Miloš Zubac: Legenda o prizemljenom sanjaru (četvrti deo)

30 jul 2020
Author :   Miloš Zubac
Foto: Ivana Zoranić Govedarica

STANISLASOV KOŠMAR

Sve je pak namesto sna počelo morom. No, valjalo bi prethodno reći nešto o Garijevom detinjstvu i putanji koja ga je vodila do Pariza i snimanja legendarnog albuma za koji decenijama kasnije, sve do pojave interneta i njegovog reizdanja, gotovo niko nije čuo. Naš junak rodio se u Riponu, malenom engleskom mestu u grofoviji Severni Jorkšir, najpoznatijem po katedrali koju su petnaest stoleća ranije osnovali škotski monasi. Tu je Nik ostao bezmalo jedan dan budući da je njegova majka insistirala da se porodi u Engleskoj, a potom da se odmah vrati u Pariz. Roditelji su se brzo razveli, majka se preudala za egipatskog diplomatu, a Nik je ostao s majkom i uporedo sa engleskim naučio francuski jezik. Posle šeste godine, poslat je na Ostrvo kako bi se školovao u Halu i Noriču. Tamo je pevao u horu koji nije voleo, ali je onde naučio sve o harmonijama i melodijama. S trinaest je počeo da svira gitaru i podražava Bitlse. Iako englesko đače, Francuska je bila njegov prvi zavičaj, bez obzira na onaj dan rođenja u Riponu, te je završivši školu ponovo prešao Lamanš. Muvao se s gitarom po Sen Tropeu, tada uveliko čuvenom umetničkom stecištu koje je od običnog ribarskog naselja stvaralački potentnom sredinom, pre svih, načinio pointilista Pol Sinjak, svojim slikarskim angažmanom u devetnaestom veku.U tojmalenoj luci na Azurnoj obali mladi Gari neobavezno je svirao gitaru i pevao svoje pesme gde god bi se zatekao. Tako ga je jednom primetio čovek koji se predstavio kao francuski producent i ponudio mu je snimanje pesama. Sesija je organizovana u Belgiji i odatle nam dolazi pesma Cambridge Town, setni madrigal u dva glasa, pri čemu do dana današnjeg Nik Gari ne zna ko je devojka s kojom je pevao. Živela je blizu studija u kojem je snimao, upoznali su se, pitao ju je da li bi pevala s njim i ona je pristala. Gari i danas priča kako nije zapamtio njeno ime i dodaje prstohvat romantično-enigmatične arome nežnoj polurenesansnoj pesmi s kojom je publika današnjice mogla ponovo da se upozna u američkom filmu We Are What WeAre iz 2013. godine. – Najtužnije je što ne znam ko je ona. Nismo bili u vezi; sećam se samo da je bila verena. Svaki put kada čujem pesmu, pomislim na nju. Voleo bih da može da je čuje, da zna da je to što smo uradili zajedno opstalo i da je dotaklo ljude – govori Gari o neobičnostima koje su vezane za njegovu prvu snimljenu kompoziciju.

Gari nije morao mnogo da čeka na profesionalni ugovor za snimanje albuma prvenca. Majčinim posredstvom, dobio je pet minuta da privoli Lusjena Morisa, prvog čoveka prestižne pariske izdavačke kuće Disc A-Z i prvog čoveka tada najveće komercijalne radio stanice u Francuskoj. Lusjen Moris bio je zanimljiv, pronicljiv i marketinški vispren čovek – oženjen Dalidom, umnogome zaslužan za uspehe Mišela Polnarefa, Paskala Danela i Petule Klark pred francuskom publikom, spreman da jednim pogledom detektuje sve ono što u polju mogućnosti ležiskriveno u još nepoznatom umetniku, poput vajara koji u kamenoj neoblikovanoj gromadi nepogrešivo vidi budućnost vrhunske statue. Na ugovorenom sastanku, Moris je pitao devetnaestogodišnjeg Garija šta ume i šta ima za njega. Gari mu je u odgovor odsvirao Deeper Tones of Blue. Više od toga Morisu nije bilo potrebno. Izvadio je ugovor, bacio ga na sto i rekao Gariju da potpiše. Pitao ga je samo ima li još takvih pesama. Gari je odgovorio da ima. – Onda ćemo snimati album – kazao je Lusjen Moris i sve je bilo rešeno.

Gari je želeo da napravi album na kojem će se prevashodno čuti njegov glas i njegova gitara. Bonus snimci demo verzija pesama, pridodati na nedavnom reizdanju albuma The Nightmare of J. B. Stanislas, nedvosmisleno pokazuju šta je Nik Gari hteo da postigne i koja su bila ishodišta njegove autorske muzike. Negde između Pola Makartnija i Donovana, s tim svojim sjajnim, čistim, jasnim i pouzdanim glasom koji je divno asocirao na njegovu mladost, Gari je želeo da snimi profilisani kantautorski album na kojem bi njegova ličnost bila dovoljno dobro izražena, pa da se ceo album slobodno i sigurno osloni na nju. Međutim, čovek kome je pripalo da producira Garijev prvenac, Edi Vartan, u ono vreme tridesetogodišnjak, video je u Gariju nekog drugog – novog Boba Dilana, što opet nije značilo da će njegove pesme i tretirati kao Dilanove. Radeći uveliko orkestracije i aranžmane za svoju tada u Francuskoj čuvenu sestru Silvi Vartan, Edi je za snimanje Garijevog prvenca okupio bombastičan orkestar od pedeset šest instrumentalista. Rad u studiju trajao je nekoliko sedmica i Niku iskustvo nije lako palo. Niti je bio spreman, niti je hteo da njegove pesme budu orkestrirane u duhu barokne pop muzike koja je tada bila veoma slušana, ali nije bila deo njegovog stvaralačkog habitusa. Rezultat je bio moderna ali hibridna ploča na kojoj se bogomdani kantautorski talenat sreće s grandioznom orkestracijom. Vreme će pokazati da je Edi Vartan više dobra učinio za te pesme nego što je nehotice radio protiv njih. Današnja publika koja otkriva reizdanja Garijeve prve ploče nepodeljeno uživa upravo u ovim ponegde pompeznim, češćeodmerenim, ali uvek besprekorno raspisanim i profesionalno izvedenim aranžmanima koji su svi odreda srećno srastali s telom Garijevih nezaboravnih pesama. Dabome, ono što je te pesme bezbedno prevelo preko zaborava i obaveznog plaćanja danka duhu vremena, koji se menjao iz decenije u deceniju, nije bio samo Vartanov orkestarski rad koji je anticipirao stil britanskih pop sastava iz devedesetih godina, nego i Garijevaautorska briljantnost i njegov siguran, vibrantan glas. Bilo je tu neobične dovršenosti za jednog devetnaestogodišnjeg momka.

The Nightmare of J. B. Stanislas otvara istoimeni, programski komad koji zvuči trijumfalno, kao proto pesma jedne epohe. Junak pesme jeste Garijev alter-identitet, nastao nakon njegovog eksperimentisanja s dadaističkom praksom i autodiktatnim pisanjem. Ime Stanislas, latinizovana verzija imena Stanislav, iskočilo je u tom igranju s mogućim podzemnim ličnostima kao poveznica s njegovim ruskim korenima po ocu. I tu već imamo bizarnost na delu budući da slovensko ime Stanislav označava osobu na putu ka velikoj slavi i čuvenju, statusu koji nećebiti – to sada dobro znamo –u Garijevoj podeli životnih karata. Vartanova ekspanzivnaorkestracija nosi Garijev intenzivan, ovde napregnut glas, a pesma se u preko pet minuta trajanja valja i razlivau uhu kao da su posredi slapovi kakvog moćnog vodopada. Naslovna pesma albuma The Nightmare of J. B. Stanislas jeste od onih kompozicija koje s ponosom možete pustiti vanzemaljcu ili detetu – svakako nema mnogo razlike između njih – kada hoćete da im pokažete koliko je zaistadobra bila muzika šezdesetih.

Ono što sledi jeste niska izuzetnih, poletnih, energičnih pesama među kojima samo jedna – Queen of Queens, nepotreban karikaturalan pastiš u duhu američke kaubojske muzike – jeste višak na albumu, što bi opet u našem sujevernom narodu prihvatili kao nešto što je dobro poradi uroka, da ne bude delo savršeno. Sve drugo što se dâ čuti na ploči svedoči o nesvakidašnjem kantautorskom talentu tog britanskog mladića antičkog lika s ruskom podsvešću iz francuskog kulturnog miljea. Can I Stay With You, Ink Pot Eyes, Wheel of Fortune zvuče kao neporecivi svetski klasici u žanru baroknog popa i orkestrirane folk muzike. The Wanderer bi mogli da potpišu Sajmon i Garfankel, kao što bi pojedine pesme na albumu glatko pronašle svoje mesto u katalogu Bitlsa, ne u smislu Garijevog epigonstva, nego njegove sinhronijske rezonance s najboljom muzikom koju je stvarala čuvena četvorka iz Liverpula. Little Bird je ptičica kakvu bi Makartni pustio iz svoje mašte u život.Psalmična a delikatna David’s Prayer harmonijom i melodijom anticipira način na koji će norveški trojac A-ha praviti svoje najlepše pesme decenijama kasnije. Deeper Tones of Blue je pesma sublimne lepote kakva se čoveku otkine jednom, ako i toliko. Ista ona pesma na osnovu koje je Lusjen Moris ponudio 1968. godine Gariju ugovor za ceo album, ista pesma na osnovu koje sam pola stoleća kasnije počeo da pišem ovu malu pripovest.– Izvodio sam je na venčanjima i sahranama. Posle Stanislasa, nisam imao publiku, ali sam svirao moje pesme majci, u njenoj maloj kuhinji u Francuskoj. Ona je bila moja jedina publika. Otpevao sam joj Deeper Tones of Blue, a ona je rekla da će tu pesmu jednog dana čuti po celom svetu. Mame su obično u pravu, zar ne – govorio je uz blagi osmeh kasnije Nik Gari. Ambijentalna Evening bila je možda najbliža onome što je Gari želeo – Edi Vartan pristao je da mu samo za tu pesmu dâ na volju. Gari je odabrao da ceo orkestar pošalje kući i da samo u prisustvu jednog mladog trubača završi snimanje.

The Nightmare of J. B. Stanislas je s vremenom pobudio različite asocijacije muzičke kritike. Pominjan je čak Sid Beret, pre zbog nekonvencionalne ali izražene englenštine, nego zbog mogućih psihodeličnih nanosa u strukturi Garijevih pesama. Njegova ploča uistinu nije bila psihodelična i uz sva racionalna i utemeljena poređenja pojedinih komponenti, kao celina bivala je neuhvatljiva komparativnim pristupom. Imala je energičnost, svežinu, autentičnost, imaginativnost i sve te osobine krase je i danas, kao da nije bila podložna starenju niti formalnoj ilisemantičkoj eroziji zbog protoka vremena. Moguće je da je tako zato što je ploča praktično bila stavljena u konzervaciju, u led, u vremensku kapsulu koju će četrdeset godina kasnije neko otvoriti i pružiti svetu blagovest o izgubljenoj dragocenosti svetske muzičke baštine. Moguće je da je tako zato što Garijevu ploču, u koju je bilo uloženo mnogo novca – jer ono behu vrhunski prateći muzičari i vanserijski aranžer i producent – niko nije čuo kada je trebalo da je čuje. Dan pre nego što je bilo najavljeno objavljivanje albuma The Nightmare of J. B. Stanislas, proneo se u Francuskoj glas da se Lusjen Moris ubio. Čovek koji bi stao iza Garijevog prvenca, koji bi ga vešto promovisao i sasvim sigurno učinio prepoznatljivim prvo u Francuskoj, a potom i dalje, nije više bio tu. Pričalo se da je Garijeva ploča odštampana u svega stotinu oglednih primeraka i bilo je nešto istine u tome, jer su znatno kasnije pojedini preživeli komadi dostizali basnoslovnu kolekcionarsku cenu. Moguće je da je veći deo tiraža s namerom izlomljen budući da je u Francuskoj tada postojala praksa da se ploče koje ne stignu do prodavnica ili se ne prodaju unište kako bi se dokazalo da nema neplaćenih tantijema za mehanička prava. Sam Gari nije tada video originalni album, u prodavnici na Jelisejskim poljima pronašao je samo ploču Nika Drejka, a ne svoju, i nakon pola godine čekanja shvatio je da donedavno moćna a sada obezglavljena izdavačka kuća neće ništa učiniti za život njegovog prvenca. To je bila istinska mora Džej Bi Stanislasa. Razočaran, napustio je Francusku. Teže od toga, napustio je potpuno muziku i odrekao se svog stvaralačkog sna. Njegova majka pak, uspela je da se domogne jednog primerka sinovljevog izgubljenog albuma. Na omotu ploče pisalo je:

Sve pesme napisao i komponovao Nik Gari

Produkcija i aranžmani Edi Vartan

Posvećeno Lusjenu Morisu                                                                                      

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio