TOKIO

 

pišem ti sa stanice šibuja

starbaks na uglu ima dobar vajfaj

koliko je sati kod tebe

odavde imam

pogled pun ljudi 

istovremeno prelaze raskrsnicu

uredna koreografija bezbroj koraka

u mraku koji svetli raznobojnim neonom

šaljem ti fotografije 

s objašnjenjima

da vidiš tokio mojim očima  

                                

pišem ti sa pedeset četvrtog sprata

kulemori, imaju odličan vajfaj, ali 

ponestaje mi baterije na telefonu

jednom ćemo 

zajedno doći ovde  

da vidiš kako se sumrak 

pretvara u ogromnu svetlucavu noć

kao da je praznik

noći su ovde šire nego kod nas

 

pišem sa obale u blizini tokija

samo zbog tebe, kupila sam karticu

da imam internet

gde god da krenem

prati me koralno jutro

povetarac ranog maja, opisujem ti

ukus hrane za mene nepoznatog imena

i šta sve imam na sebi

snimam ti talase

pišeš mi mejlove svakog dana

želim da gledam svet tvojim očima 

osećam se dobro

kad nerazumno volim 

 

dve nedelje me nije bilo

trčim u zagrljaj

koji lomi sve kosti

moja emocionalna hemofilija 

ti govori

od sada se ne razdvajamo

biću tvoja prva i poslednja

domovina

NEUSPELA RADOST

 

danas neće biti škole

 

nisam se radovala

van škole previše osećam sebe

druge devojčice lepe postere

po zidovima svojih soba

 

skidam sebe s povoca

izlazim napolje

moji skrobni obrazi na vetru 

prebrza vožnja biciklom

dok me prate psi lutalice

pravo društvo za mene

moje najveće uzbuđenje

spuštanje niz zidiće

laktovi su krvavi

nasrćem na automobile 

dok jednom rukom

držim breskvu koja curi niz ruku

sve do rane

 

šta bi rekla mama

 

moje tajne su previše bezazlene

nisam usvojila nepredvidljivost 

kao osobinu

nekog bi mogla da povredi

a tuđe povrede osećam kao svoje

rasipam empatiju kao konfete

i zvonce na biciklu sigurno ima 

neku svoju priču, treba ga razumeti

 

prema sebi imam drukčiji postupak:

pokušavam

forenzički nemilosrdno

da utvrdim opravdanost

svakog dela svog ponašanja

  

neću napraviti nikakvu glupost danas

sama u svetu na biciklu

ima ljudi koji me vole

moj nametljivi razum

precrtava mogućnosti 

u sumrak okreće volan nazad

ovo su dani kada noći postaju toplije

kada počinjem da shvatam

nepreglednost tuge

 

prostire se u širinu dubinu visinu

u danima kada nema škole, 

to je očiglednije

okrećem pedale pokušavajući da je oteram

nesvesna prizora koje prolazim

neka oni pamte mene

 

tuga je pouzdani prijatelj 

kojeg molim da ne zove često 

ne volim da pričam telefonom

na ulazu u grad setim se 

domaćeg za sutra

odlučujem da ga ne napišem

male pobune na obodu grada

dobro mi stoje

 

sve je nestabilno 

osim hrskavice sažaljenja

ovi naši životi u velikom rezervatu

vidim kako će se odvijati

previsoka sam za svoje godine 

pretanke noge i ruke

prozirna koža I klimava vera u sebe

sve je već postavljeno za život:

bez treptanja gledam

neosporivost tuge

u danima koji tek dolaze

 

LETOVANJE

 

ne mogu da dišem

čujem puls

odjekuje dušekom

misao koja me teši

smrt je stigla

ali smrt dolazi u delovima

smrt je sećanje na doručak u borovoj šumi

nadomak plaže

pramen kose ti je dodirivao flašicu jogurta

dok si pripremao odlazak

mislila sam kako je konačno

tu sve što mi treba

mrvice su padale i hranile mrave

 

 *Ognjenka Lakićević, Beograd, ovih dana nas sa svih strana čašćava odlomcima iz svoje pete zbirke poezije "Vodič kroz požare", a uz to je dio predivne muzičke priče zvane autopark i koordinira jednom pjesničkom radionicom.