Bonnie Prince Billy and Three Queens In Mourning – Hello Sorrow Hello Joy (8.0/10); Kate Rusby – Hand Me Down (7.0/10); Emma Swift – Blonde on the Tracks (7.5/10); Mandy Barnett – A Nashville Songbook (7.0/10); Molly Tuttle - …but I’d rather be with you (7.2/10); Gillian Welch & David Rawlings – All The Good Times (7.9/10)

„Kaveri“ ili po naški „obrade“ nisu baš moj omiljeni žanr. Mislim da one mogu komotno da prođu u pop muzici, koja je po definiciji neindividualizovana, a da u rok muzici, u kojoj se proživljenost pesama podrazumeva, nemaju šta da traže. Osnovno pitanje nije muzičko (da li je neko bolje otpevao i/ili odsvirao neku pesmu) već filozofsko – da li može neko drugi interpretirati autora bolje od njega samog. Pri tom ne mislim na interpretaciju u smislu „izvođenje“ nago u smislu „izražavanje“.

Naravno, u istoriji rok muzike ima obrada vrednih pažnje, čak i onih ravnih originalu, ali ne zato što ih je „obrađivač(ica)“ otpevao/-la bolje od autora, već zato što su ih duboko u sebi razumeli, proživeli i izveli na svoj način. Hendriksova obrada Dilanove „All Along the Watchtower“, Kristofersonove „Help Me Make It Through the Night“ u izvođenju Gladys Knight & the Pips i „Me and Bobby McGee“ u izvođenju Dženis Džoplin, i pesma Otisa Redinga „Respect“ koju je obradila, i potpuno joj izmenila smisao, Areta Frenklin, su ono što nazivam dobrim obradama. Ima ih još, naravno, ali ove su mi prve pale na pamet. Takve su ipak retke. Da li ima sličnih na ova četiri albuma, videćemo.

Prvi je album obrada pesama Vila Oldama poznatijeg kao Boni Prins Bili od strane Three Queens in Mourning koju čine Alasder Roberts, Aleks Nilson i Džil O’Saliven, njegovi prijatelji i saradnici, ali i njegovih obrada po jedne pesme svakog od članova te ad hoc grupe, redom kojim su poređane na albumu. Na kraju Vil izvodi i jedan svoj original. Interesantna ploča, jer „Tri kraljice u žalosti“ su u stvari devojka i dva momka iz Škotske (Alasdera znate, nastupao je u Beogradu, Džil je iz grupe Sparrow & The Workshop, a ova pesma je iz njenog projekta „Do The Gods Speak Esperanto“, a Aleks je iskusni folk muzičar koji izdaje albume pod imenom „Alex Rex“), pa je logično što pesmama daju jak prizvuk škotskog folka. Zauzvrat Vil Oldam njihove pretvara u rasnu amerikanu. Tante za kakuriku! Dobar primer tog škotskog folka je Boni Prins Bilijeva klasična pesma „I See Darkness“ gde se jedna intimna ispovest pretvara u poučnu priču ispričanu sa moralne visine tradicionalne folk pesme. Još nešto je postignuto ovim albumom – povučena je vertikala iz sadašnjosti ka prošlosti, koja jasno ukazuje na poreklo Oldamove muzike. Njegove pesme transponovane u tradicionalistički folk minimalizam, zvuče kao da su nastale pre vek ili dva. Tada su folk pesme bile putokazi ponašanja zajednice iz koje su proistekle, to jest davale smernice ponašanja toj zajednici. Danas poruke folk pesama ne obavezuju ni njihove tvorce, ali lepo je podsetiti se značaja „pesme“ u sazrevanju ljudskog roda. Ovo je primer albuma obrada koji ima unutrašnji razlog i svrhu.

Kejt Rusbi je engleska folkerka koja je prošle godine imala zapažen album (bar što se mene tiče), međutim, ovaj album obrada me nije impresionirao. Pri izboru pesama nije kopala mnogi duboko: Prince/Bangles hit Manic Monday, Coldplay, Pol Jang, The Cure, Sindi Loper i Tejlor Svift, sve ordinarni pop izvođači sa svojim manje ili više dobrim pesmama, koje su u svoje vreme bile hitovi. Interpretacija Rusbijeve je folkerski kristalno čista, što sasvim lepo ide uz njen izbor pop pesama. Jedini problem je to što nije stvorila dodatnu vrednost – mogli smo sasvim lepo živeti i bez ove kompilacije. Od četiri autora iz njenog izbora koji spadaju u „moje“, a to su Rej Dejvis, Bob Marli, Lajl Lovet i Džejms Tejlor, najbolje je prošao ovaj poslednji (inače, najmanje moj), čiju je pesmu iz 1968. „Carolina in my Mind“ Rusbijeva izvela besprekorno. Uspela je da dočara nostalgiju koja je prosto „curila“ sa originalne pesme. Lovet i Dejvis su prošli kako-tako, a Marlijevoj verziji nije prišla ni blizu. Tu je Kejt malo „promašila temu“. Nije uspela da postigne taj Marlijev tužno-optimistički vajb. Njena verzija je obična (iako i dalje lepa) folk balada.

Šta reći za Emu Svift, dvadeset devetogodišnju Australijanku sa prebivalištem u Nešvilu, USA, nego da je pokušala da proguta krupan zalogaj i…ipak nekako izašla na kraj s tim. Tu i tamo joj je zastajao u grlu, ali se dosta uspešno izborila s njim. Napraviti album Dilanovih obrada je ambiciozna nakana koja se lako može završiti katastrofom. Ema Svift je uspela da je izbegne utoliko što me nijednom nije iznervirala dok sam slušao album. Nije svaka pesma pogodak, niti je ijedna izuzetno dostignuće, ali je pokazala poštovanje i solidno razumevanje materijala. „Queen Jane“ je odlična, iako Ema nije priložila mnogo toga svojega, zadržala se na Dilanovom raspoloženju, ali ipak u njenoj izvedbi i ono je blaže. To i jeste osnovni utisak – pesme su u priličnoj meri „razblažene“ tako da je prijatnost konstanta, što baš nije kartakteristično za Dilanov opus. Osećaj je sličan slušanju Cowboy Junkies albuma. U njenom izboru ima par pesama koje dobijaju drugu tačku gledišta saobrazno polu izvođača. Kad Ema Svift kaže „The Man in Me“ ili, sama sebi, „You’re a Big Girl Now“, to obrće pesmu naopačke. Zadovoljan sam ovim albumom obrada, ako ništa drugo, zato što se Sviftova ni jednog trenutka nije bavila dokazivanjem da je bolji pevač od Dilana, a to je ono što me najviše nervira kod nekih izvikanih obrada.

Ako ste ljubitelj obrada sa lepim pevanjem, naravno da ćete posegnuti za nekim od kantri artista. Ovoga puta to je Mendi Baret, sa svojim snažnim glasom, za nijansu snažnijim od Petsi Klajn koja joj je očigledni uzor. Koliko joj je glas snažniji, toliko je manje emotivan i manje zanimljiv, ako mene pitate. Izbor pesama je vrlo tradicionalan, pa ćete po stoti put čuti „Help Me Make It Through the Night“, „Love Hurts“, „It’s Now or Never“ i „Heartaches by the Number“, uz par opskurnijih, manje kvalitetnih pesama. Jedino što me je dirnulo je uključenje pesme BJ Tomasa „(Hey Won’t You Play) Another Somebody Done Somebody Wrong Song“ koja i kod Mendi zvuči živahno poput originala. „Hej, svirajte mi jednu od onih „neko je nekom nešto loše uradio“ pesama, da se osetim kao kod kuće dok mi nedostaje moj dragi…“ lepo ide uz honki-tonk klavir dok očajavaš u nekom baru, pa čak i klarinet se u tim okolnostima da podneti. Kristalno čist glas Mendi Barnet depersonalizuje celu tu situaciju i pretvara je u arhetip (ili opšte mesto, ako ste prema njoj negativno nastrojeni). Album preporučujem samo onima kojima muzika služi kao nešto što se čuje u pozadini, dok se radi nešto drugo.

Moli Tatl takođe spada u kantri žanr, podvrsta blugras, s tim što je ona poznatija kao instrumentalista. Akustična gitara i bendžo su njeni instrumenti. Njen izbor obrada je najoriginalniji, prepoznao sam iz prve, po naslovima, samo dve – prva pesma na albumu je „Fake Empire“ od grupe National, druga „She’s a Rainbow“ od Rolling Stonesa. Ostale sam morao da guglam – redom idu numere Artura Rasela, Karen Dalton, FKA Twigsa, Rancida, Grateful Deada, Yeah Yeah Yeahs, Hari Stajlsa i Jusufa Islama odnosno Ket Stivensa, kako se nekad zvao. Kao što se može videti, vrlo eklektičan izbor, od panka do kantautora iz šezdesetih. Međutim, Moli Tatl sve te pesme, kao čarobnim štapićem, pretvara u „bluegrass“, njen matični žanr, preciznije u progresiv blugras. Međutim, samo su me tri od njih naterale da preslušam originalne pesme – „Something on Your Mind“ Karen Dalton, „Sunflower, Vol.6“ Hari Stajlsa i „Olympia, WA“ grupe Rancid, koja je, kako ću saznati, prilično popularna, i mnogo bolja u originalu. Te pankere devedesetih nisam do sada slušao, pa ni njihov najbolji album, „…And Out Come The Wolves“. Moraću da ispravim tu grešku. Međutim, ako govorimo o albumu „…but I’d rather be with you“, moj utisak nije najpovoljniji. Ova kolekcija kavera pokazuje opet ono što smo već znali, da Moli Tatl odlično svira. Saznali smo i da ima ukus vrlo širokog spektra. Problem je što se ovim obradama nije po kvalitetu približila originalima – prilično su bledunjave. S druge strane, pozitivno je to što originale nije kopirala. Zato nešto veća ocena od Kejt Rusbi i Mendi Barnet.

Kad se podvuče crta, dve strane je napisano da bi se reklo da se na ovih pet albuma ništa bitno nije dogodilo,  i da ima jedva nekoliko pesama koje će doživeti više od jednog slušanja. Izdvajam iz ove ocene prvo pomenuti album, i to oba njegova dela – i obrade Oldama i Oldamove obrade njegovih obrađivača. Čisto da ne budem proglašen za obradoklasta (po analogiji sa ikonoklastom).

I kad je ovaj tekst već bio zaključen, došao je do mene i šesti album obrada. Gilijan Velč i Dejvida Rolingsa nisam niti hteo niti mogao da preskočim. Na tom albumu su redom pesme od Elizabet Koten, Boba Dilana, tradicional, Džona Prajna, tradicional, tradicional, Normana Blejka, Boba Dilana, Bili Ed Vilera i Džeri Lajbera i Arlija Dafa. Sve pesme s izvedene u maniru folka sa Apalačkih planina osim dve Dilanove pesme, koje su izvedene u maniru Dilana, dakle sa težnjom da budu što vernije originalu. Taj pristup obradama Dilana mi se više sviđa nego po svaku cenu davati pesmi nešto svoje, što obično razotkrije nerazumevanje pesme od strane obrađivača. Ovde je, sasvim suprotno, Dejvid Roulings pokušao da imitira Dilanov glas, i prilično uspeo u tome. Ostale obrade spadaju u „roots“ muziku čije je geografsko poreklo region Apalačkih planina. Ako uporedite obrade Hello In There Džona Prajna i Jackson Nensi Sinatre i Li Hejzelvuda videćete razliku u odnosu na originale, naročito u drugom slučaju, kada je od pop pesme napravljena roots/folk numera koja kao da je pobegla sa nekog Ešvilskog sešna (ne Nešvilskog!). Da li treba reći da su izvedbe Velčove i Roulingsa besprekorne? Naravno da jesu, to se kod njih podrazumeva, ali to ipak ne pruža naročito jak razlog za postojanje ovog kaver albuma. Razloge za ovaj, koji je deo pandemije kaver albuma, koja se poklapa sa pandemijom korone, je baš korona. Izgleda da ta neposredna i nedovoljno poznata opasnost ometa usredsređivanje umetnika na kreativni rad, a izolacija i zatvaranje u kuće im daje dosta slobodnog vremena, pa je logičan ishod raditi nešto „sa pola mozga“, to jest snimati albume sa već napisanim pesmama.  Gilian Velč i Dejvid Roulings su snimili lep i opušten album koji je uživanje slušati, ali je ocena za „All The Good Times“ ipak za nijansu niža od one za Boni Prins Bilijev album, koji ostaje pobednik ovog malog takmičenja.

Arlo McKinley – Die Midwestern

Bio je jedan stari hit s kraja sedamdesetih čiji je refren išao ovako „I’m bluer than blue, sadder than sad…“ koji je pevao izvesni Majkl Džonson. Ta pop pesma mi je pala na pamet ne zato što podseća na pesme Arla Mekinlija, već zbog njenih reći: tužnije od tužnijeg, pa još jedanput, na drugi način, tužnije od tužnijeg. Tužno na kub, ako ćemo se matematički izraziti. To je Arlo – tužan na kub.

Njegov prvi album, „Arlo McKinley & Lonesome Sound“ je malo remek delo amerikane koga je retko ko iz ovih krajeva čuo, snimljeno 2014, odmah pošto je nesigurni i povučeni momak iz Sinsinatija, Ohajo, po imenu Tim Kar uzeo alias Arlo McKinley. Pesme su tužne ali ne i spore. Glas mu je snažan, sa kantri prizvukom, ali i sa popriličnim rasponom a muzika mešavina kantrija i bluza. Nema slabe stvari, a od ličnih preferencija zavisi koja će vam se najviše svideti. Teme su nesrećna ljubav i ambivalentna osećanja prema rodnom gradu.

Šest godina pauze između dva albuma su verovatno posledica intenzivnog sviranja po Srednjem zapadu ali bendovska uigranost nije materijalizovana na „Die Midwestern“. Poslednje što je pre smrti veliki Džon Prajn uradio, bilo je da potpiše Arla za svoju izdavačku kuću „Oh Boy Records“ i da mu omogući snimanje u Nešvilu, sa vrhunskim studijskim muzičarima. Za razliku od prvog albuma koji je snimljen uživo, ovaj je pažljivo pripreman, i to je lepo čuje na snimcima. Koliko je to dobro, nisam siguran. Shvatam da je za proboj na veliku scenu potrebno da sve bude besprekorno upakovano, ali ako se radi o izvođaču koji svoj muzički iskaz bazira na iskrenosti i spontanosti, takav pristup ipak smanjuje doživljaj i izvođača i slušaoca. Zato se nadam da će se ipak vratiti svom Lonesome Sound bendu. Arlove pesme su, međutim, i dalje i tužne i snažne pa će put kojim su već prošli Džejson Izbel, Džon Morland i Tajler Čilders dobiti još jednog putnika. Kvalitet pesama je ujednačen, pa je teško istaći neku od njih ali moram reći da me nijedna nije „osvojila“ na način kojim osvaja velika pesma – da joj se prosto moram vratiti iznova i iznova. Možda najbolja od svih je ona koju je „Oh Boy“ objavio kao singl, „Ghost of my Best Friend“, potresna priča o žalu za preminulim prijateljem. „Wish this night could last forever, wish this moment has no end, if this is a dream please don’t wake me from my sleep, couse I’m sittin here with the ghost of my best friend…“ kaže Arlo, i mi mu verujemo. To je važno, jer poverenje je bitan deo odnosa autora i publike u svakom a naročito u ovom muzičkom žanru. (8.1/10)

Bright Eyes – Down in The Weeds, Where the World Once Was

Konor Oberst se, posle dužeg izbivanja, vratio svom drugom identitetu Bright Eyes, ali u velikom stilu, ali bukvalno. Veći deo muzike sa ove ploče zvuči kao prava pravcata simfonija sa pevanjem, ili ako hoćemo da ostanemo u domenu popularne muzike, kao grupa Queen sa lošim pevačem. Uslovno rečeno lošim, jer svaki pevač je loš, u formalnom smislu, kad se poredi sa Fredi Merkjurijem. Od druge (prvu slobodno preskočite) do poslednje stvari, imamo orkestraciju, gudače, hor…sve ono što je Weyes Blood želela, a nije se usudila da napravi – bar do sada! Ono što je dobro kada govorimo o ovoj ploči je činjenica da se i pored ovako pompeznog pakovanja, ipak i dalje radi o folku. Konor je, prosto rečeno, svoj jednostavni, zavodljivi folk obukao u skupo odelo. I da vidite, to odelo mu prilično lepo stoji.

Moja osećanja su u totalnom raskoraku – ono što najviše mrzim u muzici je previše komplikovanja, a naročito komplikovanja koje vodi ovu moju dragu, prizemnu, jednostavnu muziku u neku drugu – društveno priznatu muziku koja se može svesti pod oznaku „visoka kultura“ a opet, ovaj album bez obzira na izrečeno, i dalje uspeva da me šarmira. To nije slučaj sa mojim ispisnicima, koji su uglavnom potpuno ravnodušni prema Konoru Oberstu. Mene je početkom milenijuma sa Oberstom upoznala kćerka, koja je volela njegovu muziku. Ne mogu da kažem da me je odmah osvojio, taj proces se odvijao postepeno. Tek 2014 me je uhvatila jedna njegova pesma – Artifact #1. Đavo će ga znati zbog čega. Na ovom albumu nisam našao pesmu tog stepena sviđanja, iako sam „Pan and Broom“ odabrao za godišnju kompilaciju najboljih pesama. Nemojte da vas ta pesma zavara, ona uopšte nije tipična za ovaj album – ona je, sasvim suprotno od većine drugih, vrlo jednostavna. Tipična je ona koju sam odabrao za DME45OST25 kompilaciju „Dance and Sing“. Posle svega, utisak koji ova ploča ostavlja je da je tu previše baba i žaba na jednom mestu za neku višu ocenu. (7.8/10)

Dan Penn – Living on Mercy

Stari as je poznatiji kao kompozitor i producent nego kao izvođač, ali ovde dokazuje da je komotno mogao aktivnije da se pozabavi i tim segmentom muzičkog biznisa. Jedan od najzaslužnijih za „Muscle Shoals“ zvuk iz čuvenog FAME studija koji je osnovao Rik Hol u Muscle Shoalsu u Alabami, napisao je pesme koje su izvodili Arita Frenklin, Box Tops, Persi Sledž, Vilson Piket, Otis Reding, Dženis Džoplin, Edi Hinton i mnogi drugi. Dakle, imamo posla sa legendom koja je taj status zaslužila za života. Njegov novi album, šesti po redu, koji je snimio u svojoj 79. godini ne izlazi iz kanona koje je uspostavio još kao mladić. Plavooki soul najvišeg kvaliteta je u pitanju. Nema tu nikakvih iznenađenja – sve te pesme su „slatka soul muzika“ slična onoj koju je izvodio Otis Reding.

Valas Daniel Penington je autor ili koautor svih pesama, neke su stare a neke nove. Koautori na ploči su između ostalih Vejn Karson Tompson (koji je potpisao veliki hit Box Topsa „The Letter“ i Elvisovu „Always On My Mind“) sa naslovnom pesmom, Spuner Oldam sa jednom od meni najdražih „I Do“, zatim pokojni Karson Vitset, još jedan studijski čarobnjak na klavijaturama i stari saradnik, Vil MekFarlan, pa Cate Brothers…sve njegovi ispisnici sa 75+ godina. Imajući u vidu njihovo životno doba prosto je neverovatno kako mlado zvuči ovaj album. Naravno, kad poredimo pevanje Dan Pena sa početka sedamdesetih i ovo današnje, primećujemo da je raspon malo manji i da je dinamika malo manje izražena, ali se zato dobija jedan drugi kvalitet – „smoothness“ ali za tu reč nema dobrog prevoda na srpski. Bukvalno znači „glatkost“ ali bi se za taj zvuk na našem jeziku pre reklo da je mek, ugodan, prijatan. Ova nepretenciozna kolekcija od trinaest pesama koja nema nameru da rešava svetske probleme jeste nešto najprijatnije što ćete ove godine čuti ako ste ljubitelji soula (pa i šire), pa se nemojte iznenaditi ako se nađ pri vrhu moje godišnje liste. (8.1/10)

Angel Olsen – Whole New Mess

Čini mi se da je ovo peti po redu album Ejndžel Olsen koji slušam. Kvalitet je konstantan a i suštinski se ne menja mnogo toga u njenoj muzici. Opet je to, kao i prethodni njeni, album koji ostavlja utisak kompaktne celine. Raspoloženje je kroz sve pesme isto, način izražavanja tog raspoloženja takođe isti. Ekspresivni vokal praćen plink-plink-plink gitarom karakterističnom za indi-songrajting, to je ta čarobna formula primenjena jedanaest puta zaredom u jedanaest pesama. Koje raspoloženje, to jest osećanje pokušava da nam dočara Ejndžel? Moglo bi se to nazvati „uzvišena patnja“ (dobro zvuči i na engleskom – sublime suffering). To je patnja koja transcendira od pojedinačnog ka opštem, da bi u svom maksimumu dostigla mitske razmere. Buda je smatrao da je patnja okvir u kome se sve stvari dešavaju. Muka, bol, neugodnost - od rođenja do smrti. Ne shvatite me pogešno, ne koketira Ejndžel Olsen sa Budizmom (bar ne da ja znam), ovo su lično moje asocijacije koje se javljaju tokom slušanja njene muzike. Ono što čujemo od Ejndžel u potpunosti negira postojanje ugodnosti, prijatnosti, bezbrižnosti, lakoće. Hod po mukama, da se vratimo na hrišćansku terminologiju. Asketski pristup je u tom slučaju sasvim logičan.

Kitnjasta orkestracija prepuna sintisajzera koji je Olsenova primenila na prethodnom albumu „All Mirrors“ morala je biti uklonjena da bi taj njen hod po mukama kroz asketizam doživeo katarzu. Devet pesama sa prethodnog albuma je vraćeno na prvobitne postavke na ovom – samo gitara i njeno najjače oruđe, glas. Naslovi tih pesama su relativizovani stavljanjem u zagrade, i to sa ciljem da se od pojedinačnog uzdigne do opšteg, kako sam već rekao ranije. Dve nove pesme, naslovna „Whole New Mess“ i „Waving, Smiling“ su dakle ključ za razumevanja ovog albuma. Prethodni album, „All Mirrors“ govori o teškom prekidu sentimentalne veze, a te dve pesme o prevazilaženju tog raskida, ili bar pokušaju prevazilaženja. „Mašem, smejem se“ kaže Olsenova, ali to ne izgleda, niti zvuči kao stvarno prevazilaženje. Više zvuči kao pristajanje na suživot sa patnjom koja ostaje da lebdi u vazduhu.

Da li će Olsenova ikad izaći iz ovog svog muzičko-tekstualnog, možemo slobodno reći, šablona, videćemo. Lično mislim da je krajnje vreme, jer ako nastavi ovako publika će izgubiti interesovanje. Mislim da je o patnji rekla sve što se može reći – insistirati i dalje na toj temi bilo bi nepotrebno ponavljanje. (8.0/10)

She Brought Me Gasoline – On Value and Trash

…Nisam uopšte zažalio što sam imao prilike da čujem ovu ploču, jer to je muzika koja mi je u ovom životnom periodu najdraža. Nemamo često prilike da čujemo američku „roots“ muziku na našim prostorima pa mi je svaka takva dobrodošla, naročito kada se radi, kao u ovom slučaju, o vrlo dobrom razumevanju i osećanju tog žanra….(8.1/10)

Recenziju možete pročitati OVDE

Činčila – Bez Oblika

Dobio sam poruku u inbox od Vanje Solakovića da poslušam album „Bez oblika“njegove grupe Činčila. Moram da priznam da do tada nisam čuo za tu grupu. Kad sam video da je iz Sarajeva odmah sam rešio i da napišem nešto o njihovom albumu, iz prostog razloga što mislim da se indi scena BiH mora revitalizovati ako hoćemo da balkanski rok stane na svoje kreativne i finansijske noge. (…) Raduje me to što je ono što sam čuo prevazišlo moja najoptimističkija očekivanja. Nije to žanr koji u ovoj svojoj životnoj dobi slušam, ali sam ipak u nekim (ne tako retkim) trenucima uživao. Zato sam mimo običaja uvrstio album iz prošle godina (izdat je 2019) u ovaj aktuelni „Dnevnik“ jer red je da i moji čitaoci iz celog regiona budu obavešteni o ovoj grupi, možda se nekom svidi. (Opširnije o albumu koji dobija 8.0/10 čitajte OVDE).

Na kraju, kao što ste navikli, oni koji ovoga puta nisu dobili prikaz. To ne znači da ne treba da ih čujete, pošto ovoga puta u ovoj grupi ima nekoliko albuma koji su više nego dobri:

Mary Chapin Carpenter – The Dirt And The Stars (8.1/10); Seasick Steve – Love and Peace (8.0/10); Michael McDermott – What in the World… (8.1/10); Sylvie Simmons – Blue On Blue (8.1/10); Bill Callahan - Gold Record (8.1/10); Alex Rex – Andromeda (7.6/10); Little Misty – Little Misty (7.4/10); Peter Parcek – Mississippi Suitcase (7.8/10); Zephaniah Ohora – Listening To The Music (7.5/10); Throwing Muses – Sun Racket (8.0/10); Gillian Welch – Boots No.2: The Lost Songs, Vol.1 (8.0/10); Josiah Johnson – Every Feeling On The Loop (7.4/10); Waylon Payne – Blue Eyes, The Harlot, The Queer, The Pusher and Me (8.1/10); Molly Maher – Follow (8.0/10); Katey Bell – Little Town (7.8/10); The Flaming Lips – American Head (8.0/10); Ron Sexsmith – Hermitage (7.7/10); Alex The Astronaut – The Theory of Absolutely Nothing (7.5/10).