Print this page

Dnevnik muzičkog eklektika – Preslušavanje (40)

06 februar 2020
Author :   Srđan Strajnić
Dnevnik muzičkog eklektika – Preslušavanje (40)

Nastavak dnevnika koji je pred vama će biti možda najkraći do sada i njime ću zaključiti proteklu godinu. Ostalo je još dosta neodslušanih ploča, ali ovo će biti poslednji post vezan za 2019. godinu. Moje godišnje liste ste videli, pa ne bih o više tome, ali moram da kažem da ću u novoj godini malo smanjiti obim preslušavanja i možda prorediti tempo objavljivanja „Dnevnika“. Ne bih želeo da nešto što mi je bilo zadovoljstvo pretvorim u obavezu koja će mi biti teret. Neću ponoviti ni grešku iz prošle godine da napišem nešto o svakom domaćem albumu koji čujem. Taj samopostavljeni zadatak sam jedva ispoštovao, što zbog nedostatka vremena, što zbog nedostatka volje i motivacije. Domaći rok trenutno svakako nije na svom vrhuncu, ali nisu ovo ni najgore njegove godine. Ipak, teško je „iskopati“ više od deset albuma koji mi se stvarno sviđaju (koliko-toliko), i neka bude još deset vrednih pažnje koji pripadaju žanrovima koji nisu od mog primarnog interesa, sve preko toga je čisto mučenje. Postoje i odlični albumi o kojima nema bog-zna-šta da se napiše jer ih ne prati nikakva priča, pa se recenzije svode na opšta mesta, što se trudim da izbegnem kako znam i umem. Zato kažem da nemam volje da preslušavam pedeset da bih uživao u 10-15 albuma.

Kada govorim o nedostatku motivacije ne mislim na novac, koji niti tražim niti dobijam za svoje tekstove, već na elementarno poštovanje mog truda. Napisati recenziju nije lako – treba preslušati nečije delo više puta, obratiti pažnju i analizirati tekstove pesama, proučiti istorijat dotičnog izvođača, razmišljati o albumu o kome se piše, i na kraju, napisati. Zauzvrat očekujem samo jedno – da onaj o kome pišem podeli taj moj tekst. To se događa u oko pedeset odsto slučajeva (ovo je “odokativan” podatak) čime, moram priznati, nisam zadovoljan. E, sad, da su to negativne recenzije ni po’ jada, to bih razumeo, ali nisu. Vrlo retko napišem nešto negativno čak i o onome što mi se ne sviđa. Možda je razlog to što je brojčana ocena albuma niža od 10 ali od kad ocenjujem albume deset nikad nikome nisam dao osim jednoj grupi u recenziji za portal „Ravno do dna“, trudeći se da poštujem njihove kriterijume ocenjivanja ( relativno često daju desetke), da ne bih svojom strogoćom oštetio bend, ali ni to nije pomoglo. Ta grupa nije podelila tekst na svojoj strani (jeste njihov menadžer na svom profilu, istini za volju). Nemam objašnjenje zašto se to događa osim da se umetnicima ne sviđa neki stav/mišljenje izneto u tekstu o njima. I za to postoji rešenje – mogu slobodno da se ograde, da daju kontra-argumente, da kažu da nisam razumeo, pa i da „ispljuju“ recenziju. Za mene bi to bilo OK – tišina me, pak, nervira. Ispašće da previše kukam ali i ti isti muzičari itekako vole da imaju feedback o svom radu. Očekujem elementarni fair-play (ja napišem/oni podele). Videćete da ipak nisam „na kraj srca“ jer već u nastavku ovog teksta čitaćete o pet novih domaćih albuma.

No, prvo da vas uputim na novo izdanje mikstejpa „Dnevnika muzičkog eklektika“, četrdeseto po redu.

https://www.mixcloud.com/SergeStray/dme40ost20/

Izae – Kvamb

Dubrovčani su ponovo oduševili. Krajnje nepretenciozni pristup stvaranju muzike karakteriše Adema Gušića, Jadranku Katić i Dejana Seferovića koji čine sastav Izae. Pod nepretencioznošu ne podrazumevam nemarnost ili neposvećenost – naprotiv, do minucioznosti su predani stvaranju i snimanju svoje muzike. Pod nepretecioznošću podrazumevam da nemaju planove za svoju muziku, u komercijalnom smislu. Bar mi tako izgleda, kao čoveku koji posmatra sa strane. Njihova diskografija broji desetak albuma za petnaestak godina postojanja. Adem Gušić je jedini tu od početka, a Jadranka i Dejan su takođe već veterani, jer su u bendu od 2009. Ne bih se ovom prilikom upuštao u analizu ranijih izdanja, nego bih odmah rekao neku reč o ovom. U pitanju je minimalistički pristup komponovanju pesama i pisanju tekstova. Osnovni utisak je prostornost – svaki od elemenata od kojih je pojedina pesma napravljena ima prostora za disanje – nema preklapanja, zagušenja. Svaki instrument, uključujući i vokal, je na svojoj, slobodnoj teritoriji. To nikako ne znači i da svako vodi svoju politiku. Naprotiv – postignut je savršeni sklad. Baš taj sklad daje utisak optimizma, čak bih se usudio reći sreće iako je muzika melanholična po ugođaju. Tekstovi su o odnosu čoveka i prirode, ali bez velikih reči. Više su nalaženje lepote u svakodnevnim, svima dostupnim interakcijama čoveka i prirode. Nema  njima ničega ružnog ili negativnog pa album izgleda kao nekakav eskapistički manifest. Prepustite se i garantujem vam, uživaćete! (8.1/10)

Mak Kalem – Ludus

Evo i mog dragog prijatelja Maka u trendu! Već neko vreme u svojim tekstovima poturam tezu da je ponovo došlo vreme prog-roka. Kada ga je u prethodnoj inkarnaciji pank najurio sa istorijske pozornice rekao sam „bilo, ne povratilo se“, ali bilo je potrebno samo živeti dovoljno dugo i ponovo ga dočekati. Izmenio je obličje, nije više tako lako prepoznatljiv, često se pojavljuje, kao u ovom slučaju, kod kantautora ali suština je tu. Mistika, uzvišenost, patos…sve je tu – nedostaje samo muziciranje iz svih oružja. Prog-rok ili, kako su ga kod nas zvali, Simfo-rok, bio je poznat po vrhunskim muzičarima najčešće klasičnog obrazovanja koji su svirali tačno i često virtuozno, ali akademski hladno. To, srećom, kod Maka nije bio slučaj. Mak uspeva da zvuči zanimljivo samo glasom i gitarom. Glas je često u gornjim lagama a gitara je svuda okolo. Koliko je muzika njegovog benda „Jester’s Play“ „vukla“ na Doorse, toliko ovaj njegov solo album podseća na rane Genesis, sa Piter Gabrielom, dok su bili u teatarskoj fazi. Tačno mogu zamisliti ove Makove pesme u bogatijim aranžmanima – zvučale bi kao da je sredina sedamdesetih ponovo tu. (8.0/10)

Michael Kiwanuka – Kiwanuka

Voleo bih da mi ljudi koji vole Kiwanuku (a takvih nije mali broj, i među mojim FB prijateljima) objasne u čemu je štos? Takav trećerazredni soul može se naći bukvalno i ako nasumice zahvatiš iz tog žanra. Ima tu i tamo momenata za koje možeš da kažeš da su OK, kao ona dva „Intro“ (“Piano Joint” i “Hero”), možda zato što su kratki, ili „Solid Ground“, jedina pesma koja me je „dotakla“. Ostalo je, blago rečeno – dosadno! Mislim da sam sa ovim albumom završio sa Kiwanukom, više neću pokušavati. (6.0/10)

Mandolin Orange – Tides of a Teardrop

Ovo se zove savršenstvo. Savršeni folk album. Tu leži mali problem – presavršen je. Ne možeš mu lako odoleti ako ikako voliš vrstu muzike koja pokriva „common ground“ folka, kantrija, bluza i roka. Savršeno slaganje muškog (Endru Marlin) i ženskog (Emili Franc) vokala i „meka“ instrumentalna pratnja koja topi i najtvrđa srca čine da se slušanje ovog albuma  poistovećuje sa konzumiranjem deserta posle obilnog ručka. Ne mogu da kažem da su pesme pamtljive „iz prve“ ali to u ovom slučaju i nije mnogo bitno. Bitna je ta savršena harmonija koja vlada. To i jeste, kao što već rekoh, glavni nedostatak ovog dela koji praktično onemogućava osvajanje rok publike koja ipak očekuje neku provokaciju, neko iskakanje iz tog „mira božjeg“. Ova plima suza se preporučuje samo nepopravljivim romanticima, kakvim i sebe smatram. Samo zato ide ovako visoka ocena. Za moju dušu! (8.2/10)

Ostali preslušani albumi iz 2019. godine:

Hiss Golden Messenger – Terms of Surrender (7.8/10); Frankie Lee – Stillwater (8.1/10); Bonnie „Prince“ Billy – I Made a Place (8.1/10); Beck – Hyperspace (7.5/10); Allison Moorer – Blood (8.0/10); Cody Jinks – After the Fire (8.0/10); Cody Jinks – The Wanting (8.0/10); Corb Lund – Cover Your Tracks EP (7.0/10); Dalton Domino – Songs from the Exile (8.1/10); Leonard Cohen – Thanks For The Dance (8.2/10); Hawksley Workman – Median Age Wasteland (7.5/10); Helen Townsend – Little Lover (8.0/10); Billy Strings – Home (8.1/10); Charley Crockett – The Valley (8.1/10); Van Morrison – Three Chords and the Truth (7.8/10); Erisy Watt – Paints In The Sky (8.1/10); Alexa Rose – Medicine For Living (7.5/10); Kristin Anna – I Must Be The Devil (7.5/10); Rome – The Dublin Sessions (7.5/10); Tom Russell – October in the Railroad Earth (7.8/10); Joe Henry – The Gospel According to Water (8.1/10); Frank Turner – No Man’s Land (7.5/10); Jason Tyler Burton – Kentuckian (8.0/10); Pedro The Lion – Phoenix (8.0/10); Maddison Krebs – Maddison Krebs EP (7.0/10); North Mississippi All Stars – Up And Rolling (8.0/10); The Dead South – Sugar & Joy (7.2/10); The Shivas – Dark Thoughts (8.1/10); Allah-Las – LAHS (8.1/10); Pat Todd & The Rankoutsiders – The Past Came Callin’ (8.0/10); King Salami & The Cumberland Three- Kiss My Ring (8.0/10); The Avett Brothers – Closer Than Together (7.7/10).

2020.

Jesenji Orkestar predstavlja: Pesme iz Remonta

Daniel Kovač je ovoga puta rešio da iskorači iz standardnog rokerskog šablona pravljenja albuma.  Ovaj je proistekao iz umetničkog performansa izvedenog u Galeriji „Polet“ u Beogradu. Pesmu „Bilo je smešno vreme tog dana“ izvodio je preko četiri sata, dok nije počeo da halucinira i krvari iz prstiju. Prisutna publika je negde posle dva i po sata počela da mu pomaže tako što je pevala s njim ovu kratku pesmu „bilo je smešno vreme tog dana, oblaci su skakali jedan za drugim, oblaci su bili potpuno ludi, kao i mi“. To je Danielu dalo ideju da sa prijateljima Galerije „Polet“ napravi hor koji će izvoditi njegove pesme. On i još šestoro prijatelja, od kojih je jedini šire poznat Ivan Jevtović, glumac i pevač benda DLM, su u „Poletu“ osmislili, uvežbali i snimili dvanaest pesama koje čine ovaj album. Interesantno zvuči ovaj mini hor koji izvodi pesme skoro a capella, uglavnom uz škrtu pratnju akustične gitare. Sve pesme je komponovao Daniel Kovač uz izuzetak pesme „Podrška je važna“ koja je čedo Danielovog kolege iz Jarbola Borisa Mladenovića. Aranžmane su radili članovi tog ad-hoc hora koji zaslužuju da budu poimence navedeni. Pored dvojice već pomenutih tu su i Kejti Kej, Jelena Jelić, Sandra Jevtović Bugarin, Dušan Savić i Miroslav Karić.

Horsko pevanje otežava žanrovsko određivanje ali se ipak prepoznaje nekoliko rokenrol brojeva (Balada o zaglavljenom revolveru, na primer), nekoliko bluzeva (Tugovanka na mostu, Gospodin na vratima…) i nekoliko ex-ju novotalasnih. Ovo žanrovsko određivanje se odnosi više na nekakav utisak koje pesme ostavljaju na mene kao slušaoca nego što formalno pripadaju navedenim žanrovima. Horsko pevanje u rok muzici nije baš često. Ako izuzmemo četvoroglasje grupe Mamas & Papas iz šezdesetih, „Another Brick in the Wall“ od Pink Floyd i raznih „Live Aid“ pesama, jedino što mi pada na pamet je jedna (ali vredna) pesma engleske grupe Slow Club, „Let’s Fall Back in Love“. Ne računam horove tipa Viva Vox koji izvode obrade, to je nešto drugo. Dakle, radi se o eksperimentu koji je, sa zadovoljstvom konstatujem, apsolutno uspeo. Slušalačko iskustvo je sledeće – posle desetak sekundi, iznenađenje se pretvara u uživanje koje se do kraja samo povećava. Možda zato što me na čudan način asocira na jedan hor uz koga smo svi odrasli – na hor „Kolibri“. Evo nama prvog kandidata za godišnju listu najboljih albuma. (8.1/10)

Glib – Poor Man’s Deluxe One Mic Session EP

Prvo što sam primetio kad sam preslušao novi album (ili je to EP) beogradske super grupe „Glib“ je citat iz omiljene pesme jedne od mojih omiljenih grupa „Green on Red“. U pitanju je konstatacija „dreaming is for losers“ (sanjarenje je za gubitnike) prvi put izrečena (otpevana) od strane frontmena pomenute grupe Dena Stuarta u pesmi „Hector’s Out“ sa albuma „Scapegoats“ iz 1991. Nije slučajno Vlada Marinović alias JB Glib uključio ovu rečenicu u svoju pesmu „C’mon Lord“ koja otvara EP. Prvo, kao hommage Dan Stuartu, najvećem filozofu amerikane, drugo, kao hommage gubitnicima, mitskoj kategoriji ljudi koji za ono što daju malo toga dobijaju za uzvrat. Romantičnim likovima poput Tauns Van Zanta i Blejz Folija koji su drali đonove po vukojebinama Teksasa jedva sastavljajući kraj s krajem da bi tek posle smrti njihove pesme doživele uspeh u određenom, ne velikom segmentu publike. Kad smo već kod Folija, ima u pesmi „C’mon Lord“ i deo (All I want for me is to fly) koji bi se mogao povezati sa njegovom pesmom „If I Could Only Fly“. Ne znam da li je to bila Vladina namera ili je u pitanju fakat da pesme imaju svoj samostalan život i da autor onog trenutka kada je „izbaci“ ne može da utiče na asocijacije koje kod slušalaca izazivaju. „C’mon Lord“ je pesma koja bi u akustičarskom aranžmanu mogla komotno da se nađe na nekom On Tour albumu, što se ne bi moglo reći za sledeću. „Underground Water“ koja je prava gitarska pesma bržeg tempa. Takvu rokersku svirku u današnje vreme teško da igde više možete da čujete. Ta pesma nas jednim svojim stihom povezuje, opet ne znam da li slučajno ili namerno, sa jednim gitarskim herojem koji je imao pesmu sa sličnim vajbom – „Castles Made of Sand“. „Baby Is a Star“ i „Blue“ su još dva egzemplara gitarskog roka. Srednji tempo, „bluesy feeling“ i solo gitara Roostera Gliba koja dominira. O svim ovim pesmama nema se nešto naročito reći, one nisu za opisivanje već za slušanje.

EP je snimljen jednim mikrofonom oko koga su se rasporedili muzičari. Verujem da je trebalo vremena i probnih snimaka da se napravi idealan balans koji je postignut na snimku. Verujem isto tako i da je gos’n Milkić, koji je bio zadužen za audio produkciju, genije.

Veterani iz Gliba evociraju uspomene na zlatno doba rok muzike. Starije generacije će ih voleti i razumeti, za mlađe ne mogu da garantujem. Muziku koju izvodi Glib nećete čuti od nekog mladog benda koji se tek pojavio na sceni, za nju je potrebno dugogodišnje sviračko, i još važnije, životno iskustvo. I jednog i drugog braća Glib imaju u izobilju. (8.5/10)

O albumu Love Supreme benda Moskau napisao sam opširnu recenziju koju možete čitati OVDE, evo samo uvodnog odlomka i naravno ocene:

Moskau se, bez obzira što je naslov albuma istovetan sa naslovom legendarnog albuma džez saksofoniste Džona Koltrejna, i dalje kreću teritorijom omeđanom sa četiri granična kamena: Nik Kejv, Tom Vejts, Bob Dilan i The Velvet Underground. Pravu poziciju art-kolektiva Moskau naći ćete ako iz uglova četvorougla koga definišu ove četiri tačke povučete linije koje ih spajaju po dijagonali. Na mestu spajanja dijagonala nalazi se grupa Majkl Džira i njegova grupa Swans. Uticaji četiri prvo navedena muzička entiteta su itekako primetni, ali je krajnji rezultat, to jest zvuk koji emituje Moskau najbliži onome od Swansa. Primarni uzori, osim Velveta, obilno koriste hrišćanske reference, iako imaju manje ili više ambivalentan odnos prema religiji, ili je možda bolje reći netradicionalan. Moskau se, takođe, ne libi rabljenja religijske simbolike (vidi „Violence & Sorrow“). Ta simbolika, kao što ćete videti, nije nužno hrišćanska… (8.5/10)