Miloš Zubac: Legenda o prizemljenom sanjaru (drugi deo)

24 jul 2020
Author :   Miloš Zubac
FOTO: Tijana Mudreša

MESEČINA ZA BOGATE I UBOGE

Počećemo ovde od sadašnjice, od životne i stvaralačke zrelosti Nika Garija, pa ćemo se kretati prema njegovoj mladosti, suprotno standardima linearnosti u nebrojenim živopisima i muzičkim dokumentarnim knjigama. The Moon and the Village iz 2017. godine poslednji je album koji je Gari snimio, a svega treći u pedeset godina koliko je mogao da potroši na pravljenje muzike pod svojim imenom. Dženifer Keli napisala je kako taj album zacelo neće dohvatiti legendarni status, niti pasti u potpunu tamu što se simultano desilo Garijevom prvencu – i da je ovde reč samo o veoma dobrom albumu umetnika koji jednostavno nije stigao da ih napravi više. A načinio ih je do danas tri, jednako koliko i za života anonimni a posthumno proslavljeni melanholični romantik Nik Drejk, doduše u neuporedivo više vremena nego što ga je Drejk imao. Bilo je muzičkih tumača koji su vukli ovlašne paralele između diskografskih sudbina i umetničkih izraza dvojice imenjaka. Sâm Gari ume da pomene Drejka u koncertnim pričama između pesama, istina u gorkohumornom kontekstu kada pripoveda o brodolomu svog albuma prvenca pa evocira mučnu uspomenu na svakodnevno zivkanje pariskog izdavača s pitanjem gde je njegova ploča i na njihov odgovor da samo treba da ode u njihovu radnju na Jelisejskim poljima i da će svakako naći svoju ploču u izlogu. Činjenica da jeste u radnji pronašao ploču koju potpisuje Nik, ali Drejk, nije razočaranom devetnaestogodišnjaku pomogla da se kasnije lako zbliži s Drejkovim gotovo magičnim lirsko-muzičkim radom.

The Moon and the Village nije snimio taj ojađeni mladić, nego čovek koji je veći deo života prevalio preko svojih pleća. Odavno lišen mladalačkih iluzija i oslobođen od potrage za svetim peharom uspeha, ali i dalje svakodnevno otvoren za mala čuda koja mogu da se dese. Mesečina jednako pada na imućne i siromahe – lirski negativ poznatije devize da sunce isto greje i dobre i grešne – stih je koji otkriva Garijevo univerzalno shvatanje životnih zakonitosti i pomirljivo prihvatanje i mirenje krajnosti. Gorčina svakodnevlja i svest o prolaznosti ukusno se mešaju s lepotom i radošću zbog samog postojanja kao takvog, a pesme su refleksivne, tople i prožete iskustvom. Gariju je prirodno da bude pripovedač – uvodna pesma Lois’ Diary donosi celu malu pripovest u prvom licu o Englezu koji se zavoli sa Amerikankom, nakon što je slučajno pronašao njen lični dnevnik, o tome kako dobiju kćerku s kojom kao otac ne uspeva da izgradi dobar odnos, naposletku o tome kako veza propada jer stvari ne ispadnu uvek onako kako je bilo željeno. Naslovna pesma na albumu pripoveda svakodnevniju priču sa istim uvidom, o vremešnoj gospođi koja pri pogledu na starog usnulog muža shvata da je u njenom neuzbudljivom životu negde nešto odavno krenulo naopako ali da je sasvim kasno da se išta menja. Bacardi Samuel donosi narativ o pijanoj ludi kojoj nikada neće biti bolje. Sve teživotne priče mogu se simbolički doživeti kao muzika skršene violine, što jeste naslov četvrte pesme na albumu: Music from a Broken Violin. Garijeva naklonost prema gubitnicima koje poražava nesrećan splet okolnosti ili pogrešan životni izbor sasvim je razumljiva imajući u vidu njegovu biografiju. On voli da radi s temom poraženih ljudi, ali nikada nije prenaglašen, niti je patetičan, već bira pristup saosećajnog crtača koji nenametljivo posmatra sa strane i pravi skicu, i to ne običnu nego za pamćenje. Otuda su aranžmani ovde ogoljeni, svedeni, minimalistički ambijentalni, u službi pesme kao krokija – nepretenciozne ali nezaboravne muzičke slike koja mnogo toga može da kaže.

Nik Gari je autor s jakim srčanim centrom. Njegova ljudskost i osećajnost daju dubok ton svakoj pesmi, pogotovo u My Dear One, toj čudesnoj posveti dostojanstvui lepoti starenja, za koju je Gari pronašao nadahnuće u staračkim domovima u kojima je poslednjih godina najviše nastupao.Jedan od Garijevih autentičnih darova jeste u kreiranjuizvrsnih pevljivih melodija koje dobrovoljno ostaju u uhu i koje se kasnije lako reprodukuju u memoriji slušaoca – talenat koji imaju samo istinski veštaci pop muzike.Nakon pesme Deeper Tones of Blue s početka ove priče, pesma My Dear One bila je ona koju sam najčešće iznova oživljavao u sebi, pesma koju je moj prijatelj i muzički pobratim Milan na novosadskom Garijevom nastupu prepoznao kao najdragoceniju. Postoji na ovom albumu još jedna stvar koja je podignuta na istoj vrlini čovečnosti i dobrote, a jednako dobro se pamti – I’m on Your Side, prijateljska poruka kao štit od svih zala koja će doći i proći. Takve dve pesme ne mogu se iznedriti u mladanju. One dolaze iz nadahnuća koje nije dostupno u zori nečijeg stvaralačkog puta, već se daje pronaći tek u predvečerje, tek u suton. Cela suma životnih padova i uspeha, svest o tome da zapravo ne postoji ni jedno ni drugo i da će sve – i naizgled dobro i naoko loše – jednom minuti, učestvovanje u postojanju kao jedini prihvatljivi smisao življenja, mirenje sa sobom u drugima i s drugima u sebi, sve su to elementi najboljih pesama Garijevog trećeg albuma.

Kada se u pesmi Early Morning in the Garden oseti blaga mentorska aura Leonarda Koena, prefinjenog umetnika sličnog habitusa, srodnih uvida i interesovanja ali planetarno čuvenog,koji je Garija na zajedničkoj turneji u Španiji tokom osamdesetih zaštitnički „prekrio svojim krilomʺ i presudno uticao na jednog nesigurnog povratnika u muziku da više ne odustaje, kada se dakle najednom prepozna uticaj velikog kanadskog pesnika s gitarom, priča o Niku Gariju dobija dobrodošle tonove večnog mita o kulturnom junaku koji na svom avanturističkom putešestviju prolazi kroz mnoge nevolje i kome, s vremena na vreme, spasonosnu ruku pruža neki čarobnjak kao izaslanik nebeskih sila kojima je u interesu da junak uspešno završi svoj zadatak. The Moon and the Village jeste delo koje u svojoj nepretencioznosti forme, u diskretnosti i svedenosti oblika –pesma Got You on My Mind sastoji se samo od Garijevog glasa i prateće harfe – ponešto maskira svoju pravu vrednost i veličinu a one su zamašne. Čak i za dvadeset sedam minuta muzike, koliko ucelo traje ovaj album.

Uz singl-pesmu You koja pripada istom korpusu, ali se nije našla na izdanju, a koja nežno evocira onog drugog kolosalnog autora današnjice Boba Dilana, bilo bi to pola sata muzike za čije stvaranje je trebalo potegnuti priličan životni put. I u toj očiglednosti snažnih kontrasta velikog i malog, neprocenjivog i običnog, esencijalne sadržine i nepretenciozno izvedenih oblika, u sudaru Garijeve verovatno već uhodane koncertne opaske kako njega niko zapravo ne sluša u svetu i ljubavi koju njegova muzika izaziva u ljudima po celom zemaljskom šaru, nalazi se odgonetka njegovog organskog magnetizma i prava mera vrednosti njegove umetnosti. The Moon and the Village, čak i da se nismo prethodno upoznali sa ubajanim pa kasnije postepeno oslobađanim od kletve Stanislasom, svedoči o izuzetnom talentu čoveka koji je u mladosti bio nadomak meteorskog kretanja prema uspehu, a morao je kasnije da prihvati sasvim drugačiji tempo i ritam, možda najbliži onom laganom instrumentalnom menuetu kojim se ovaj odmereni album okončava.

Izbalansiranu i nenametljivu produkciju potpisali su Gari Olson i Kajl Forester, tandem iz bruklinskog sastava Lejdibag Tranzistor, a pesme su zabeležene u njujorškom studiju, kreativnom logu umetničke mreže Elefant 6, koja uvezuje različite američke grupe i muzičare ujedinjene u zajedničkoj pasiji prema pop muzici šezdesetih. Izbor je bio razumljiv imajući u vidu Garijev pedigre jednog stvaralački briljantnog a medijski potpuno zatomljenog klasika pomenute decenije, one decenije koja je definisala modernu muziku.


Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio