Dnevnik muzičkog eklektika - Preslušavanje (44)

21 avgust 2020
Author :   Srđan Strajnić

Novom Dnevniku je bilo potrebno puznih 40 dana da se rodi, ali evo, i to čudo se dogodilo. Ne znam da li je moj kriterijum olabavio, ili je stvarno bilo toliko dobrih albuma, ali ocene su sve više i više. Izgleda da se, usled pandemije, i produkcija smanjila, pa nemam na disku mnogo nepreslušanih novih albuma koji čekaju na red. Izgleda da autori muzike ne vide smisao u sobnom muziciranju koje je zavladalo. Sve je manje “onlajn” koncerata koji nikako ne mogu da budu zamena za žive svirke. Tu nema ni para, a od nečega se mora živeti. Neće se ova prinudna pauza dobro odraziti na muzičku scenu, posebno ovako krhku kao što je naša, pa je krajnje  vreme da se nađe nekakvo rešenje, jer inače, odoše nam muzičari u druga zanimanja!

Plejlistu Dnevnika od prošlog meseca možete slušati na dva mesta.

Mixcloud: https://www.mixcloud.com/SergeStray/dme44ost24/

Spotify: https://open.spotify.com/playlist/6cJJ1smUwqjRtsg5M1Xksh?si=bL33uxqOSsuCckKaWVhUjg

Domaće bendove iz ovog izdanja Dnevnika možete slušati na zbirnoj Spotify plejlisti na kojoj su svi domaći bendovi koje sam pominjao u ovogodišnjim dnevnicima, a da su zastupljeni na Spotifyju (Ako sam dobro video, samo album grupe Moskau “Love Supreme” nije). Plan mi je da i dalje dodajem domaće bendove iz narednih dnevnika na tu plejlistu.

Spotify domaći bendovi: https://open.spotify.com/playlist/5MAsYygXvoaYJMx3lVXifZ?si=gIa88p1uTPCRD7eoMs4GwA

Evo i pregleda izdanja:

Blake Mills – Mutable Set

Uticajni mladi kantautor, gitarista i producent Blejk Mils objavio je svoj treći solo album koji na prvo slušanje ostavlja utisak nekomunikativnog dela koje nije namenjeno širokoj publici. Sporog je tempa ali muzika na njemu nije setna/melanholična kao što sam očekivao, više je kamerna, poput kakve kompozicije klasične muzike. Ne dozvoljava zbližavanje niti intimizaciju bilo kakve vrste. Zvuči mi poput klasične muzike skandinavskih kompozitora, bar onako kako ja mislim da zvuče. Nije to nešto što bi uzburkalo ičiju krv, ali ne isključujem mogućnost da nekome ovakva muzika bude podloga za kontemplaciju pa i meditaciju.

Očigledno inspirisan izolacijom i/ili socijalnom distancom, Mils se okreće onome što mu je preostalo – prostoru i vremenu. Zato me ove njegove pesme asociraju na bela prostransta Arktika i Antartika, gde se čovek lako uveri u beskonačnost prostora i relativnost vremena. Tako će i njegov “Mutable Set” onima sklonim meditaciji proći kao jedan tren, a nama ostalima traje kao večnost (7.0/10)

Margo Price – That’s How Rumors Get Started

Nikako da se “primim” na Margo. Sve uslove ispunjava, muzika koju pravi mi se sviđa, jedino što izostaje, a što je meni vrlo bitno, je to da se “zakačim” na neku njenu pesmu. Ono, da je pustim pet puta za redom, pa sutradan još pet puta… Toga, na žalost, ni posle tri albuma, još uvek nema. Pesme su sasvim OK, ali se teško pamte i brzo zaboravljaju. Na ovom albumu mi se ne sviđa ni produkcija, previše je kitnjasta čak i za kantri standarde. Vokal Margo Prajs sledi liniju Merilyn Monroe -> Nanci Griffith -> Dolly Parton -> Amy LaVere, sa nešto manjom dozom piskutavosti i seksi naivnosti od glasova pobrojanih, ali i on takav kakav je privlači pažnju. Možda su u pitanju prevelika očekivanja koja su posledica hajpa koji se podigao još kad je objavila svoj prvi album za Third Man Records Džeka Vajta. To joj je kod mene više odmoglo nego pomoglo, ne zbog Džeka koga izuzetno cenim, već zbog, kako rekoh, očekivanja koja nisu, bar po mom mišljenju, ispunjena. Nema tu previše uzbuđenja ni iznenađenja. Predvidivo, povremeno čak i dosadno. (7.8/10)

Waxahatchee – Saint Cloud

Uaksahači je u stvari Kejti Kručfild, 31, iz Birmingema u Alabami. Ovo joj je peti album, treći koji slušam ali prvi o kome pišem. Laka srca kažem da je i njen najbolji do sada. Razlog je očigledan – pomerila je skalu imaginarnog žanrovskog radio-aparata sa indi roka još više ka bazičnijem zvuku, ka kantriju. Ne bojte se, nije to jedan od onih „žena sa akustičnom gitarom“ albuma, ovde je prisutan kompletan bend koji i dalje svira indi rok ali ovoga puta sa jakim kantri uticajem. Ako se za neki album može reći da je pevački, onda je to ovaj. Njen sugestivni glas sam po sebi emituje jaku emociju, a kad se pronikne u njene teme, i sugestivnost i emocija se samo pojačavaju. Generalno govoreći, uvek su mi išli na živce pevači koji emituju neku univerzalnu, opštu emociju koju hvataju prostom tehnikom pevanja. Ne, od pevača hoću nešto drugo – pravu emociju koja dočarava konkretno stanje/raspoloženje! Zato je Dilan veliki pevač, zato je Kejti Kručfild velika pevačica, zato je toliko uverljiva. Kad je besna, kao u pesmi Lilacs, to se, brate, čuje. I svima je jasno. Album nije „storytelling“ tipa, više je lirske prirode, sa mudro odabranim crticama i likovima iz realnog života. Kako je sama rekla, bavi se problemom zavisnosti, i odvikavanja. Bavi se i spoznajom sebe i svog mesta u svetu koji nas okružuje. Vrlo filozofski pristup. Njena zavisnost je alkoholizam sa kojim se bori vansistemski, snagom sopstvene volje. Ima ona svoju mrežu podrške sačinjenu od prijateljica i partnera, takođe uspešnog kantautora Kevina Morbija. Teško je izdvojiti neku od pesama, pošto su skoro sve visokog kvaliteta, ali ipak, ako baš moram, to su Lilacs, Can’t Do Much, Fire i turobna Arcadelphia.

Kako se ova godina polako bliži kraju i neće biti još mnogo albuma koji će me oduševiti, već sada mogu reći da će ovaj biti u samom vrhu moje godišnje liste, za razliku od prethodnih njenih koji su bili solidno ocenjeni, ali ne baš visoko rangirani. Mislim da je presudio taj njen genijalni potez da se iz šmirantskog indi-folka vrati svojim korenima, kad se radi o muzici, i svojim autentičnim emocijama. (8.4/10)

Charley Crockett – Welcome To Hard Times

Nešto mi smeta kod Čarlija Kroketa, ali ne znam šta. Ima savršenu biografiju, besprekorni ulični kredibilitet, bavi se meni dragim žanrovima, ima dobre pesme koje perfektno izvodi, a opet mi nešto smeta. Možda to što je njegova ponuda tako savršeno upakovana. Za Čarlija Kroketa stil je sve. Od prvog spota „Trinity River“ iz 2015, do poslednjeg, izdatog prošlog meseca, „Fool Somebody Else“ Čarli i njegov tim vode računa da svaka dlaka bude na svom mestu. Sve je visoko stilizovano - i kad svira bluz, kao na početku karijere i sad kad svira kantri. Možda mi baš to smeta, to savršenu uklapanje u svaki žanr koga se lati. To što lepo upakuje svaku svoju novu priču i servira nam je na srebrnoj tacni. Nama ostaje samo da je progutamo (priču, ne tacnu!). Kako je Čarli odličan pevač, solidan svirač, pristojnog izgleda i imidža koji sasvim odgovara priči koju je osmislio, nije teško progutati taj zalogaj, ali ostaju mali problemi pri varenju. Nedostaje autentičnost i doslednost. Jer, mogao bi Čarli sutra da odluči da je probitačnije bilo da pređe na neki drugi žanr, recimo pop, i da nas koji smo se navukli na ovakvog Čarlija, ostavi na cedilu. To mi je već uradio jedan sličan lik, Šejki Grejvs koji je, da zlo bude veće, počeo da koristi elektroniku. Možda se to može reći i za Krisa Stejpltona, iako je on samo umekšao svoj osnovni, kantri žanr, i učinio ga prijemčivijim široj publici. Slažem se da ovakav pristup omogućava pre svega muzički talenat koji Čarliju Kroketu dozvoljava da u svakom žanru pliva k’o riba u vodi.

Međutim, sve te primedbe padaju u vodu kad pređem na slušanje njegove muzike sa albuma „Welcome to the Hard Times“, pa ne mogu, i pored najbolje volje da mu nađem formalne zamerke. Posebno je dobar početak, prve tri pesme (Welcome To Hard Times, Run Horse Run i Don’t Cry). Ostale su u sličnom stilu, bluzom obojeni kantri srednjeg tempa. Honki-tonk piano i slajd gitara su redovni začini pesama koje zvuče produkcijski bogatije od prethodnog njegovog albuma, takođe ovogodišnjeg, „Field Recordings, Vol.1“. Taj je bio sveden, skroz retro, bez ikakvih komercijalnih ambicija. Ovaj je moderan, sa fino upakovanim „old school“ elementima. Kao što sam rekao u kratkom prikazu, teško je bilo razlikovati obrade od originala. Ovaj ima samo jednu obradu, Red Lejnovu „Blackjack County Chain“, koja ni po čemu ne odskače od Kroketovih originala. Ovaj ima i daleko veći potencijal dopadanja nešto široj publici.

Danas mi se čini da je prvi deo ovog mog prikaza, pisan petnaest dana ranije, bio bez razloga maliciozan – ništa mi više ne smeta kod Čarli Kroketa. Posle mnogo puta preslušanog albuma i posle spoznaje da njegov život nije bio bajka (overdoziranje sestre, operacija na otvorenom srcu, zatvor zbog nekakve pronevere) više mi ne izgleda da je „osmislio“ svoju priču, niti da mu nedostaje autentičnost i doslednost. Sada mi izgleda da mu je dosadno da stalno „vrti istu ploču“, da je on nemiran duh koji mora da se menja. Promene se ionako svode na pomeranje težišta ka jednom od četiri ugla koji su označeni rečima: kantri, bluz, folk i soul, a to i nisu neke velike promene. Danas mislim da je „Welcome To Hard Times“ vrlo dobar album.

P.S. Dejvi Kroket mu jeste u srodstvu, iako ne direktnom.

(8.3/10)

Kathleen Edwards – Total Freedom

Vratila se Ketlin! Znao sam da će se to pre ili kasnije desiti još kad je objavila svoje povlačenje iz sveta muzike i otvorila kafić nazvan indikativno „Quitters“. Takav talenat ne može tek tako otići jer ono nešto iznutra, što je tera da stvara, ne može tek tako nestati. Lepo je voditi kafić, posebno kad posao dobro ide, kao što je to bio slučaj sa Ketlin, ali čim su prošli zdravstveni razlozi za napuštanje muzike (zamor glasnih žica), počela je da razmišlja o povratku na scenu. Srećom po njene obožavaoce. „Total Freedom“ je povratak na čvrsto tlo, posle depresije izazvane privatnim i javnim razlozima. Privatni uključuju razvod, pa vezu sa Džastin Vernonom (Bon Iver) koji je tada bio svakako najveća zvezda indi rok muzike. Javni razlozi, koji su u bliskoj vezi sa privatnim, su gubitak glasa usled čestih nastupa, i gubitak samopouzdanja usled slabijeg od očekivanog prijema njene muzike od strane publike. Tačka sloma došla je jedne večeri 2012 na nastupu u El Eju, kada je prodato 200 od mogućih osam stotina karata. I za tih 200 je posumnjala da su prodate zbog Vernona (odnosno očekivanja publike da bi mogao da nastupi s njom).

Džastin Vernon je u međuvremenu, na njenu, a bogami i našu sreću, postao prošlost. Da nije, možda bi ovaj njen album zvučao kao poslednje ostvarenje Tejlor Svift (mala šala, Sviftovoj sam dao ocenu 8, što je sasvim solidno). A sad ozbiljno – Vernon bi verovatno uticao na njenu muziku u pravcu komplikovanja i udaljavanja od autentične emocije, pa i autentične priče. Ovako, dobili smo, oporavljenu i osveženu, Ketlin Edvards u punoj snazi. Ta snaga je osnovni problem ove ploče. Ritam sekcija toliko dominira zvučnom slikom da sam u sebi više puta pomislio „mogli bi ovi malo da umuknu“. Kad sam pogledao ko je producent, stvari su mi postale jasnije. Pored Edvardsove i Džima Brisona, starog saradnika, kao producent je potpisan Ijan Fitčuk, koji je poznat po produkciji Kejsi Musgrejvs albuma „Golden Hour“. Dakle, nešvil-pop producent, koji je uradio dobar posao na pomenutom nešvil-pop albumu, ovde se nije proslavio – on je, najverovatnije, odgovoran za ovaj užurbani tempo koji se baš i ne slaže sa tematikom albuma, a tematika je nekakvo gledanje u prošlost, analiza sentimentalnih veza, reminiscencije o preminulim prijateljima i kućnim ljubimcima i slično. Problem je što su i „spore stvari“ nedovoljno zanimljive/previše šablonizovane. Zato najbolja stvar na albumu ostaje jedna brza, „Options open“, najviše zbog „keči“ refrena koji kaže …for 39 years I’ve been keeping my options open… Sve opcije su i dalje otvorene za Ketlin, ali ako se bude držala trenutne, nećemo se još dugo družiti. Poliranje do visokog sjaja nikad nije bilo put do mog srca. Pitajte Kejt Buš. (7.5/10)

Le Ren – Morning & Melancholia EP

Montreal, rodni grad Lorin Spir alias Le Ren je takođe rodni grad Leonarda Koena i ovo ne kažem slučajno. Prva pesma sa njenog odličnog EPja, „Love Can’t Be the Only Reason to Stay“ me je, bez da sam išta znao o ploči ili izvođačici, nepogrešivo asocirala na barda kanadske i svetske muzičko-poetske scene. Iza ovog skromnog po obimu izdanja sa svega četiri pesme stoji lična tragedija (pogibija emotivnog partnera) koja je učinila da mlada dvadeset šestogodišnja devojka zvuči starije, tačnije njen bol zvuči starije. To se najbolje vidi u malom remek-delu ogoljene emocije i jednostavnosti, pesmi „The Day I Lose My Mind“. Takva pesma je obično dovoljna za celu karijeru, a Le Ren ju je objavila već na prvom EPju. Još će se o njoj čuti. (8.2/10)

S.G.Goodman – Old Time Feeling

Prvenac devojke iz Kentakija je vrlo dobra ploča, mogu to da kažem pod punom odgovornošću. Možda zato što, kako i sam naslov sugeriše, vraća svežinu tom „old tajm filingu“ koji se od silne upotrebe skoro potpuno izlizao. Doduše, njega uvek možete pronaći u originalnom obliku na onom mitskom mestu na kome se sastaju bluz, folk i kantri po kome i dan danas lutaju duhovi The Carter Famly, Roberta Džonsona i Vudi Gatrija. Kod S.G.Goodman, taj stari osećaj je polazište ka nečemu novom, prilagođenom ovom stresnom vremenu. Stari osećaj je tu, ali u novom, modernijem pakovanju. Ovaj opis bi mogao da odbije neke moje ispisnike koji od starog očekuju da bude baš to – staro, ali je mene, sasvim suprotno, privukao. Pravo da vam kažem, dosta mi je prežvakavanja hiljadu puta čuvenih melodijskih linija, istovetnih postavki instrumenata, iste stare slajd gitare, i lomljenja glasa kad „emocija“ dostigne vrhunac. Bežeći od toga sve češće zastranjujem ka novoj pop muzici Lane Del Rej, Kejsi Musgrejvs i Tejlor Svift, pa me je vrlo obradovala pojava S.G.Goodman koja je generacijski bliska pomenutima, postoje i muzičko/produkcijske sličnosti, ali je muzika koju izvodi meni daleko bliža. Ocena je možda za nijansu previsoka, ali neka bude znak podrške. (8.2/10)

Daniel Donato – A Young Man’s Country

Da li ste poželeli novog gitarskog heroja? Ako jeste, evo momka za vas! Daniel Donato je dvadeset petogodišnjak iz Nešvila koji od malih nogu svira gitaru. Prvo na ulici za bakšiš, pa, iako tada još uvek maloletan, u legendarnom Don Kelley Bendu koji već 25 godina nastupa kao kućni sastav u Robert’s Western World honki-tonk baru na Donjem Brodveju u Nešvilu. Odavno je njihov nastup postao jedno od must-see mesta za turiste koji dođu u prestonicu Tenesija. Onda mu je nastavnik iz srednje škole poklonio Grateful Dead box-set i to je bilo otkrovenje za mlađanog Daniela. Momak sa Telekasterom je, ako mene pitate, uzeo najgore od oba sveta. Od kantrija tanušne refrene i banalne melodije, od Grateful Deada preduga gitarska sola. Kad se to spoji dobije se teško svarljiva papazjanija čiji je ukus dodatno pogoršan zvečećim telekaster zvukom koji ne pristaje bluziranim solažama. Nadir albuma je, svakako,  gizdava obrada Džon Prajnovig klasika „Angel From Montgomery“ koja me je iziritirala više od mnogobrojnih pirotehničkih gitarskih sola kojima ovaj album obiluje. Nepoštovanje klasika se u mom svetu ne prašta. Šta bi bio zenit albuma? Teško pitanje! Za mikstejp sam odabrao „Forgotten Days“ pre svega zato što je jedna od najkraćih. Možda sam bio preoštar prema mladom Danielu, pa da ublažim malo na kraju – ljubiteljima Stiva Vaija će e svideti ova ploča. (5.0/10)

Prljave Sestre - Najgore tek dolazi

Kao što sam obećao u prošlom Dnevniku, neka reč o bendu Prljave Sestre.(...) Prljave Sestre pevaju o revoluciji koja će doći, na način koji odavno nije viđen na našoj sceni. Rukavice su skinute. Može se reći da je jedna od tih skinutih rukavica bačena u lice kolegama sa scene, bez navođenja imena, koji su direktno optuženi za apolitičnost i trku za jutjub pregledima i novcem. (...) Prljave Sestre za sada nisu napravile proboj u komercijalnom smislu, ali polako stiču ime, što bi mnogo brže išlo da je moguća promocija albuma na „živim“ svirkama, koje su pravo mesto za ovakvu muziku. Verujem da je ovim albumom srpski rokenrol dobio jakog igrača koji će svoje mesto na vrhu tek osvojiti, a kad ga jednom osvoji, neće ga tako lako nekom drugom prepustiti.

(Recenziju albuma koji od mene dobija ocenu 8.1/10 možete pročitati OVDE)

Baobab – Sloboda neće sama doći

Posle Niša i Prljavih Sestara, evo i Arilja. Miodrag Mišo Petrović, koji je stavio na rokenrol mapu ovaj gradić iz zapadne Srbije ovoga puta nam predstavlja svoj bend „Baobab“ u malo opuštenijem izdanju. EP je rađen u dve sesije sa razmakom od godinu dana između njih i sadrži pet pesama. Balada „Sloboda neće sama doći“ šalje pravu borbenu poruku, iako bi se moglo pomisliti da se radi o ljubavnoj pesmi. Sudeći po Prljavim Sestrama i Baobabu, borba za slobodu će krenuti sa juga, na liniji Niš – Arilje. Pesma „Na ostrvu“ je instrumental srednjeg tempa, prilika za bend da se pokaže, dok je sledeća „U zalivu Boke“ verovatno inspirisana učešćem Baobaba na SeaRock Festivalu u Kotoru 2018. Kao i kod svakoga od nas iz zemlje bez mora, oseća se u ovoj pesmi čežnja za njim. „Ti me nećeš“ je ljubavna pesma koja koristi i jedan stih Đorđa Balaševića ali pažnju privlači zajedničko dejstvo gitare i klavira koje joj daje snagu. Na kraju ide jedan tipični „Baobab“ roker, čiji refren dovoljno govori „Rubi Tjuzdi mi je slomila srce, ali sada sam u redu…“. Bend gruva iz sve snage skoro osam minuta, gitare pršte, usna harmonika uskače tu i tamo, pravi mali džem sešn za kraj ovog zanimljivog EPja. (8.0/10)

Willie Nelson – First Rose of Spring (8.0/10); Stewart Lindsey – Amitiè (7.2/10); The Jayhawks – Xoxo (8.1/10); Jessie Ware – What’s Your Pleasure? (6.6/10); Mark Olson & Ingunn Ringvold – Magdalen Accepts The Invitation (7.5/10); Ray Wylie Hubbard – Co.Starring (8.1/10); Corb Lund – Agricultural Tragic (7.9/10); Suzanne Vallie – Love Lives Where Rules Die (7.8/10); Alasdair Roberts – The Songs of My Boyhood (8.0/10); Steve Forbert – Early Morning Rain (7.5/10); Laura Cortese & The Dance Cards – Bitter Better (7.5/10); Taylor Swift – Folklore (8.0/10); Courtney Marie Andrews – Old Flowers (7.8/10); Nathan Kalish – Songs for Nobody  (7.2/10); Country Westerns – Country Westerns (8.0/10); Lori McKenna – The Baladeer (8.1/10); Zoe Nutt – How Does It Feel (7.4/10); Alanis Morissette – Such Pretty Forks in the Road (7.2/10); Lynne Hanson – Just Words (7.4/10); Jenny Reynolds – Any Kind of Angel (7.5/10); Suicide Swans – Through the Years (8.2/10); Devendra Banhard – Vast Ovoid EP (7.5/10); Becca Mancari – The Greatest Part (6.8/10); Ray LaMontagne – Monovision (8.0/10); Tanya Donelly and th Parkington Sisters – Tanya Donelly and the Parkington Sisters (7.0/10); Desire Marea – Desire (7.9/10)

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio