Mary May – Things You Can’t Put Your Fingers On

Neverovatno je koliko „iskusno“ zvuči ovaj album koji je snimila devojka čiji će support Stray Doggu u Tvornici 24.01.2019 biti tek peti njen nastup u karijeri. A zvuči kao Barbra Streisand koja njime proslavlja dvadesetu obljetnicu karijere. U ovoj (neuspeloj) šali ima nešto istine – muzika Mary May ima malo šmeka Broadwayskih mjuzikala. Ima u toj formuli i britanskog folka, pa bismo je mogli pozicionirati negde između JR Augusta i Nikol Ćaćić iz NLV. To nije jedan od onih mekih, toplih glasova koji te pokriju poput perjanog jorgana – ovaj ima oštricu koja slušaoca donekle drži na distanci, a opet, nemoguće je ne diviti mu se. Pesme su, iako pretežno sporog tempa, vrlo raznovrsne.

Počinje programskom „Let Me Work“ u kojoj kaže „pustite me da radim, čuda ću napraviti!“. Na samom početku nas, dakle, „upozorava“ da ćemo se sresti s nečim što se ne sreće svaki dan. Aranžman te pesme instantno ukazuje da pred sobom imamo prirodan talenat koji u svojoj glavi do najsitnijih detalja čuje kako bi pesma trebalo da zvuči. Veoma bogat aranžman nije nešto što se često sreće na bilo čijoj prvoj pesmi prvog albuma. Već u drugoj „Softest Tune“ nam jasno daje do znanja da moramo najozbiljnije shvatiti i njene glasovne mogućnosti – nesvakidašnji raspon, boja, punoća, dinamika, o tačnosti da i ne govorimo - taj glas ne samo da nema mane, već izaziva strahopoštovanje.

„From Home“ ima refren koji podiže pesmu, glas je topliji nego na prethodnim, pa nestaje strah da će preovladati pevački manirizam. „Just Fine“ me je odmah, po ritmu i ugođaju, podsetila na pesmu Joni Mitchell „The Jungle Line“ sa albuma Hissing of Summer Lawns a i na Vladu Kuzmana, istarskog trubadura koji ima pesmu istog naslova. Bilo kako bilo, ta pesma je jedna od onih pesama Mary May koje mi se najviše sviđaju. Sličnog ritma je i sledeća „A Lot“. Vazdušasta „Never Fixed Nobody“ osvaja na prvo slušanje, bar kad se radi o raspekmeženim matorcima poput mene. „New Song“ takođe ima izražen ritam, a način pevanje evocira šezdesete godine prošlog veka. „Grown Girl“ nije ljubavna za razliku od većine prethodnih – to je pesma o odletanju iz sigurnosti roditeljskog gnezda, uz njihovu podršku. „On a Wednesday“ kao da nastavlja priču iz prethodne pesme. „Somewhere Else“ je pesma o raskoraku sa životom a „Black Porsche“ je o smrti.

„Birdie“ me najviše podseća na Broadway, više po muzici nego po tekstu, koji govori o ptici koja je sama sebi potkresala krila. Album zatvara klavirska balada „What a Day“, gracilna pesma u kojoj Mary May sasvim nenametljivo i razložno pokazuje koliko visoko može da peva. Šta reći na kraju osim da se ovakav debi ne viđa svake godine, možda ni svakih pet godina. Muzička zrelost je ono što kod Mary May impresionira. Ona kaže da nije ona za to kriva – pesme joj jednostavno „dolaze“ takve kakvim ih čujemo. Samo neka nastave da dolaze – ko god da joj ih šalje!(8.0/10)

Ivan Grobenski – On Death and Other Problems

Draganinu nadahnutu recenziju pročitajte OVDE, ja ne bih imao tu bog-zna-šta da dodam, osim da pokušam da ga pozicioniram u odnosu na prethodni njegov album. Problem koji je imala Dragana, imam i ja – teško mi je da odredim koji mi se od njih više sviđa. Možda ipak blagu prednost dajem ovom novom – raznovrsniji je i muzički i tematski, a i pesme su nešto čvršće strukturirane. Nema tu još uvek refrena koje će publika pevati na koncertima (a mogao bi Grobenski lagano da ih smisli, samo da hoće). Čini mi se da je ovaj manje ličan – teme nadilaze intimni svet autora, koji je, budući čest korisnik usluga HrvatskihŽeljeznica, vozeći se u njihovim vlakovima imao sasvim dovoljno vremena da razmišlja i dalje od svoje guzice (da je imao nesreću da se vozi srpskim vozovima, verovatno bi do sada rešio Riemannovu hipotezu ... I jeste pokazao je zavidne rezultate u promišljanju stvarnosti, posebno u meni najdražoj “Everything” u kojoj je dobrano potkačio #metoo pokret i svata new age sranja.

Koliko je bio u pravu pokazala je ova skorašnja afera sa pesmom “Baby, It’s Cold Outside” Deana Martina, kojom se politička korektnost konačno i neopozivo pretvorila u farsu. Uostalom, Grobenski je baš u Everything uzviknuo, sasvim suprotno od Deana, “It’s Warm Outside”, aludirajući na klimatske promene. Kod #metoo fundamentalista to mu dođe na isto –nebitno da li je hladno ili toplo, zlostavljač ne dozvoljava Baby da izađe iz kuće, dakle, uskraćena joj je sloboda kretanja, a to što će se napolju smrznuti ili sagoreti nije bitno, njen slobodni izbor mora da se poštuje. Iako daleko radikalniji od nesretnog Dean Martina, Ivan Grobenski ipak nije prošao kroz “toplog zeca” ovdašnjih mondijalista. Ponekad je dobro biti ispod radara!(8.0/10)

Ana Avramov – Open Heart EP

Novi EP Ane Avramov je nastao posle prestanka rada njene grupe In Absentias. Teško je danas u Srbiji održati rok grupu na okupu, posebno kad si žena: autorke se teško izbore za čelnu poziciju u muškom okruženju, nastupi su retki, studijsko vreme skupo a para nema pa nema. Nije se održala ni grupa Stepa LoleMiković, verovatno iz sličnih razloga. Da se razumemo, ovo što navodim kao razlog raspada In Absentias su samo moje pretpostavke, ali verujem da u njima ima istine. Bez obzira na to Ana Avramov je uspela da snimi svoj novi materijal koga je bilo dovoljno za produženi EP trajanja skoro 30 minuta.

Uvodna “Sunny Side Up” bi ponaslovu trebala da bude optimistička, ali nije. Sasvim suprotno, bolna je, kao što je i sledeća “Autumn Thrills”. Anin moćni a opet senzitivni kontra-alt se tokom celog EP-ja prosto razliva po muzičkoj podlozi. To stvara utisak neizdržive čežnje, što se i iz tekstova da primetiti. Čežnja za imaginarnim, banalno rečeno, princom iz bajke. Možda i želja za prepuštanjem,odnosno želja za uklanjanjem barijera koje je sama postavila između sebe same i te svoje neostvarene ljubavi. Ista tema se proteže i tri pesme: “Open heart, Sinnerman i Rising Low”. Šesta pesma je akustična verzija pesme “Open Heart”. Dakle, uvek se u pesmama radi o nekom ko je predmet ljubavi, ali nedostižan. On jeste nedostižan, ali je moj utisak i da je Ana svesna da nije samo on kriv, da ima krivice i u njoj što ta ljubav ostaje nerealizovana.

Odličan je naslov dala Ana svom EP-ju – šta su drugo jesenja zadovoljstva (Autumn Thrills) nego čežnja sa produženim dejstvom. Treba Ani Avramov odati priznanje i zato što je ovo izdanje realizovala bez kompromisa – vrhunski producent Cyrill Lim, snimatelji Milkić, Crevar i P.Stevanović, i vrhunski muzičari: Ivan Skopulović i Marko Ajković (Artan Lili) i članovi njenog bivšeg benda (Nikola Marković, Stefan Pejatović, Bojan Lalović). Možemo da zaključimo da se Ana Avramov sa svojim novim uradkom nije mnogo udaljila od muzike grupe In Absentias, što samo govori da je ona bila glavna kreativna snaga u toj grupi. Uspela je da za turneju koja je počela promocijom u KC Grad-u u Beogradu okupi novi bend pa će oni koji ukrste svoje puteve sa Anom moći da uživaju u pravim, bendovskim verzijama pesama sa EP-ja. Što se mene tiče, uživao sam slušajući. Uživao sam toliko da ne bih iznosio primedbe čak i kad bih ih imao. (8.0/10)

Kralj Čačka – Spusti svetlost na put

Ukratko ću o novom albumu Kralja Čačka, jer bi neko drugi za Stereo Art trebalo da piše recenziju. Da budem iskren, više mi se sviđa nego prethodni. Oslobodio se Nenad Marić balasta Tom Waitsa koji je nosio od početka karijere, i to tako što je odbacio kabaretsko-vodviljske pesme koje su ga s njim povezivale, da li opravdano ili neopravdano, rešite sami za sebe. Album je odsviran fantastično, što je najmanje što se očekuje od njegovog benda, sastavljenog od izvrsnih muzičara. Pesme se stilski nadovezuju na poslednjih nekoliko sa prethodnog albuma, dakle, to su rok pesme srednjeg tempa sa primesama bluza i džeza tu-i-tamo. Međutim, Kralj Čačka je svojim tekstovima, imenom a i celokupnom pojavom izašao iz kruga striktno rok publike. Uspeo je da privuče i ljude koji ne idu ili retko idu na rok koncerte, a dovoljno su „cool“ da kad već odu ne odu na već izvikana imena. Jednostavnije rečeno, privukao je alternativce/opozicionare srednjih godina, što je dobra publika, relativno platežno moćna. Da bi se podigao na sledeći, još viši nivo popularnosti, morao bi znatno da spustio lestvicu i što se tekstova i što se muzike tiče, što bi možda bilo dobro za njega u finansijskom smislu, ali ne bi bilo dobro za mene kao čoveka koji uživa u njegovoj muzici. (8.1/10)

Isidor Igić – Binarni Om

Binarni Om - prvi srpski „spokenword“ ili, prevedeno, govorni album, je verovatno i prvi regionalni govorni album autorskih tekstova. Uradili su ga Isidor Igić (tekstovi) i Džoni Promis (muzika), obojica iz Majdanpeka. Iako mi se ponekad čini da su Isidor i Džoni jedna ista osoba – toliko im se prosedei preklapaju. Tekstovi koje je napisao i koje izgovara Isidor su sasvim obične priče iz naše svakodnevice koje prezentovane na ovaj način postaju poezija a zvuci koji te tekstove prate, koji su kreacija Džonija Promisa, muzika. Dakle, formalno to jeste govorni album, suštinski, to je poetsko-muzičko delo koje je podložno vrednovanju kao i svako drugo.

Dakle, treba prvo da odredimo žanr. To je lako, bez problema dobija odrednicu: eksperimentalna muzika. Kao što znamo, u eksperimentu je sve dozvoljeno osim idenja utabanim stazama (ovo poslednje nije sasvim tačno, i to je dozvoljeno ako se eksperimentom potvrđuje neka već utvrđena činjenica). Ipak, najčešće je svrha eksperimenta otkrivanje novoga i pomeranje granica staroga. Evo kako je eksperiment definisao John Cage, jedan od najznačajnijih protagonista eksperimentalne muzike - „eksperiment je ona aktivnost čiji je ishod nepredvidljiv“. Naravno, svaki eksperiment se obavlja po čvrsto utvrđenoj proceduri, pa tako i pravljenje eksperimentalnog muzičkog dela. Imali su Igić i Promis unapred napisane tekstove, odabrane zvučne semplove, plan kako sve to spojiti u celinu…ali, ono što nisu imali, odnosno znali, to je impakt koji će njihovo delo imati na slušaoce.

Kada se pravi regularan muzički album, ishod se manje-više zna – zna se kome je namenjen, ko će ga prihvatiti, ko neće, znaju se uzori, znaju se kom delu muzičkog spektra pripada. Jedino što se ne zna je stepen uspešnosti. Kod eksperimentalnog albuma mnogo je više nepoznanica. Prva je to što se ne zna kakvu će interakciju imati ti elementi koje spajamo, jer spajamo nešto što do tada nikad nije bilo spojeno. Kada recimo, spojimo kalijum permanganat i glicerin, dve sasvim bezopasne supstance, dobićemo veoma burnu reakciju. Šta ćemo dobiti spajanjem Igićevih tekstova i Promisove zvučne podloge? Da li će uopšte doći do njihove međusobne reakcije, i kako će ta reakcija izgledati u ušima slušalaca? Mnogo nepoznanica!

Krenimo od tekstova. To nisu politički pamfleti, nisu ni pretenciozna razmišljanja o životu, niti su „mudrosti“ od kojih bi se pravili memovi za društvene mreže. To su pričice koje govore o pojavama koje autoru skreću pažnju, ili ih on smatra značajnim pre svega za sebe samog pa onda, eventualno, i za širu društvenu zajednicu. U „Nešto malo o proslavama“ autor govori o svom animozitetu prema proslavama svih vrsta. Taj animozitet se u glavama slušalaca transponuje u odijum prema političarima, od najnižeg do najvišeg nivoa. Neočekivan rezultat ovog eksperimenta je posledica reakcije naizgled benignog teksta sa zvučnim zapisom koji počinje snimkom svečanog marša a završava pominjanjem svečanih otvaranja i prigodnih govora. Tekst ima i drugi nivo koji govori o sujeti i licemerju u malim (i u velikim) sredinama. „Ljubav prema čoveku“ sa svojom dehumanizovanom muzičkom pretnjom govori o ne-ljudima kojih je mnogo oko nas, koji misle da su bolji a nisu. Zašto mi se u mislima javljaju ratni zločinci? Da li je to ta nekontrolisana hemijska reakcija?

Slede redom priče o gluposti, dualizmu „pretenciozno-banalno“ u binarnom kodu, o sukobu generacija (da li?), o dokolici/besposlici, o trenutku smrti, o putu ka smrti, o muzici (autobiografski). Dobra je ta o muzici i plemenita, jer se u njoj mogu čuti demo pesme, nikad javno objavljene, majdanpečkih bendova iz vremena Isidorove rane mladosti. Poslednje dve su filozofske – prva, jer ne razumem o čemu govori a druga, jer takođe ne razumem o čemu govori. Za drugu bih se ipak usudio, posle višekratnog preslušavanja, da kažem da govori o čovečanstvu i njegovoj istosti od Utnapištima do danas. Ničeg novog pod kapom nebeskom, još od vremena Zaratustre i njegovog poimanja sveta kao borbe istine i laži i čoveka u tom svetu koji svojom slobodnom voljom bira jedno od ta dva. No, odoh ja daleko sa svojim tumačenjem Igićevog teksta, verovatno u pogrešnom pravcu. U svakom slučaju, naslovna pesma, najduža, najambicioznija je podložna različitim tumačenjima, što uopšte ne čudi, imajući u vidu ko je sve i šta je sveu njoj pomenuto. Ne čudi ni prisustvo pojmova iz mitologije i klasične filozofije jer autor je profesor klasičnih jezika (latinski i starogrčki).

Pitanje je šta je Igića i Promisa nateralo da se izraze na ovaj, neuobičajen način. Po mom mišljenju, drugog izbora nisu ni imali. Mogli su se opredeliti za izdavanje knjige poezije ali bi to, zbog malog obima materijala, bilopraktično nemoguće (knjiga bi imala desetak stranica). Možda su ih mogli objaviti u nekom književnom časopisu (ako bi prošli urednika!) ali bi u oba slučaja tekstovi ostali bez audio podloge koja je potpuno ravnopravna – slušajući te zvuke mnogo bolje razumemo tekst koga prate. Jer, to se mora istaći, nisu u pitanju proizvoljno odabrani zvučni semplovi, već su odabrani vrlo pažljivo, da bi doprineli utisku koji svaka numera ostavlja na slušaoca. Mogli su i uglazbiti te tekstove, ali bi se oni neophodnim prilagođavanjem muzičkoj pratnji toliko promenili da to više ne bi bili ti tekstovi.

Da zaključim – govorni album koji je pred vamaneće čuti veliki broj ljudi, to je sigurno, što se i ne može očekivati od jednog eksperimentalnog albuma. Šteta, jer sam posle pažljivog preslušavanjaostao zapitan nad nekim od suštinskih pitanja naše egzistencije na ovom svetu. Na ta pitanja Isidor Igić i Džoni Promis daju ili tek nagoveštavaju svoj odgovor, jedan od mnoštva mogućih. Ako posle preslušavanja razmislite kakav bi bio vaš odgovor na ta pitanja, onda je ovaj album ispunio svoju svrhu. (8.0/10)

Kensington Lima – May

Ovo je The Beatles album Josipa Radića (svaki ozbiljan autor izgleda mora da ima svoj Bitls album!), poznatijeg kao deo kreativnog dvojca Radić/Dragičević iz kultnih Valentino Bošković. Stalno otvoren konkurs za savršenu pop pesmu je ovom pločom dobio dosta vrlo dobrih kandidata. Ali, kad se malo bolje posluša, ova muzika ne podseća na Bitlse iz Liverpula, ova muzika podseća na imaginarne Bitlse koji su rasli negde u Severnoj Karolini, na primer. Prisutna je tu prilično velika doza američkog kantrijem obojenog popa koja ipak ima, insistiram na tome, Bitls senzibilitet. Da li je stvar u strukturi pesama, u akordima, harmonijama, to će reći neki muzički znalac, ja kao slušalac sam ovde prvo čuo Bitlse, pa onda sve drugo. To što se oni čuju, ne znači da mi se album ne sviđa. Naprotiv! Jedino što pomalo smeta je baš ta savršena harmonija svih prisutnih elemenata. Sve te pesme su tako glatke, sjajne i skliske, da mi prosto izmiču iz ruku. Ali, to ima i svoje dobre strane – tera me da pokušavam nanovo i nanovo da ih ulovim. (8.1/10)

The Strange – Echo Chamber

E, za ovo sigurno sme da se kaže da je amerikana. Pa, Amerikanac je na čelu grupe The Strange. Legendarni Chris Eckman, jedan od onih koji su kreirali Seattle scenu, čovek koji je sa svojom grupom The Walkabouts snimio, po mom mišljenju najbolji album obrada ikada, “Satisfied Mind”, udružio se sa Bambi Molestersimada posle pauze od 14 godina snime drugi album grupe TheStrange. I snimili su ga, u Pragu u Češkoj, ali se po završetku snimanja grupa Bambi Molesters raspala, pa je sa Eckmanom ostao samo Dalibor Pavičić a uleteli su MyBuddyMoose da kompletiraju grupu koja će svirati koncerte. Tako je to Eckman objasnio u intervjuu datom riječkom Novom Listu. Bez obzira na turbulencije koje su pratile njegov izlazak, odmah ću reći da je album odličan –svaka od pesama stoji sama za sebe a dobro funkcionišu i kao celina. Jedini mali problem je što se nijedna nije izdvojila na prvo slušanje, ali, kad bolje razmislim, zašto bi i morala neka da se izdvoji. Pesme se nalaze na teritoriji koja se proteže od Walkabouts do Calexico s tim da pesme koje “vuku” na ovaj drugi, meni ne baš omiljeni bend, ipak nemaju onaj karakterističanzvuk Kaleksika, kao iz saundtreka vesterna b-produkcije. Naprotiv, duvači su besprekorno urađeni, nenametljivi su, što kod upotrebe duvača nije baš lako postići, a daju željenu atmosferu. Echo Chamber je dobro izbalansirana ploča vrhunske izvedbe pa bez mnogo razmišljanja zauzima mesto u samom vrhu ovogodišnje regionalne produkcije. (8.1/10)

Evo i inostrane produkcije. Ima mnogo zanimljivih izdanja među albumima navedenim ispod:

Adrianne Lenker – Abysskiss (8.0/10); Anna St. Louis – If Only There Was a River (8.2/10); Austin Lucas – Immortal Americans (8.0/10); Cat Power – Wanderer (7.5/10); Colter Wall – Songs of the Plains (8.0/10); David Crosby – Here If You Listen (7.5/10); Elvis Costello&The Imposters – Look Now (7.0/10); First Aid Kit – Tender Offerings EP (8.0/10); Gregory Alan Isakov – Evening Machines (8.0/10); Hattie Briggs – Young Runaway (8.0/10); Israel Nash – Lifted (8.1/10); J. Mascis - Elastic Days (8.0/10); Joanne Cash – Unbroken (7.0/10); John Hiatt – The Eclipse Sessions (8.0/10); Juanita Stein – Until The Lights Fade (7.4/10); Julia Holter – Aviary (7.5/10); Kristin Hersh – Possible Dust Clouds (8.0/10); Lavander Flu – Mow The Glass (8.1/10); The Liminanas _ Shadow People (8.0/10); Marianne Faithfull – Negative Capability (8.1/10); Marisa Nadler – ForMy Crimes (8.2/10); Melanie Brulée – Fires, Floods And Things We Leave Behind (7.4/10); Missy Raines – Royal Traveller (8.0/10); Nikki Hill – Feline Roots (8.1/10); Owen Lake And The Tragic Lovers – The Best Of Our Lies (8.0/10); Paul Kelly – Nature (8.0/10); Phosphorescent – C’est La Vie (8.2/10); Pistol Annies – Interstate Gospel (8.0/10); Robbie Fulks& Linda Gail Lewis – Wild! Wild! Wild! (7.3/10); Sarah Borges & the Broken Singles – Love’s Middle Name (8.1/10); Shawn Colvin – The Starlighter (6.2/10); The Slocan Ramblers – Queen City Jubilee (7.0/10); Spiritualized – And Nothing Hurt (8.1/10); Suede – The Blue Hour (8.0/10); Young Jesus – The Whole Thing Is Just There (6.6/10)