju elektronska eksperimentalna muzika u boljem slučaju, a elektro-pop u gorem. Sufjanovo najnovije delo se nalazi negde između ova dva rajska saundtreka. Naime, kao muzička podloga za vrlo složenu priču o tuzi, Bogu i kapitalizmu služi uglavnom elektro-pop osamdesetih (Video Game, Death Star…), koji se smenjuje sa eksperimentalnijom elektronikom repetitivnog tipa sa uplivom eteričnih horskih partitura i nebeskih harmonija (Make Me An Offer I Can’t Refuse, America…). Jedina pesma koja zaista odskače, za koju mogu reći da je skoro remek-delo je naslovna.

Možda se sećate da sam „Carrie & Lowell“ postavio na prvo mesto svoje godišnje liste albuma za 2015. godinu (sasvim opravdano! op.ur.). Do danas se nisam pokajao, ali danas nisam više siguran da sam bio u pravu. Koliko je „C&L“ album bio istina, ovaj je pretpostavka. Niko ne zna kako je u raju! Što se tiče mog slušalačkog iskustva sa ovom pločom, mogu vam reći da je dosada prešla u iritaciju već negde oko polovine i objektivno a još više subjektivno predugog osamdesetominutnog albuma. Na kraju, ispade mrtva trka sa Fleet Foxes, o čijem albumu ćete čitati ispod.

Fleet Foxes – Shore

Opšte oduševljenje koje prati novi album Fleet Foxes poremetio je moj u ovoj rubrici često pominjani prijatelj M.G. koji me je diskretno obavestio da jedva izlazi na kraj sa njegovim preslušavanjem, zabrinuto se pitajući da li je sa njegovim sluhom sve u redu. Nisam odoleo da se, čim sam uzmogao, bacim na slušanje albuma „Shore“. Kako bih vam rekao, to je bilo iskustvo slično slušanju trija Crosby, Stills & Nash i njihovog istoimenog albuma iz 1977. Tada mi se CSN nisu sviđali, baš kao što mi se danas ne sviđaju Fleet Foxes. Ja volim svedeniju, jednostavniju muziku bez previše studijskih finesa i bez megalomanskih aranžmana. To samo znači da ću ostati u manjini jer se, kao što vidimo, vremenski krug obrnuo i ponovo su u modi, nazovimo ih tako, simfonije. Eto nama opet simfo-roka, u ovom slučaju u kombinaciji sa folkom. Pastoralni ugođaj koji Fleet Foxes emituju, jasno mi je, prijaće mnogim ljubiteljima sofisticiranog popa kakav su negovali Bitlsi u drugoj polovini svoje karijere pa njima toplo preporučujem ovaj album. Dakle, ocena je lični stav autora i ne odražava mišljenje redakcije. (7.5/10)

 Joachim Cooder - Over That Road I’m Bound

…Pesme Ujka Dejv Mejkona su autentično američke, dakle kombinacija su crnog i belog muzičkog nasleđa. One samo potvrđuju istinu da autentična američka muzika ima jedan, zajednički koren. Taj fakat nam Joakim Kuder kristalno jasno demonstrira svojim pristupom tim pesmama. Dekomponujući ih na elementarne komponente, ritam i muziku, a zatim ih ponovo sastavivši, prethodno ih očistivši od narcisoidnosti i egzibicionizma, on ih je prikazao u sasvim drugom svetlu, potpuno različitom od svetla šou biznisa. Bez Ujka Dejvovog scenskog manirizma, pesme postaju „bolje“. Ovim „bolje“ ne poredim kvalitet izvođenja, već navodnicima hoću da kažem da pesme, tako ogoljene, postaju bolje sa moralnog aspekta. Takođe, dobijaju mantrički, skoro hipnotički karakter koji ima sedativno dejstvo. Veliki je podvig Joakima Kudera to što je uspeo da nas, slušaoce koji smo se potrudili da pažljivo saslušamo album, vrati u ruralne narative pred-industrijskog doba. U današnje anksiozno doba, ova muzika ima terapijski efekat. ( Ukoliko već niste pročitajte kompletnu recenziju albuma sina Rajlanda Raja Kudera OVDE, ocenjen sa 8.2/10)

Fontaines D.C.- A Hero’s Death

Dobili su ime po Džoniju Fonteinu, liku koga je glumio Al Martino u filmu „Kum“ a dodatak D.C. označava „Dublin City“, grad iz koga potiču. Kad se pomene Dablin, odmah padaju na pamet U2, i da znate da se meni čini da ima neke veze između Fontaines D.C. i U2, mislim u zvuku, da li je to zvuk bas gitare ili nešto drugo, ne mogu da definišem u ovom trenutku. Bilo kako bilo, rokeri iz moje generacije, koji su ostali dosledni tvrđem zvuku, su, koliko vidim, jedva dočekali pojavu ovakvog benda. Bend objedinjuje ljubav prema poeziji, što se može uočiti već po prvoj pesmi „I Don’t Belong“ u kojoj pevač Grian Čaten ne govori o alienaciji već o identitetu – on je, naime, polu Englez, polu Irac koji se više oseća Ircem, ali je pitanje kako ga drugi doživljavaju i da li mu priznaju pripadnost. U pesmi „A Lucid Dream“ koja počinje sa „I was there when the rain changed direction and fled to play tricks with your hair…“ govori o nespremnosti na uspeh koji ih je snašao posle prvog albuma, „Dogrel“. Bio je to pravi pank album, sa žestokim, brzim pesmama sa stavom koji je sasvim neočekivano, odlično prošao i kod publike i kod kritike. I tu me podsećaju na U2, koji su takođe startovani žestoko, čak i ja sam voleo njihove prve ploče, „Boy“ i „October“. Nedam se da neće poput U2 zastraniti u nekakvo „angažovano“ politikantstvo. Ima nade, jer tu-i-tamo me podsete na najbolji izdanak irske scene (ako izuzmemo neupitnog Van Morissona) The Pogues, kao u pesmi „Sunny“ sa ovog ili, još više, u pesmi „Dublin City Sky“ sa albuma „Dogrel“. Dakle, ona nekolicina koja redovno čita tekstove koje pišem o rok muzici, shvatiće moju poziciju u odnosu na Fontaines D.C. Nije to bend koji bezrezervno volim, imam i određene sumnje u pogledu pravca razvoja njihove karijere, ali bend je u ovom trenutku sasvim OK. Uostalom, kad se pogleda aktuelna ponuda indi-roka, album „A Hero’s Death“ je sasvim solidno ostvarenje, pa i više od toga. (8.0/10)

Bruce Springsteen – Letter To You

…Zvuk Brusa Springstina je uvek bio prepoznatljiv – posle svega par taktova i čovek bez sluha će prepoznati da je on u pitanju. Ovaj album ide dalje, dotle da se može reći da je ovo esencijalni Springstin. Album koji je pravi presek njegove karijere jer se u njemu mogu pronaći elementi iz svakog njenog perioda, ali optimizovani na idealne mere. Možda nema one stare vatre koju je donosio pre svih Klarens Klemons, ali je i njegovo nasleđe sasvim adekvatno zastupljeno. Nema slabe pesme i nema izvođenja koje odstupa od visokih standarda E Street benda. Ovo je album koji na najlepši način zaokružuje jednu veliku i bitnu karijeru, pa visoka ocena ne bi trebalo da vas iznenadi: 9.0/10 (Opširniji prikaz možete čitati OVDE).

Tyler Childers – Long Violent History

Primer albuma čiji je kvalitet više u kontekstu nego u sadržaju. Pustio sam ga dok sam se tuširao i bio neprijatno iznenađen. Očekivao sam živahne kantri pesmice filovane srceparajućim kantri baladama koje Tajler Čilders uredno isporučuje na svoja poslednja dva albuma a dobio sam instrumentale u kojima dominira violina a koji spadaju u takozvanu „old time music“. Te pesme su izvedene prilično ravno, i srednjeg su tempa, pa mi je sva ta dosada postala iritantna još pre završetka tuširanja, a stigao sam tek do četvrte pesme. Ali, đavo mi nije dao mira, morao sam da nastavim sa slušanjem ali i da pogledam o čemu se tu radi, jer Čilders je na tom albumu bio skroz neprepoznatljiv, čak sam pomislio da sam greškom pustio ploču nekog drugog izvođača. Posle prelistavanja nekoliko recenzija (što inače retko radim, da ne utiču na moje), bilo mi je jasno. Podrška pokretu „Black Lives Matter“ je u pitanju. Malo zaobilazno, doduše, preko belih radnika i seljaka i njihove „old-time“ muzike, iz vremena američkog građanskog rata (što nije slučajno) koja nas u stvari priprema za poslednju pesmu na albumu, jedinu sa pevanjem, „Long Violent History“. Pesma je u ritmu valcera i direktno adresira spontane nemire koji su izbili širom Amerike kao odgovor na brutalnost policije i smrt nekolicine crnih građana SAD. Učinilo mi se odmah da je i ovaj album u funkciji Bajdenove predsedničke kampanje, ne bi li se privukli beli glasači iz ruralnih područja SAD, ali za to nemam dokaza. Uostalom, i da jeste, čovek ima puno pravo da se politički opredeli.

Ta poslednja pesma, „Long Violent History“, je dobra, ali izgleda još bolje kad izdržite onih prethodnih osam, na kojima Tajler u stvari uči da svira violinu. Njegovoj pratnji se nema šta zameriti -  Dom Flemons (ex Carolina Chocolate Drops) i „The Pickin’ Crew“, sve mrga do mrge kad se radi o ovoj vrsti muzike, su morali da prate glavnu zvezdu pa su vrlo spustili kriterijume, pre svega što se tiče tempa, koji je prespor, skoro razvučen. Međutim, kad se stiglo do pretposlednje, tradicionala „Bonaparte’s Retreat“ videlo se da je Čilders talentovan učenik. Tu su ga već pustili da sam svira, i da vidite, pokazao se dosta dobro. Na poslednjoj pesmi je već došao na svoju teritoriju, i naravno, briljirao. Ta poslednja pesma je podigla ocenu za čitavih 2,0 naročito posle spoznaje o plemenitom cilju celog ovog Tajler Čildersovog poduhvata. Kad sam, post festum, video najavni video za nju, u kome Čilders otvoreno staje na stranu obespravljenih crnih sugrađana i to porukom upućenom takozvanim „rednecksima“, to jest siromašnim, neobrazovanim belcima sa juga SAD, punim predrasuda, koji čine glavninu njegove publike, moje poštovanje se samo povećalo. Da bi pridobio tu zatvorenu, konzervativnu publiku, Tajler Čilders koristi taktiku koju su koristili graditelji Venecije da bi impresionirali došljake iz drugih, manje bogatih zemalja. Možda se, ako ste bili u tom gradu, doživeli isto što i ja. Kada sam, posle dugog kretanja lavirintom uskih polumračnih uličica koje ipak imaju svojih čari, prošao kroz lučni prolaz koji vodi na trg Svetog Marka i prvi put u životu ga ugledao u svoj njegovoj lepoti, onako prostranog, okupanog sunčevom svetlošću, suze su mi krenule na oči. Baš tako izgleda putovanje kroz ovaj album – kad već počne da vas hvata nervoza, dolazi do otkrovenja! (8.0/10)

Kurt Vile - Speed, Sound, Lonely KV (EP)

Kurt Vajl je sasvim Ok lik, sviđa mi se, izuzetan je gitarista, odgovara mi i  njegov zvuk, jedino što mu fali su dobre, čvrsto konstruisane pesme. Prečesto je nekako razuđen, ne može čovek da ga uhvati ni za glavu ni za rep. Ovaj EP je, možda zato što je i sam svestan svojih nedostataka, otvorio jednim kantri klasikom, Džon Prajnovom „Speed of the Sound of Loneliness“, pesmom koja je obrađivana hiljadu puta, možda baš zato što ima čvrstu strukturu klasične kantri pesme. Rezultat ove kombinacije je više nego dobar – struktura ispunjena originalnim Kurt Vajlovim vokalno-instrumentalnim doprinosom je vrlo dopadljiva, verujem, širem krugu ljudi. Na ipiju je i Prajnova i Vajlova zajednička izvedba opet Prajnove pesme „How Lucky“ snimljena neposredno pred smrt Džona Prajna. Tu je i obrada Kauboj Džek Klementa „Gone Girl“ i dva Vajlova originala, „Dandelions“ i „Pearls“. Sve one pomažu da se konačno razreši za Vajla karakteristična tight-loose dihotomija (protivrečnost opušteno-zategnuto). Naime, Vajl je šampion opuštenosti ali sa zategnutošću ima problema. Za njega idealno rešenje je da pesma bude istovremeno i zategnuta (tight) i opuštena (loose) jer opuštenost koja mu je imanentna ga često navodi da odluta od bilo kakve forme što za deo publike može da bude dopadljivo ali ipak velika većina traži čvršću formu pesme. Cilj je bio da pristup čvrstoj formi bude opušten i on je na ovom mini-albumu u potpunosti ispunjen. Uzmimo za primer njegove originale, naročito „Dandelions“, u kojoj zvuci mandoline i gitare dočaravaju raspršivanje bele prozračne lopte u stotine „padobranaca“ koji nose seme maslačka. Iznad drugog originala „Pearls“ takođe lebdi duh Džona Prajna a opuštenost se manifestuje u vokalu koji je mek kao oni već pomenuti „padobranci“ maslačkam, ali i u lažnom kraju pesme, kao da je došlo do prekida i nastavljanja niske bisera (Pearls!). Ovaj nepretenciozan mini-album neće proizvesti mnogo reakcija niti ubrzati Vajlovu karijeru, ali je, po mom mišljenju, bitan korak ka artikulaciji njegove muzike. Videćemo da li sam u pravu na narednim Kurt Vajlovim albumima. (8.0/10)

Laura Veirs – My Echo

Lora nije narodnjak, ona spada u „city girls“, što bi rekao pokojni Džej Džej Kejl. Ne toliko po poreklu jer je sa ruralnog Srednjeg zapada, iz Kolorado Springsa (ali i to je grad od 500.000 stanovnika), više po muzici koja je kamerna po karakteru (nema „roots“ prizvuka) i po sadašnjem mestu boravka (Portland, Oregon). Njen „štreberski“ izgled je poduprt odgovarajućim obrazovanjem – diplomirala je geologiju (kao Vlada Divljan) i mandarinski kineski. Dakle, intelektualka koja izvodi čejmber folk – na prvi pogled može da izgleda odbojno, ali samo dok ne čujete nekoliko taktova. Iako je osnovna tema albuma dezintegracija njenog braka, pesme su prilično vedre, da ne kažem živahne. Kao da je kod nje raspad dvadesetogodišnjeg braka doneo neku vrstu oslobođenja. Instrumentarijum albuma je vrlo bogat – tu su gudači, sintisajzeri, trombon, klavijature, bendžo, tu je bas koji svira Karl Blau, čovek koji je pre nekoliko godina izdao kultni album obrada kantri hitova „Introducing Karl Blau“, tu je i gitara, u rukama majstora tog instrumenta, džeziste Bila Frisela. Već iz ovog spiska instrumenata i instrumentalista jasno vam je da to nije još jedan folk/kantri album. Hajde da budem malo alegoričan pa da kažem da se ta muzika otrgla od korenja i lebdi negde iznad tla zajedno sa svojom autorkom i njenim glasom. Ne može se reći da ta muzika nije emotivna, ali emocija drži distancu, kao da je pobegla sa psihoanalitičkog kauča. Najviše su mi se svidele pesme „Brick Layer“, lepa metafora za sporo građeni ali brzo uništeni brak, i „Vapor Trails“, takođe pesma o raspadu braka, u kojoj se prvo u tekstu pominje My Morning Jacket, a zatim Džim Džejms (pevač benda) stvarno otpeva jednu strofu. Album je idealan za slušanje u vreme pandemije, jer emocije koje emituje u potpunosti poštuju epidemiološku distancu od dva metra razdaljine u odnosu na svog slušaoca. (8.1/10)

Ostali preslušani albumi:

Dirk Powell – When I Wait for You (8.1/10); Lydia Loveless – Daughter (8.0/10); Karen Jonas – The Southwest Sky And Other Dreams (8.0/10); Goldman Thibodeaux and the Lawtell Playboys – La Danse a St.Ann’s (8,0/10); Bronwyn Keith-Hynes – Fiddler’s Pastime (7.5/10); The Mountain Goats – Getting Into Knives (8.0/10); Grant-Lee Phillips – Lightning, Show Us Your Stuff (8.1/10); Brent Cobb – Keep ’em On They Toes (8.1/10); The Remedy Club – True Hand True Heart (7.5/10); Lera Lynn – On My Own (7.2/10); Shem Sharples – Strange Sounds From the Wreckage (7.5/10); Emily Barker – A Dark Murmuration of Words (7.8/10); Jill Andrews – Thirties (8.0/10); Gina Sicilia – Love Me Madly (7.2/10); Matt Lovell - Nobody Cries Today (7.4/10); Tricky – Fall To Pieces (7.5/10); Shy Boys – Talk Loud (7.2/10); Idles – Ultra Mono (7.0/10); The Killers - Imploding The Mirage (4.6/10); Soundwalk Collective and Patti Smith – Peradam (--/10); Miloš Zubac – Hazarske (8.1/10); Miloš Zubac i Nemanja Nešić – Jučerašnji svet I & II (8.0/10).