Ali, da krenemo redom. Recimo, od naslova. „Je l’ se sećaš kad je Tito umro?“ - pitanje je koje u svakom, dovoljno starom, čitaocu budi asocijativni odjek pošto se svi, manje-više, sećamo toga dana. Kao što pamtimo gde smo bili i šta smo radili i u nekim sličnim prilikama, u trenucima u kojima su se zbivali događaji koji su promenili tokove istorije (i naših malih života) i kao takvi ušli u kolektivno pamćenje.

U skladu s naslovom, roman započinje poglavljem koje se zove „04.05.1980“. U pitanju je, naravno, datum koji se danas smatra početkom kraja države Jugoslavije pošto je tog dana objavljeno da je umro Josip Broz Tito. Narednih jedanaest poglavlja, takođe naslovljenih datumima, zbivaju se tokom nekih drugih prelomnih dana: od Vidovdana ’89 kada je Miloševićev održao čuveni govor na Gazimestanu, preko demonstracijâ, ratnih godina i bombardovanja, sve do 12.03.2003, kad je ubijen premijer Đinđić.

(Za jedan od tih datuma, „29.05.1991.“ – kada je FK „Crvena Zvezda“ u Bariju postala klupski prvak Evrope u fudbalu, vezana je i moja osnovna zamerka na izbor tih reprezentativnih dana: to što je iz tog „večitog kalendara“ izostavljen 16.04.1992. - dan kada je KK „Partizan“ osvojio titulu prvaka Evrope u košarci i time zaslužio kako mesto u srpskom/našem kolektivnom sećanju, tako i vlastito poglavlje u ovom romanu. (Činjenica da se i autor, prema sopstvenom priznanju, kaje zbog te strukturalne omaške potvrđuje osnovanost moje primedbe.)

Ti datumi mu u Marčićevljevom romanu dođu kao nekakvi kontrolni punktovi, na kojima se glavnim likovima mere prolazna vremena u trci koja se zove život. Radi se o dvadeset i tri burne godine „koje su promenile svet“, ili, ako ne baš svet, a ono ove naše prostore balkanske. Dakle, u svakom od tih datuma „zatičemo“ naše junake. Nema mnogo objašnjavanja šta su radili između njih, samo najvažnije je dato u retrospekciji, dok se sve ostalo da zaključiti iz trenutne situacije. Obično je jedan ili više njih direktno povezan sa događajem koji se odigrao tog datuma, ali to nije strogo pravilo, ponekad je taj događaj samo uzgred pomenut. Umetanjem tih „vremenskih semplova“, autor zapanjujuće precizno karakteriše vreme u kome se priča odvija. Tako će se, preko likova iz ove knjige, čitalac upoznati (oni stariji će se podsetiti) sa vremenom inflacije, sa mobilizacijom, učešćem u ratu (na dve različite strane), emigracijom (i onom u pokušaju, i onom skoro pa uspelom), dilemama mladih ljudi u to doba i načinima razrešavanja tih egzistencijalnih dilema. Podsetiće se čitalac i da kriminal nikada nije imao predrasude po pitanju nacionalnosti i da je uvek bio u sprezi sa politikom. Podsetiće se i istorijskog konteksta u kom se odigravaju pojedina poglavlja, putem pasusa u kojima autor opisuje političku situaciju, navodeći konkretne podatke i imena. To daje dokumentarni karakter romanu – tako da će i sasvim neupućeni čitalac koji nije sa ovih prostora, ili nije bio rođen u vreme u kom se radnja odvija, moći da razume o čemu se tu zapravo radilo. Marčićev istorijske činjenice iznosi s dokumentarističkom objektivnošću – nastojeći da se otvoreno ne stavlja ni na jednu stranu. Autorova pozicija se može naslutiti preko pozicioniranja njegovih junaka na „timeline“-u njihovih sudbina – tako da skoro sasvim izostaju pamfletistička „opanjkavanja“ tadašnjih gospodara naših života, iako je potpuno jasno šta pisac misli o njima.

Još jedna stvar koja tera na razmišljanje je činjenica da identični istorijski kontekst u kom se likovi razvijaju na svakoga od njih utiče drugačije što je, na kraju krajeva, i očekivano kada se imaju u vidu njihove razlike: Mislav – Miško, Hrvat, i tri Srbina, Andrija - Medeni, Đorđe - Crni i Sava – Debeli, nerazdvojni su drugovi od ranog detinjstva koji vode poreklo iz različitih delova bivše nam zemlje i drugačijih društvenih slojeva. Znači, malo genetika, malo klasna pripadnost, i eto objašnjenja različitosti njihovih sudbina. A i te naše sudbine! – poput Cristophera Nolana u remek-delu filmske umetnosti, filmu „Dunkirk“, i Marčićev u svom romanu zastupa tezu da je svako od glavnih junaka (a i svih nas) „jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga“ koji se koprca i batrga kroz ono što se zove život. Kako će ko proći i koliko će ko daleko stići ne zavisi ni od pameti, ni od marljivosti, ni od učenosti, ni od rešenosti, već od puke slučajnosti ili kapriciozne božije volje, izaberite šta vam se više sviđa!

O jeziku i Voždovcu: Marčićev se – na nivou dijaloga - vraća izvornom Vukovom pravilu: piši kao što govoriš-čitaj kako je napisano! U duhu tog fonetskog principa, čitalac će u romanu često naletati na fraze: „šČubure“, „zDorćola“, „Ša raiš?“, „Kaci došo?“, „Esam ti reko?“, „El moš?“, „saćemo“ „naači“ i slične koje predstavljaju noćnu moru za lektore, ali doprinose autentičnosti. Likovi razgovaraju dijalektom svog kraja, starog Voždovca, koji se prostire između Dedinja na zapadu i Marinkove Bare na istoku, od Činovničke kolonije na severu do Ripnja na jugu. Voždovac, kao glavno mesto radnje, nije izabran slučajno, pošto je u jednom od njegovih krajeva rođen i pisac ovog romana koji se drži mudrog saveta: „piši o onome što dobro poznaješ“. Drugi razlog je taj što je Voždovac, zvučaće banalno, Srbija u malom. Neće se na mnogo mesta u Srbiji, u istom školskom razredu naći potomci predratne buržoazije (potez od Autokomande do pijačice u Jove Ilića), vojnih lica (kod crkvice, i drugde u Vojvode Stepe), pripadnika radničke klase (naselje Braće Jerković), raseljenih iz Jatagan Male (Marinkova Bara), propalog srednjeg staleža (Lekino Brdo, Jove Ilića), gradskog lumpenproleterijata (Dušanovac) i seoskog/prigradskog stanovništva podavalskog područja. Ima jedno biračko mesto, gore kod Trošarine, koje je vrlo interesantno agencijama za istraživanje javnog mnjenja pošto izborni rezultati s njega uvek verno odslikavaju rezultate u celoj Srbiji. Tu se, valjda, presecaju svi ti uticaji koji čine Voždovac preslikanom Srbijom. Na takvom Voždovcu rastu junaci ovog romana, stičući veštinu komunikacije (i preživljavanja) u ne baš gostoljubivom vremenu i okruženju koje im je sudbinski zapalo. Ipak, pogrešno bi bilo shvatiti ovaj roman kao lokalpatriotski pošto porodične istorije glavnih junaka pokrivaju različite teritorije s prostora bivše Jugoslavije, a sudbine ih odvode širom Evrope i, čak, do Kanade.

„Soundtrack“ romana je veoma pažljivo biran i potpuno sinhronizovan sa vremenskim okvirom u kom se odvijaju poglavlja. Rock muzika dominira, iako tu i tamo promakne i pokoji „narodnjak“, ali i ponešto od klasike. U najsrećnijim slučajevima, muzika nije samo pozadinski fon koji autentičnošću „boji“ određeni trenutak u vremenu, već muzičke reference predstavljaju efektan komentar prošlih ili najavu budućih događaja – kao što je, na primer, slučaj u vidovdanskom poglavlju gde mitingu na Gazimestanu, u svojstvu novinara honorarca, prisustvuje i jedan od naših junaka Crni, zaštićen slušalicama vokmena. Tako je za rekapitulaciju čuvenog ratnohuškačkog govora Slobodana Miloševića i čitavog mitinga, između ostalog, iskorišćen refren tada aktuelnog hita grupe Public Enemy: „Don’t Believe the Hype!“

Sledeći odlomak, jedan od meni najdražih u romanu, najbolja je ilustracija tog postupka. U pitanju je scena u kojoj urednik pokušava da ubedi našeg junaka da napiše prikaz mitinga što ovaj - podstaknut svojim ubeđenjima i alkoholom - uporno odbija.

                „- Kako ide? Si pri kraju? – upita Joca Crnog.

– Ne, brate, reko sam ti: neću ni da počinjem. Ne mogu – odgovori ovaj iznervirano.

– Pa, dobro, Crni, majku mu, dal ćeš da me teraš da pišem i tvoj tekst? Već sam četri šlajfne ispiso...

– Joco, brate, već sam ti se izvinio. Ne mogu duradim više od toga.

– Što si, bre, tvrdoglav? Kažem ti: kreni i videćeš da ide. Samo opiši šta si vido.

– Ako napišem šta sam vido nećeš smeti da objaviš.

– Aj da probamo, samo ti napiši – reče Joca i okrete se da pođe, ali se onda vrati.

– A, šta si ti to vido što mi drugi nismo?! Sto novinara vidi jedno, a Crni drugo! Ese ti ne umoriš od toga da stalno budeš poseban, a? Reci mi šta si vido.

– Nije bitno šta sam vido...

Joca poče da gubi kontrolu.

– Ne, reci mi, molim te, baš me zanima!

Crni ustade.

– Ja sam, na primer, vido jedan veličanstveni miting – miran i dostojanstven, što je najvažnije. Eto, to sam vido! A ti, šta si ti vido? A?

Crni stavi votku u ranac i izvadi vokmen.

– E, Joco, slušaj: Dosta mi je… Računaj da sam dao otkaz.

Uze ranac i krenu da izađe. Joca poče da peni.

– Kakav otkaz? Nemaš sad pravo da daš otkaz! Uzo si dnevnice! Napiši tekst pa daj otkaz!

Ne osvrćući se, Crni stavi slušalice dok je Joca nastavio da viče za njim.

– Šta si vido? Šta si vido?

I see a bad moon a-rising

I see trouble on the way

I see earthquakes and lighting

I see bad times today!“

Nije mi namera da tvrdim kako ovaj roman nema nedostataka. Mogla bi mu se zameriti preterana posvećenost detaljima, proizašla iz dokumentarističkog fiction/faction postupka, koja ponekad postaje zamorna, pa i izvestan gubitak daha u samoj završnici, što je, donekle, i razumljivo kada je u pitanju roman tolikog obima (350 str.) Međutim, ono što mi se čini najvažnijim je da su – kao i kod svih knjiga vrednih čitanja - te mane znatno manje i malobrojnije od vrlina.

Vratimo se, na kraju, tvrdnji iz naslova. Vrlo je verovatno da za Marčićeva nikada niste čuli, iako nije mlad pisac - rođen je 1966. Za takav status - na granici opskurnog i kultnog – delimično je i sam kriv, jer da je malo bolje povezan sa kolegama, obreo bi se na vreme u nekom klanu, pa bi po principu „ja tebi, ti meni“ već prigrlio nekakvu jaču književnu nagradu. Da je malo bolje umrežen, već bi nas odavno preko društvenih mreža zasipao hvalospevima o svojim romanima, pa biste, svakako, bar čuli za njega. Ipak, čak i tako s margine, izvan čaršijsko-tabloidnog miljea i nesklon laktanju, uspeo je da sa dva od tri svoja romana uđe u uži izbor za NIN-ovu nagradu („Gresi svetog Maksa“, 2007. i „Svi životi Zaharija Neuzinskog“, 2008.) Međutim, ovaj najnoviji roman - iako zreliji i ambiciozniji od prethodnih - nije uspeo da se plasira čak ni u širi izbor, što me je, moram da priznam, iznenadilo. Utoliko pre što to znači da je ovogodišnja srpska književna produkcija dala najmanje trideset i tri romana bolja od ovog – u šta mi je, zaista, teško da poverujem.

Bilo bi neozbiljno nagađati o razlozima za takvu odluku žirija, ali jedna stvar je sigurna: Marčićevljev roman, možda, jeste izgubio čitaoce koji kupuju isključivo knjige ovenčane nagradama, ali oni nisu jedini. Ima i onih drugih koji, zapravo, i jesu njegova prava publika: čitaoci koji, jednostavno, vole da pročitaju dobru knjigu. Bez obzira šta neki žiri kaže o tome. Siguran sam da će ova knjiga do takvih čitalaca doći - koliko god joj vremena bude trebalo!

Uostalom, kao što kaže piščev junak iz prethodnog romana: „Moj je zadatak da slikam najbolje što mogu: i kad me kritika pljuje, i kad me žiriji kradu, i kad niko ne želi da vidi moje slike.“