Legenda o prizemljenom sanjaru (treći deo)

26 jul 2020
Author :  
FOTO: Jugoslav Belada

KADA SE DETE U MENI SRETNE S DETETOM U TEBI

Između Garijevog povratničkog, drugog albuma 49 Arlington Gardens iz 2009. godine i njegovog prvenca, postoji razmak od cele četiri decenije. Sâm album je rezultat više puta posvedočene istorijske mogućnosti da svaka generacija umetnika paradoksalnostvarasvoje pretke. Da ih izmišlja ako treba. Da ih pronalazi u vremenima koja im prethode – ako može. Ovde se jedna vredna generacija škotskih muzičara opredelila za Nika Garija kao za njihovog u svetu nepoznatog preteču. A što je otkrivena umetnička krvna veza neobičnija, što je rodoslov iznenadniji, to je i poreklo vrednije. Izazivanjem, stimulisanjem i organizovanjem studijskog snimanja Garijevih novih pesama, vratili su mu na najlepši način dug koji zapravo nikada nije postojao. Odabrali su rado sami da se zaduže. Važnu ulogu odigrali su Norman Blejk iz grupe Teenage Fanclub i Daglas Ti Stjuart iz BMX Bandita, obojica iz Glazgova, obojica iskreni posvećenici u Garijevo stvaralaštvo. Stjuart, umetnik neskriveno poklonjen i Seržu Genzburgu i Brajanu Vilsonu, učestvovao je u produkciji. Za njegovu grupu, priča se, Kurt Kobejn je izrekao da bi mu oni bili željena adresa ako bi mogao da bira u kom bendu će da svira.

Stjuartov umetnički credo ne podrazumeva samo autorsko bavljenje muzikom. Jedan je od onih posebnih, nesebičnih i svetu vazda potrebnih ljudi koji istraživačku radost nalaze u otkrivanju zakopanog muzičkog blaga, a potom pronađena bogatstva žele da podele sa svima. Među zaboravljenim majstorima na koje je ukazivao nalazi se i Čip Tejlor, rođeni brat Džona Vojta, koji je napisao Wild Thing – rokenrol klasik koju su obesmrtili Troggs,a koncertno ga izvodio Džimi Hendriks –da bi se potom potpuno odrekao muzike u korist profesionalnog kockanja. Takvom Sjuartu bilo je prirodno da energično zastupa Garijev povratak snimanju i nastupima. Govorio je kako je album The Nightmare of J. B. Stanislas toliko snažno uticao na njega da je sve prijatelje i poznanikenagovarao da ga obavezno kupe kada se pojavilo reizdanje, obećavši da će im lično vratiti novac ukoliko im se ne svidi. Naposletku, niko nije tražio novac natrag.

Podrška škotske nezavisne ali uveliko afirmisane scene Gariju je značila sve na svetu. Sa iskrenom zahvalnošću je kazivao o tim velikodušnim ljudima koji su ga vratili studijskom radu i koncertima. To neće reći da Nik Gari nije ništa snimao u pobrojanih četrdeset godina između prvog i drugog albuma, ali je to činio retko i pod izmenjenim imenom, kao Nik Hamilton, odabravši majčino devojačko prezime škotskog porekla. Radio je s vrhunskim francuskim muzičarima, radio je i sa bendom Keta Stivensa, ali nikada nije bio tako srećan kao kada je snimao s tim ljudima iz Glazgova. Rekao bi za njih da su spolja možda bili pomalo hrapavi – ipak je o Škotima reč – ali su iznutra prosto bili kao med.I sve su sami obezbedili, jer on nije imao novca za ulaganje u novu ploču.

– Kada sam se oženio, prestao sam da pišem pesme. Mnogo godina uživao sam u deci, a potom sam se jednog dana probudio i više nisam bio u braku. I počeo sam opet da pišem – sažima u tri kratke ispovedne rečenice Gari izvorišta albuma 49 Arlington Gardens. Tu jednostavnu odgonetku novoprobuđenog nadahnuća koristi i tokom svojih nastupa, kao programiran komentar između pesama. Naziv albuma jeste ulica u kojoj je tada delio stan s kompanjonom iz ragbi tima, koji mu je pružio smeštaj u vreme kada je živeo teško. Tada se zarekao da će snimiti album i nazvati ga po svom utočištu.

Nik Gari izrazito voli ovaj album. Voli pesme koje su na njemu. Voli da uključi publiku kada ih na koncertima izvodi – refren Stay Till the Morning Comes pevali smo zajedno u Novom Sadu iako smo ga na istom mestu prvi put čuli i odmah naučili. Lako je kada je pesma dobra, pevljiva i pamtljiva, a ova to jeste. Studijska verzija ima akustične gitarske deonice koje zvuče upravo mediteranski zanosno. Uticaji Sredozemlja, uz očekivane frankofoneslojeve, skladno se mešaju s Garijevim keltskim korenima. On jeste ostrvski kantautor, ali je kontinentalno, izrazito evropski orijentisan. La Pont Mirabeau, čuvena Apolinerova posveta prolaznosti i pariskom mostu preko Sene, u Garijevoj otmenoj,podrazumevajućoj šanson-verziji nadovezuje se na temu Lovers – istinsku lepoticu među svim Garijevim pesmama u kojoj se jednako tematizuje netrajnost ljudskih ljubavi.Za tu pesmu od koje teško možete pronaći lepšu, graciozniju i nežniju, u godinama pre i godinama posle albuma 49 Arlington Gardens, kao kokreator zaslužan je bio Fransis Lai, vrsni francuski kompozitor,nagrađen Oskarom za Love Story, tragičnu filmsku priču koja je pocepala mnoga srca u sedamdesetim.Važnije od svih pomenutih referenci, Lai je bio Garijev pouzdan prijatelj koji mu je u više navrata pomagao da ostane veran onome što je najdragocenije – stvaranju.

Pesme na albumu nemaju imunitet od životnih razočaranja i neuspeha, ali Gari nije sklon fatalizmu i njegovi najdublji ponori nisu lišeni mogućnosti izlaska iz bunara. In Every Nook and Cranny pruža obespokojavajuću sliku kolektivnog nedostatka ljubavi u svetu, ali svoje tamne uvide Gari uvezuje s lakom, nežnom, pevljivom melodijom kao da je jedini njegov odgovor upravo u pevanju kao činu ozdravljenja. Zauzvrat, When the Child in You nudi bezmalo eshatološku perspektivu i mitske slike spasonosnog putovanja u obećanu zemlju za odabrane koji sačuvaju dete u sebi. To je ulaznica za brod koji je spreman kraj doka, to je karta koja se ne može kupiti novcem, koju imaju samo oni koji se nisu odrekli svog detinjstva. Podignemo li značenje slike na ravan konteksta nastanka ove ploče, videćemo da su se sačuvana deca u Daglasu Ti Stjuartu i drugim škotskim saradnicima tokom snimanja srećno prepoznala s ponešto usamljenim detetom u već vremešnom umetniku, koje je tražilo društvo na igralištu stvaralačkih snova. Na koncu, poletna On A Wing and A Prayeru skladu je s definicijom svakog umetničkog čina kao oblika molitve. Koliko god da je teško, kako god da je nečija životna sreća zapala u duboke jendeke, Gari ovde nudi milenijumsku utehu u vidu molitve koja će svakoga na kraju podići i prevesti preko. Njegov duboko čovečan glas kojem se veruje, taj moćan a jednostavan ljudski instrument koji može da utiče na konfiguraciju ličnosti onoga koji mu pokloni pažnju, taj dakle glas pun dostojanstva i lepote, jeste zalog da će pesma uspeti da se srećno naseli u nečijem srcu i sâmo srce učini većim i boljim. S dobrom merom, ovaj izuzetan album francuskog, mediteranskog i britanskog duha, okončava se minijaturom The Clockmaker u kojoj ljupki dečji hor sa školskim akcentom prati Garija u ulozi drevnog časovničara koji poseduje magijske moći upravljanja vremenom, ali koji se polako sprema da ode iz ovog sveta.

49 Arlington Gardens, takođe sažet u tridesetak minuta muzike kao i njegov naslednik, jeste bio vredan povratka nakon četrdeset godina od prvorođenog albuma o Stanislasu, jeste imao vrednost dolaska kući nakon višedecenijskog odisejskog potucanja na putu do Garijeve lične Itake, ali nije mogao da ima znatniji uticaj na njegovu komercijalnu sudbinu i materijalni status.Garijeva objektivirana stvarnost nije se promenila. -49 Arlington Gardens je zaista dobar album, ali prodalo se samo nekoliko stotina primeraka. Šta god da sam snimao, ništa se nije prodavalo dobro. I onda se zapitaš u čemu je svrha – komentarisao je Gari svojemesto na mapi muzičke industrije, koje se nije menjalo nabolje. Ono što se jeste promenilo nije bilo merljivo u prodatim primercima ili većoj medijskoj zastupljenosti. Promena je bila u Garijevom pristanku da se usredsređenije vrati stvaralaštvu, da ponovo počne da putuje i nastupa pred ljudima, uprkos dugim periodima života u kojima je radio unutar čitave palete raznorodnihposlova kojima je obezbeđivao egzistenciju svojoj porodici i sebi. Bio je tako instruktor skijanja u švajcarskim Alpima celih petnaest godina, potom je podučavao skijanje na vodi, bio je učitelj engleskog jezika za strance, bavio se ragbijem. Posle neuspeha sa Stanislasom, pokušavao je da se odmakne od muzike i Bog zna – trudio se svojski. Ali muzika nije htela da napusti njega. 49 Arlington Gardens zato ima vrednost vraćanja jednog u mladosti teško prizemljenog sanjara onome što on nije mogao da ignoriše u sebi, onome što ga je uvek definisalo i činilo drugačijim, onome što jeste bilo njegova esencija: sanjanju stvaralačkog sna i novom pokušaju da se taj san dostojno proživi na javi.

166 Views
Urednik

Email Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio