Mercury Rev – Bobbie Gentry’s The Delta Sweete Revisited
O Bobi Džentri sam pisao u Dnevniku muzičkog eklektika #30 pa vam je poznato da se radi o jednoj od prvih autorki kantri muzike čiji je značaj pomalo pao u zaborav. Grupa Mercury Rev je rešila da ispravi tu nepravdu obradivši u celosti njen drugi album „The Delta Sweete Revisited“ plus njen najveći hit koji je objavljen na Bobinom prvom albumu, „Ode To Billie Joe“. Posle nekoliko preslušavanja mislim da je bolje bilo da su ostavili taj klasični album na miru. Drugim rečima, da su ga zaobišli. Jer indi rok benda Mercury Rev, operisan od najmanjih primesa američkih autentičnih žanrova nije najbolja podloga za pesme Bobi Džentri koje su duboko usađene u američki jug i slobodno se može reći, neodvojive od njega. Jedino što je, manje-više uspelo, to je izbor pevačica, pa i njihove interpretacije. Da budem sasvim jasan – sve interpretacije su izuzetne u tehničkom smislu, problem nastaje kad se govori o prenošenju izvorne atmosfere albuma. Tu aranžmani i muzička pratnja Mercury Rev nisu položili ispit. Još jednom se pokazalo da pesme izvučene iz konteksta i izbrisanog geografskog porekla „ne drže vodu“. Ono što u ovoj muzici najviše nedostaje je ono što je najteže definisati – to je taj tajanstveni južnjački mojo. Zna se samo da ima veze sa magijom i sa seksom. Hladni, kamerni Mercury Rev je udaljen od "mojoa" koliko se udaljen može biti. Nora Džons, Houp Sandoval i Margo Prajs su još koliko-toliko svojim interpretacijama udahnule život kamernim aranžmanima, što se za Marisu Nadler ne bi moglo reći – pesma "Refractions" zvuči kao da je nastala u Šenbrunskoj palati u Beču, a ne u močvarama Luizijane. Jedino je Lusinda Vilijams svoja na svome u ovom južnjačkom kantriju. Uspela je svojom interpretacijom da razmrda kilav aranžman najvećeg hita Bobi Džentri. Moram na kraju navesti i nekoliko olakšavajućih okolnosti za Mercury Rev. Mladi slušalac, koji ne mari za južnjačku utehu, mojo i ceo taj kontekst bi mogao da uživa slušajući ove pesme. Čak i norveška varijanta pesme "Tobacco Road" u izvođenju Suzan Sundfor (Susanne Sundfør) može da prođe ako niste čuli original (ili neku od stotinak pristojnih obrada). Najveći plus Mercury Revu ide za to što je bar nekolicinu nas naterao da ponovo otkriju ovu klasičnu ploči Bobi Džentri. (7. 4/10)
The Exbats – E Is For Exbats
Ovaj simpatični pop-pank ne bi dobio ni skraćeni prikaz da nije u pitanju neuobičajeni sastav – otac Ken svira gitaru, a kćerka Inez Meklejn (McLain) svira bubnjeve i peva, povremeno vrlo eksplicitne tekstove. I nije je blam pred ćaletom. Otac valjda misli, bolje da mi je tu pred očima, pa nek peva šta hoće. Ali, kad Inez zapevaja svoju pesmu „Everybody loves my mom“ znamo da tu ženu zaista voli bar za dve trećine prisutnih na bini (za basistkinju nismo sigurni). Prvi put su mi privukli pažnju nazivom svog prethodnog albuma „I Got the Hots For Charlie Watts“. Možda ćete, ako preslušate ovaj, pomisliti da je ocena previsoka, recimo u odnosu na Mercury Rev iz prethodnog prikaza, ali mi je opravdanje što je ovde u pitanju nepretenciozan album od 14 pop minijatura uz koji vreme proleti, za razliku od gornjeg koji je na prvi pogled kvalitetniji, ali je promašio temu. (7.8/10)
J.S. Ondara – Tales of America
Evo jednog svežeg migranta iz Kenije koji se dokopao „obećane zemlje“ Amerike. Učio je engleski tamo dole u Keniji slušajući Dilanove pesme. U trenutku kad je stigao u Ameriku (2013)nivo znanja jezika bi se mogao opisati sa: natuca. Bez para i bez poznanika bio je predodređen za gubitnika. Ipak, iskoristio je jedino što je imao – akustičnu gitaru i talenat za pevanje i pisanje pesama. Ovo poslednje je otkrio tek u svom mestu prebivališta Miniapolisu. Danas, pet godina kasnije, tečno govori engleski, dobro svira gitaru, a kako peva bolje da čujete svojim ušima – teško je to opisati rečima. Ne znam da li kao posledica toga što znam odakle je, njegov tenor zvuči afrički uz dilanovsko fraziranje. Ne čudi što je muzika ritmična, jer to njegova postojbina prosto zahteva, kao što očigledno zahteva i melodije pevanja koje podsećaju na afričke horske napeve, ali se dodatkom američkog folka dobija čudna mešavina koja se još više oneobičava Ondarinim glasom koji je često u visokim lagama. Kad sam čuo njegovu muziku, odmah me je asocirala na muziku L.A. Salamija i Majkla Kivanuke koji su obojica iz Engleske, ali su poreklom iz Nigerije (prvi) i Ugande (drugi). Salami ubacuje dosta repa, Kivanuka je pretenciozan, ali ih svu trojicu povezuje to što su rasli na Dilanu. Ako bih morao da biram, J.S. Ondara bi bio moj izbor, bez mnogo dvoumljenja. Iznenađuje zrelost pesama i zaokruženost albuma, s obzirom na to da je Ondara početnik u poslu. Ime na koje svakako treba obratiti pažnju u budućnosti. (8.0/10)
Lee Harvey Osmond – Mohawk
Radi se o Kanađaninu Tomu Vilsonu (Wilson) kome je ovo bio sporedni projekat u periodima pauziranja matičnih grupa Junkhouse i Jackie and the Rodeo Kings, čiji mi radovi, moram priznati, nisu poznati. Međutim, deset godina posle izdavanja prvog albuma LHO, taj nusprojekat ne da je živ, nego je postao najbitniji u Tomovoj karijeri. Ukratko bi se muzika Li Harvi Osmonda mogla definisati kao psihodelična nadogradnja „roots“ muzike. Na ovom, četvrtom albumu, okupio je respektabilnu ekipu kanadskih muzičara, pa ćete čuti pravi bend a ne, kako biste mogli pomisliti, kantautorski album. Kantautorski albumi mogu da budu dosadni, što ovaj nikako nije, ni u jednom trenutku svog trajanja. Muzika je u osnovi, kao što rekoh, „roots“ muzika, i, bar mi se tako čini dok slušam pesmu BAM, ima nečega džejdžejkejlovskog u sebi. Ima i džezi soliranja i onog „baršunastog“ pevanja koje više liči na šaputanje (opet Džej Džej Kejl). Pesme bi se mogle opisati kao „delikatne“, tempo im se menja, ali ostaje taj neki mir kojima odišu. Ni sveću koja mu je pred nosom ne bi svojim dahom Tom Vilson ugasio. Naslovna pesma je autobiografska, jer Wilson je poreklom, i po ocu i delimično po majci pripadnik plemena Mohawk nazvanog po istoimenoj reci. Pesma govori o putovanju (i realnom i spiritualnom) u svoju prapostojbinu. On je, naime, tek pre nekoliko godina, sticajem okolnosti saznao svoje pravo poreklo, jer je bio usvojen kao sasvim mali. Još jedan dokaz da iza svake dobre pesme stoji još bolja priča. A kad je priča dobra, ni album ne može da bude loš. (8.0/10)
Our Native Daughters – Songs of Our Native Daughters
Our Native Daughters su Rajanon Gidens (Rhiannon Giddens), Lejla Mek Kala (Leyla McCalla), Elison Rasel (Allison Russell) i Amitist Kia (Amythyst Kiah). Prve dve odlično znamo iz „roots“ sastava Carolina Chocolate Drops, treća je članica Birds of Chicago, a četvrta kantautorka alt-kantri i bluz žanra.
Osnovno pitanje koje sam sam sebi postavio je da li je moguće uklopiti četiri jake autorske ličnosti na jednom, zajedničkom, albumu. Bio sam prilično skeptičan po tom pitanju. Moj strah je, na sreću, bio neopravdan iz više razloga. Prvo, sve četiri žene su crne boje kože, što znači da pripadaju afroameričkoj populaciji koja se bori za jednaka prava sa belačkom populacijom, ali se i u okviru svoje ugrožene grupe kao žene bore za jednaka prava sa muškarcima. Dakle, dvostruko su diskriminisane. Nisam ulazio u njihove seksualne preferencije, pa ne znam da li postoji i trostruka diskriminacija kod neke od njih. Dakle, zajednička im je borba za ravnopravnost. Drugo, potiču iz istog ili sličnog miljea. Njih dve su iz Carolina Chocolate Drops, jedna je kantautorka sličnog stilskog izraza, a jedna je iz Po’ Girl, još jedne „roots music“ grupe. Treće, što više spada u domen kurioziteta, sve četiri sviraju bendžo, a bendžo je, kao što znamo, autentičan američki muzički instrument koji, iako se to ne zna jer se najviše koristi u belačkom kantriju, potiče iz Zapadne Afrike. Na američkom kontinentu se prvi put pojavio u crnačkoj populaciji na Karibima u osamnaestom veku.
Što se muzike tiče, album se ne udaljava mnogo od njihovih solo uradaka. Muzika Kariba i spirituali su daleko zastupljeniji od bluza što ne iznenađuje ako se ima u vidu da ovaj album nije tugovanka nego borbena pesma. Pesma otpora. Nije slučajno tu Bob Marlijeva skladba „Slave Driver“, pesma koja govori o tome da više ne puca bič po leđima, kao u vreme robovlasništva, ali je to brutalno nasilje zamenjeno suptilnijim, ali delotvornim metodama držanja crnačke populacije u podređenom položaju – uskraćivanjem obrazovanja i držanjem ljudi u siromaštvu. Kompozitorske dužnosti su ravnopravno podeljene, ima i kolaboracija a ima i saradnika van kruga ove četiri žene – Tom Brigs i Dirk Pauel na po jednoj pesmi, oba puta saradnja sa Rajanon Gidens. Doprinos Gidensove je izvanredna „Moon Meets The Sun“ (uz Raselovu i Kiu), zatim poema „Barbados“ koju Rajanon peva bez reči, pre između i posle njenog izgovaranja poema engleskog pesnika protivnika robovlasništa Vilijama Kaupera (William Cowper) i njenog već pomenutog saradnika Pauela. Autorka je još tri pesme sa albuma.
Amitist Kia je napisala „Black Myself“, pesmu koja otvara album i koja daje tematske smernice. Kao i „Polly Ann’s Hammer", koja je pravi pravcati bluegrass, bavi se legendom o Džonu Henriju (John Henry), radniku na železnici, koji je postao legendarna figura i tema mnogih folk pesama. On je čekićem i burgijom pravio rupe za polaganje dinamita radi miniranja stena pri gradnji železničkih pruga. Ušao je u legendu kada je u celodnevnom takmičenju u tome pobedio parnu bušilicu i neposredno posle toga umro od napora. Njena je i „Blood and Bones“, još jedna potresna pesma o ropstvu.
Lejla Mek Kala se kao koautorka (sa Elison Rasel) javlja sa dve pesme, „I Knew I Could Fly“ i „Lavi Difisil“ koje malo odudaraju od ostalog materijala jer je prisutan uticaj kreolske muzike. Za kraj sam ostavio Elison Rasel koja je dala najveći kompozitorski doprinos ovoj ploči. Ima čak sedam autorstava i koautorstava, Gidens ima pet, Kia četiri, a Mek Kala kao što rekoh dva. Dakle, uticaj Raselove je najveći, a njene dve pesme su mi najdraže – potresna „Quasheba, Quasheba“ koja peva o smrti kao oslobođenju i dirljiva „You’re Not Alone“ koja zatvara album. Potonja kroz majčinu poruku svom detetu priča priču o podršci i ljubavi. Impresivan završetak albuma.
Politički aktivizam ume da bude naporan. Čest je slučaj da netalentovani ljudi svojim parolaštvom i preteranom pravovernošću i agresivnošću više škode nego što doprinose politici za koji se bore. Međutim, kada stvar u svoje ruke uzmu četiri hiper talentovane žene koje se temom rasne ravnopravnosti bave sa toliko umetničke snage, lako nam je da poverujemo da ostvarenje njihovog cilja nije daleko. Lako nam je i da postanemo njihova „vojska“ koja će pomoći da se taj plemeniti cilj ostvari. Ipak, znajući u kakvom svetu živimo, znamo da nijedno dostignuće u borbi za ljudska i građanska prava nije zagarantovano, znamo da je to borba koja traje. Pesme kao što su ove će nas iznova podsećati za šta se borimo i inspirisati da u toj borbi istrajemo. (8.2/10)
Zubac & Korać – Serbia (8.0/10)
Pisao sam o albumu OVDE
Šumovi protiv valova – Šumovi protiv valova
Šumovi protiv valova? Odmah da im odam priznanje – odlično izabrano ime koje savršeno pristaje muzici koju izvode. Instrumentalni ambijentalno alternativni post-rock psihodelični žanr. Nisam ja smislio, prepisao sam tagove sa bandcampa. Prednja strana omota je slika Alberta Bierstadta, nemačko-američkog slikara, „Puget Sound on the Pacific Coast“ (Zaliv Puget na obali Pacifika) donekle izmenjena, odnosno zatamnjena po dijagonali i promenjenog formata. Slika je iz 1870, prenaglašeno je ekspresivna uz preterano korišćenje svetlosti – klasična romantičarska izvedba. Da li je i omot u skladu sa muzikom koju možemo čuti na albumu? Čini mi se da ne – nije ta muzika ni blizu toliko teatralna. Muzika uopšte i nije romantičarska, već je smeša post-rock repetitivnosti (valovi) i ambijentalnih zvukova (šumovi), dakle sasvim dvadesetovekovna. Za ljubitelje kraut-rocka ili drugog dela karijere grupe Pink Floyd ploča će biti čisto uživanje. U pitanju je vrhunska izvedba kvalitetnih originalnih kompozicija koje sam preslušao u celosti, iako takva vrsta muzike ne da nije moje „parče torte“ nego je sasvim suprotno – nešto što vrlo nerado slušam. Ne bih ni Šumove slušao da nisam, pod jedan, obećao na početku godine da ću detaljnije pratiti regionalnu scenu i pod dva, da ŠPV nisu dobili tolike pohvale na svim hrvatskim muzičkim portalima. Posle svega mogu reći da razumem te pohvale, jer u pitanju je, kako rekoh, kvalitetan materijal koji čak i kod slušaoca sa unapred formiranim negativnim stavom može da prođe i to ne jedanput, već dva pa i više puta. Zato ova ocena (sedam) ne treba da oneraspoloži kreatore albuma „Šumovi protiv valova“, jer od ljubitelja ove vrste muzike će bez problema dobiti ocenu devet ili deset. I da, mislim da bi muzici ŠPV mnogo bolje „leg’o“ omot Rogera Deana. (7.0/10)
Crvi – Šta si to uradio? (8.1/10)
..."Na kraju, reći ću i to da je sa svakim preslušavanjem moja ocena rasla. Startovala je sa 7.5 da bi posle nekoliko slušanja došla do 8.1 što je vrlo visoka ocena (mislim da nikad nisam dao veću od 8.4). Crvi su čistim kvalitetom uspeli da pobede moje predrasude prema ovakvoj vrsti muzike, što je još jedan dokaz o kvalitetu ove ploče." Recenziju pročitajte OVDE.
Svemir - Strah od dubine (8.2/10)
"Albumi kakav je „Strah od dubine“ koji idu još dalje, u vrlo lične priče, su kod nas izuzetno retki, skoro da ih uopšte nema. Tema kojom se dosledno, kroz ceo album, bave Zvonka Obajdin pre svih, Daniel Rodik, Matko Boršić i San Mikulec je depresija srednjih godina"
Kompletnu recenziju pročitajte OVDE.
Ostali:
Beirut – Gallipoli (7.9/10); Charlene Soraia – Where’s MyTribe (7.4/10); Maarja Nuut & Ruum – muunduja (6.0/10); Ustad Saami – God Is Not A Terrorist (7.5/10); Abigail Lapell – Getaway (8.0/10); Cass McCombs – Tip of the Sphere (7.0/10); Ariana Grande – Thank U, Next (7.5/10); Colin Linden & Luther Dickinson – Amour (6.5/10); Ryan Bingham – American Love Song (7.5/10); The Long Ryders – Psychedelic Country Soul (8.0/10); Red Foehl – Lucky Enough (7.4/10); Hayes Carll – What It Is (7.2/10); Nicolette & The Nobodies . Devil’s Run (7.6/10); Gurf Morlix – Impossible Blue (8.0/10), Good Fuck – Good Fuck (6.0/10); The Lonely Heartstring Band – Smoke & Ashes (7.0/10); Gary Clark Jr. – This Land (7.5/10); Pony Bradshaw – Sudden Opera (7.0/10); Amy McCarley – MECO (8.0/10); Stumpwater – Motel in Saginaw (7.5/10); SUSTO – Ever Since I Lost My Mind (6.8); Suzanne Jarvie – In the Clear (6.5/10); Jessica Pratt – Quiet Signs (8.0/10); .
