Walter Martin – The World at Night

Volter Martin zaista nije moja šolja čaja. Pesma kojom album počinje, „October“, recimo, kao da je prva, odbačena verzija najgore pesma sa „Sgt.Peppers…“ albuma Bitlsa - „Being For the Benefit of Mr.Kite“ iz koje je uzet samo karuselsko-vašarski ugođaj. Uopšteno gledano, ovo je bitlsovski album, tako da će ljubitelji dotične grupe sigurno uživati. Uživaće i oni koji vole mirnu, sasvim meku i benignu muziku. Ništa u tim pesmama ne remeti sklad, ništa ne iskače iz proseka. Posle izvesnog vremena počnemo da žudimo za nečim neočekivanim što bi nas razdrmalo ali avaj, nema takvog nečega na vidiku. Ne govorim pri tome o tempu, jer on nije previše spor, niti je ujednačen – tempo se sa svakom pesmom menja, već govorim o neočekivanim muzičkim događajima poput malo iščašenog gitarskog sola ili promene vokalnog manira. Sve teče glatko, sve je skladno i lepo kao da živimo u nekom savršenom svetu. Možda to i jeste bila ideja autora – da nas izmesti iz svakodnevice koja je sasvim suprotnog predznaka od onog koji donosi ovaj album. Ako je eskapizam ideja, onda se možemo složiti da je uspešno realizovana. Ipak, ja i dalje imam problem. Ide mi na živce to potpuno ignorisanje stvarnosti. (6.0/10)

Klinika Denisa Kataneca – Jada, Jada

Klinika je stasala kao bend pa stare pesme u njenom izvođenju dobijaju novi kvalitet. Čest je slučaj kod muzike koja je nastala kao kantautorska da bend samo prati kantautora ne dajući ništa kvalitativno novo. Ovde to definitivno nije tako… (8.6/10; recenziju možete pročitati OVDE)

Steve Earle & the Dukes – Ghosts of West Virginia

Šta ćemo sa dobrim Stivom? Svima, pa i najvećim poštovaocima u koje i sam spadam, je jasno da ovo ostvarenje nije na nivou njegovih najboljih. Nije ni od najgorih, ako mene pitate. Tužna priča o rudarima iz Zapadne Virdžinije jeste tipično levičarska pa ima tipično levičarski ishod – život rudara se, bez obzira na sav trud Stiva Erla, neće nimalo poboljšati. Život rudara je i u komunizmu bio podjednako težak kao i u bilo kom drugom sistemu, s jedinom razlikom što su u tom sistemu dobrovoljno trpeli, iz ideoloških razloga. Setimo se samo one epizode sa žrtvovanim rudarima iz serije Černobilj. Da ironija bude veća, tih 29 rudara poginulih u Releju, Zapadna Virdžinija od eksplozije metana 2010. godine bi verovatno bili glasači Donalda Trampa, kao što je čak 68% stanovnika te države, što je najveći procenat u SAD.

Odosmo mi daleko od albuma o kome pričam. U pitanju je tematski „roots“ album što je sve češći slučaj u diskografiji Stiva Erla, ali električni „roots“ sa vrlo izraženom gitarom. Glas mu je grub, kao da se dobro nagutao ugljene prašine. Violinistkinja Eleonor Vitmor je otpevala pesmu „If I Could See Your Face Again“, lament jedne od udovica poginulih rudara, i ta pesma je donela izvesno smirenje posle emocionalno snažne „It’s About Blood“ u kojoj je Erl naveo imena svih dvadeset i devet poginulih rudara uz gitarski krešendo u pozadini. Sedam od deset pesama sa ovog albuma su „soundtrack“ pozorišne predstave Džesike Blank i Erika Jensena „“Coal Country“ sa istom temom koju ima i album.

Čovek koji je poznat po ujednačenošću kvaliteta svojih izdanja ipak na kraju krajeva nije razočarao. Posle nekoliko slušanja, album kod mene stoji bolje nego kad sam počeo da pišem ovaj tekst. Oni koji nisu ljubitelji blugrasa sa Apalačkih planina slobodno neka ga preskoče, a oni drugi, kod nas malobrojni, naći će dovoljno razloga za uživanje. Treba, isto tako, poštovati dosledan politički stav Stiva Erla koji je u tim nekadašnjim konfederativnim državama isto što i (oprostićete mi ovu prostotu) pišanje uz vetar. Zato je ocena za 0.2 više od one koju sam posle prvog slušanja dao. (8.1/10)

Jason Isbell and the 400 Unit – Reunions

Za razliku od Stiva Erla, Džejsona Izbela zanima da bude mega uspešan i vidi se trud da to postane, ako već nije. To kod mene izaziva mešovita osećanja…Zanatski, ovaj album je besprekoran. Najbolji primer je pesma koja otvara album, „What’ve I Done To Help“ koja je prosto savršena sa svojim „catchy“ refrenom, perfektnim aranžmanom i besprekornim izvođenjem. Jedino što fali ovoj pesmi je to što joj ne verujemo, možda zato što je koautor Majkl Kivanuka. Možda ja i mnogo tražim – svaki izvođač teži uspehu i na putu ka njemu logično je da menja svoju muziku u onoj meri u kojoj je neophodno. To radi i Izbel. Nije on napravio nikakav neoprostivi kompromis – to su samo fina štelovanja koja doprinose lakšem „prokuživanju“ što većeg broja slušalaca… (8.0/10; ompletnu recenziju možete pročitati OVDE).

Chuck Prophet – The Land That Time Forgot

Nekadašnji gitarista jedne od mojih omiljenih grupa, Green on Red, u svojoj solo karijeri nije bio loš, ali ni izvanredan. Snimao je solidne albume koji su ipak brzo padali u zaborav. Uživo je, pak, uvek bio na visini zadatka – prašio je punokrvni rokenrol kadgod i gdegod se pojavio. Sjajan je bio i u Domu Omladine u Beograda pre nekoliko godina. Ova ploča mi se, na sopstveno prijatno iznenađenje, svidela, što kažu, „na prvu“. Već druga pesma, „High as Johnny Thunders“ sa intrigantnim saksofon solom Zaka Đanikiana me je osvojila, tu je i spora „Paying My Respect to the Train“ ali i stounsovska „The Fast Kid“ da malo podigne adrenalin. U nekim trenucima album me podseća na Springstinov „Nebrasca“ (Nixonland, Meet Me at the Roundabout). U osnovi to je folk, ali elektrizovan, sa gitarom u prvom planu, što je nešto meni blisko pa ne treba da vas čudi blagonaklonost koju pokazujem. Poslednja na ploči, „Get Off the Stage“ je dilanovska, a tu je samo da podigne moju ocenu za 0.1. Čak Profet je snimio raznovrstan, slušljiv album koji će se svideti nama ljubiteljima „roots“ žanrova. Za ostale, nije me briga! (8.1/10)

J.S. Ondara – Folk’n’Roll Vol.1-Tales of Isolation

Prvi album J.S.Ondare, o kojem sam pisao u jednom od DME je nagoveštavao potencijal, iako je previše „vukao“ na Dilana da bih bio sasvim uveren da će razviti samosvojan muzičko-tekstualni izraz. Izgleda da je sa ovim, drugim po redu, uspeo da se koliko toliko odlepi od svog uzora. Novi Ondarin album mi je zanimljiv pre svega po interpretaciji i tretmanu vokala. Vokali iz drugog plana (takođe Ondarini) koji se javljaju u nekoliko pesama su posebno interesantni, daju muzici vanvremeni karakter. Instrumentalna pratnja je škrta (akustična gitara i usna harmonika) ali je zvučna slika paradoksalno bogata. Ondara je to postigao stvaranjem viška slobodnog prostora pre svega glasom koji sve vreme teži beskonačnosti (uz pomoć eha). Ima trenutaka kada odlazi u retko posećivane visine. Dobijena zvučna slika bi se mogla označiti epitetom „dramatična“.

Ta drama je u savršenom skladu sa temom o kojoj Ondara peva – sa pandemijom korona virusa. Ipak postoji mali problem kod mene. Nisam ljubitelj eksplicitnih a statičnih opisa situacija. Jedno je storiteling kada se kroz priču govori o nekom problemu a drugo opisi u kojima se konstatuje stanje kakvih je pun ovaj album. „Izbačen sam sa tržišta jer radim kao barmen u kafiću…“ ili „Hajdemo na dejt za kuhinjskim stolom u utorak, zbog zabrane izlaska…“. A sve to uz tako dramatičnu muziku kao da je upravo u toku invazija vanzemaljaca ili dolazak četiri jahača apokalipse (a došla su samo dva, hehe).

Ondara je, po sopstvenim rečima, izbacio (ispovraćao, kako je rekao) ovaj album za tri dana i još brže ga snimio, bez ikakvog naknadnog promišljanja i kalkulisanja. Zato i jeste „na prvu loptu“, bez imalo metaforičnosti u tekstovima, što može da zasmeta ali se mora razumeti s obzirom na okolnosti. Kad se sve sabere i oduzme, nisam razočaran, čak mogu reći da je iznad proseka u ovogodišnjoj folk produkciji (koju sam, imajte i to u vidu, pratio manje nego obično). Zato s nestrpljenjem očekujem njegov pravi drugi album, koji će snimiti sa kompletnim bendom. Bojim se samo da ne dobijemo novog Kiwanuku. (8.1/10)

Bob Dylan – Rough and Rowdy Ways

Osnovna tema albuma je smrt, ali Dilan, kao što se iz prethodnog može zaključiti, ne peva prevashodno o svojoj smrti, iako svakako ima i toga. Peva o nestanku (smrti) sveta koga je formirala rok generacija koju sam pominjao. Nestanku sveta kakvog znamo i dolazak nekog novog, u kome se očigledno ne snalazimo najbolje. Sve te ličnosti koje Dilan u ovim pesmama pominje (kao i njihova dela), bilo da su naši savremenici ili su iz davne prošlosti, su uticale na formiranje osnovnih vrednosti rok doba koje pred našim očima nestaje… (9.5/10; recenziju možete pročitati OVDE)

Perfume Genius – Set My Heart On Fire Immediately

Genijalan album izuzetnog autora, ali i izuzetnog pevača. Stvarno mu se malo toga može zameriti. Pesme su dovoljno različite da drže pažnju slušaoca, dovoljno „zarazne“ da ih pevate u kupatilu (doduše samo ako imate savršen sluh), i, kao dodatni plus, savršenih aranžmana i savršeno producirane, ali šta to sve vredi kad me ostavljaju potpuno hladnog. Za razliku od njegovog prethodnog albuma koji je emitovao nekakvu bol sa kojom sam mogao da komuniciram ovaj je puko paradiranje. Stilizovano, promišljeno, to da, ali ne i komunikativno prema autsajderima. To je ta nova muzika koja kod mene ne pritiska tajne dugmiće u stomaku, niti dodiruje centar za plakanje u hipotalamusu. Melanholična jeste, ali je hladna pa i ja ostajem hladan, bez ikakve reakcije na nju. Ipak, odlične ocene koje je ovaj album dobio od recenzenata širom sveta naterao me je da mu posvetim punu pažnju.

Prvo što mi je palo u oči je da „vuče“ na osamdesete, a do toga sam došao jer mi je prva asocijacija bio naš Svemirko. Nema Majk Hadreas skoro ničega zajedničkog sa njima, osim sveukupnog elektro pop ugođaja osamdesetih koji u mom slučaju nikako nije asocijacija na muziku koja bi mi se svidela. Izuzetne vokalne sposobnosti mu daju mogućnost da svoju transrodnost izrazi sasvim uverljivo, čak bez vizuelnog dela. Dovoljno je da čujete s kakvom lakoćom svojim glasom prelazi iz jednog u drugi pol ili se nalazi negde između. Tempo pesama varira – od sasvim sporih do plesnih numera. Ritam je elektronskog porekla, ali su gudači izgleda pravi (a možda i nisu, teško je to danas reći). U svakom slučaju, muzika je „ogromna“, blještava i pompezna. Ne, skromnost i svedenost su epiteti koji se nikako ne mogu upotrebiti. Kad se sve sabere, ocena je odraz racija a ne emocija. (8.0/10)

Phoebe Bridgers – Punisher

Vrlo je teško pisati o čitavoj plejadi indi-folkerki koja je preplavila rok scenu poslednjeg desetleća (Angel Olsen, Courtney Barnett, Jesca Hoop, Aldous Harding, Lucy Dacus,…) iz prostog razloga što nema nečega karakterističnog za šta bi se pisac teksta uhvatio. Teško je čak definisati žanr indi-folk u koji sve one spadaju. Ostaje činjenica da ih povezuje sličan „filing“ – nervozna muzika, tekstovi teški za dešifrovanje ali i zaokruženost zvučne slike koja ima za posledicu da se pojedinačne pesme teško razlikuju i još teže pamte. Ima izuzetaka, naravno (Lusi Dakus i njena „Night Shift“ prvi padaju na pamet) ali, realno, sve te kantautorke zajedno sa svih svojih ploča nisu izbacile hitova koliko izbaci Lana Del Rej sa samo jednog albuma. 

Fibi Bridžers se pojavila pre tri godine sa albumom „Stranger in the Alps“ koji je privukao moju pažnju – 30. mesto godišnje liste i ocena 8.2. Od tada učestvovala je u još dva projekta. Izdala je EP sa koleginicama Džulian Bejker i Lusi Dakus pod imenom „Boygenius“ koji mi je nekako promakao, baš kao i njena saradnja sa Konor Oberstom na zajedničkom albumu iz prošle godine „Better Oblivion Community Center“.

Album „Punisher“ je u sličnom tonu kao debi s tim što je nešto mračniji. Dakle, melanholične pesme sa pametnim tekstovima. Njene pesme imaju pop potencijal i refrene koji se uz malo ponavljanja mogu zapamtiti. Pesme takođe imaju unutrašnju razvojnu dinamiku pa retko postaju dosadne. Album je kompaktna celina sa ujednačenom zvučnom slikom što je danas već postao standard. U indi roku skoro da nema više albuma koji su kolekcije pojedinačnih pesama, sve su to zaokružena dela kojima je teško istrgnuti bilo koji sastavni deo a da ne narušiš celinu. Vrlo često su pesme i tekstualno čvrsto povezane. Prilično me muzika Fib Bridžers podseća na onu od Mari Sijuks s tim što ova druga više vuče na folk. Još nešto moram da istaknem - ovo je jedna od najboljih upotreba elektronike koju sam do sada čuo. Elektronika je tu da dočara otuđenje i usamljenost, baš kao što i treba da bude. Okreni – obrni, Fib Bridžers je svojim drugim albumom pokazala da će biti važan deo indi scene u budućnosti. Pratićemo sa zadovoljstvom! (8.2/10)

Sergio Lounge – The Loungest

Dobrodošli u beogradsko proleće u doba korone! Srđan Popov je skockao prvi album jednog od svojih alter ega po imenu Segio Lounge. Stvar je za poštovanje već od samog starta. On je možda prvi u dvadesetprvom veku koji se pozabavio autentično beogradskom muzičkom tradicijom – domaćom festivalskom zabavnom muzikom. Zato ono „Beogradsko proleće“ s početka teksta. Jer, to je stilsko usmerenje koje je inspirisalo Srđana Popova. On je inače autor ili koautor svake od pesama tako da je jasno da je album u potpunosti njegovo čedo. Pevanje jeste i na engleskom što se u teoriji ne uklapa sa evociranjem uspomena na „Beogradsko proleće“ ali u praksi nije nelogično.

Dok se hrvatska zabavna muzika festivalskog tipa u vreme SFRJ ugledala na italijanski festival San Remo sa prepoznatljivim mediteranskim štihom, beogradski „zabavnjaci“ oličeni u kompozitorima Bubiši Simiću, Mirku Šoucu, Vojkanu Borisavljeviću, Aci Koraću inspiraciju su tražili u džezu i „easy listening“ muzici (šlagerima). Mlađa generacija beogradskih kompozitora zabavne muzike često je posezala i za fankom (Boban Petrović, Oliver Mandić), koji je, kao i prethodno navedeni, američki žanr, pa možda zato pevanje na engleskom u slučaju oživljavanja beogradskih zabavnjaka koje radi Sergio Lounge uopšte ne „bode oči“. Ima i drugih uticaja. Kako reče sam Srđan Popov, nedavno preminuli Enio Morikone je svakako najvažniji, što se lako može čuti u skoro svakoj pesmi. Filmičnost ove muzike je očigledna.

Pre par godina, kad sam pisao o nastupu Sergio Launge na festivalu Indirekt, rekao sam da je ta grupa amalgam Beogradskog proleća i Šarla Akrobate. Šarlo se u međuvremenu negde izgubio (ili se samo pritajio) pa se i bend pomerio u pravcu čistog popa baziranog na domaćem nasleđu. Nema kod Sergio Lounge ironije (možda samo blagi „hint“), kao što je ima kod Ljubičica, niti je to puki „revival“ kao kod VIS Limunade. Ovo je pop muzika dvadeset prvog veka sa atestom o geografskom poreklu, iz regiona Beograda. Ako uzmemo u obzir i nedavno objavljene singlove grupa Dukatt („Pesma o mesecu“) i Sitzpinker („Da li“) mogli bismo pomisliti da je u pitanju mini talas tog novog beogradskog popa. Ako je tako to je dobra vest za domaću pop/rok muziku, jer imamo dobar rok, dobru alternativu, i dobre kantautore, a sada dobijamo i dobar mejnstrim pop. Ipak, da bismo rekli da smo ga dobili mora se proći još jedan, najteži test – test prihvaćenosti. Danas se taj test prolazi preko broja pregleda na Jutjubu i brojem strimova na striming servisima. Videćemo! (8.1/10)

Ostali preslušani albumi: 

Ray Remington – Texas Rose EP (7.5/10); Reckless Kelly – American Jackpot; American Girls (7.8/10); Mark Erelli – Blindsided (8.0/10); Mark Lanegan – Straight Songs of Sorrow (7.4/10); American Aquarium – Lamentations (8.0/10); Heather Anne Lomax – All This Time (7.9/10); Sammy Brue - Crash Test Kids (7.5/10); Damien Jurado – What’s New, Tomboy (8.0/10); Emily Keener – I Do Not Have To Be Good (7.9/10); Yelena Eckemoff – Nocturnal Animals (7.0/10); Car Seat Headrest – Making a Door Less Open (7.5/10); The White Buffalo – On the Widow’s Walk (8.0/10); Tessy Lou Williams – Tessy Lou Williams (8.2/10); Howe Gelb – Cocoon (7.6/10); Lara Herscovitch – Highway Philosophers (7.8/10); The Lone Below – Half Moon Light (7.5/10); Shelby Lynne - Shelby Lynne (8.1/10); Sufjan Stevens, Lowell Brams – Aporia (7.0/10); Rolling Blackouts Coastal Fever – Sideways to New Italy (8.0/10); Mariachi El Bronx – Musica Muerta Vol.1 & Vol.2 (6.4/10); Jim Lauderdale - When Carolina Comes Home Again (6.4/10); M.Ward – Migration Stories (8.0/10).