U vreme kada su granice dvorišta počele da izazivaju osećaj sputanosti, ukućani i stari, plišani prijatelji više nisi bili dovoljni da rasplamsaju iskre, koje su se nekada nalazile u očima, a sada u predelu stomaka, boreći se sa osećanjem dosade. Svemirsku avanturu usmerenu ka nepoznatom zasenila je želja za istraživanjem međusobno sličnih ulica, dok se svet šarenih igračaka postepeno pretvarao u svet društvenih odnosa. Svaka reč donosila je poruku važniju od prethodne, svaka spona bila je građena oko zajedničke želje za bekstvom od već istraženog, a svako prijateljstvo bilo je kolosalno. Delovalo je kao da se ovozemaljska čarolija koja doprinosi još većoj opijenosti životom, tek nalazila pred njom. Uprkos činjenici da je grad u kom je živela imao jasnu granicu, činilo se da je, bez obzira na povremeni nespokoj, u njemu pronalazila ono što je bilo potrebno da bi održala maštu i sprečila ravnodušnost od prodiranja unutar njegovih, sve oštrijih, ivica.

Tokom studentskih dana, kada je živela u prestonici, Maša je sve češćim šetnjama želela da nadomesti osećaj da, uprkos nezanemarljivih 360 kvadratnih kilometara slobodne površine, nije imala gde da ode. Svoja lutanja lišena ranije prisutnog istraživačkog poleta obično je završavala na najvišoj tački nadmorske visine u pokušaju da pogledom obuhvati prostranstva koja su se nalazila iza horizonta. Tada su kroz njene misli, gotovo neizostavno, prolazili planovi da, nakon završetka studija, negde otputuje. Ovakve namere izazivale su pomešana osećanja, pošto bi se ubrzo setila višestrukih odlazaka na more, koji je, uprkos prolaznim zadovoljstvima, nisu dugoročno ispunjavali. Od osećaja sputanosti, čiji početak i razloge nije mogla tačno da utvrdi, bežala je kroz fokus na trenutne obaveze i pomalo hirovita druženja, neretko praćena kratkim izletima po zanimljivim gradovima i živopisnim krajolicima države u kojoj je živela, pokušavajući da zanemari utisak jednoličnog neba istovetnog hladnom betonu sa zalepljenim nebeskim telima iz sobe gde je, nekada davno, svakodnevno doživljavala svoju svemirsku avanturu.

Čitavu mladost kasnije, u godinama kada je na spavanje odlazila iznenađujuće rano, Maša nije mogla da se oslobodi utiska da je njena iskričava avantura, uprkos učestalim putovanjima po prostranstvima dostupnim javi i snu, polako dostizala svoj kraj. Kako je vreme prolazilo, kontinenti su joj delovali sve ograničenije, kao da se oko njih nalazila bodljikava žica, koja se svakom novom godinom ubrzano skupljala, sužavajući snolike univerzume iluzorne mladosti. Jedne nespokojne večeri, kada se vratila iz Sevilje, gde je bila na službenom putovanju, imala je utisak da je obruč bodljikave žice, čije je šiljke već neko vreme osećala na svojoj koži, počeo da prodire u samu unutrašnjost njenih grudi izazivajući nepodnošljiv osećaj gušenja. U pokušaju da snagom duha pokida svirepu oštricu nezaustavljivog čelika, kao u studentskim danima, otišla je do najviše tačke nadmorske visine i usmerila umorni pogled ka prostoru iza horizonta gde su se, kao na platnu, hronološki smenjivale upečatljive slike odbegle prošlosti, sukobivši je sa bolnim saznanjem o životu u nevidljivoj presi, čije se prozračne čeljusti svakim danom sve surovije skupljaju, pri čemu unutar njih ostaju kontinenti, a izvan jednokvadratni univerzumi davno završenih svemirskih avantura.

Mikrorezovi

Tokom jučerašnjeg dana, za večerom, dogodilo se nešto krajnje neobično. U pokušaju da ne razmišljam ni o čemu, ravnodušno sam posmatrao, prašinom okupanu, drvenu igračku smeštenu na vrhu ormara, kada je sobu, potpuno nenajavljeno, ispunio mrak.

Nestanak struje, sam po sebi, nije istupao iz okvira svakidašnjeg, ali je vodio ka neočekivanim i sasvim nejasnim pojavama, koje mi i dalje okupiraju misli, posebno kad ostanem bez ikakvih spoljašnjih podražaja što odvlače pažnju i spuštaju nivo mentalne aktivnosti do tačke belog šuma.

U prvi mah, nisam primećivao bilo kakva unutrašnja zbivanja, ali, kako je proteklo neko vreme od gubitka izvora svetlosti i buke, postepeno sam počeo da osećam uznemirujuću promenu, koja je ukazivala na to da sam te večeri, sasvim neočekivano, postao svestan širokog skupa apstraktnih mentalnih predstava i realnih zebnji, do tada ne prepoznatih kao moje, lične.

Početak ovog neprijatnog procesa dogodio se putem čula dodira, asocirajući me na starost i umiranje, simbolično predstavljeno miljeom ispod mojih prstiju, čiji su pokreti nervozno igrali po hladnoj ploči arhaičnog stola. Nisam bio sasvim siguran da li je misao izazvala osećanje ili je proces bio obrnut, ali sam, dodirujući komad grube heklane tkanine, shvatio da je ljubazna starica od koje sam ga odavno kupio, do sada, nesumnjivo preminula, što je dodatno pojačalo doživljaj, sve izraženije, nedefinisane strepnje, puneći nespokojem prostor između različitih slojeva kože.

U skladu sa prethodnom asocijacijom bilo je i razmišljanje o svakodnevnim aktivnostima i njihovom efektu, koji, po pravilu, ostaje neopažen i izvan granica željene realnosti. Na taj način, zamislio sam kako najobičniji korak izaziva mikroogrebotinu na parketu; rub vizit karte sitan rez na prstima; kako, prilikom penjanja na drvo, detetovi đonovi oštećuju koru olistalih grana; a bezbrižni osmeh ostavlja trag na licu, postepeno ocrtavajući nepovratne bore.

Odmah zatim, dok je raspoloženje bilo usaglašeno sa sumrakom zimskog dana, usmerio sam pogled ka glatkoj površini otkrivenog dela stola i došao na ideju da objektima koji čine enterijer stana pridodam fiktivnu ličnu istoriju ili da se prisetim one koja se zaista dogodila. U skladu sa novonastalom idejom, pomislio sam kako je trpezarijski sto verovatno konstruisan odlukom da se 400 godina stara sekvoja prvo poseče, a ubrzo zatim i raskomada, ne bi li, kao rezultat, kataloška ponuda proizvođača nameštaja bila bogatija za još jednu serijsku stavku.

Istoriju daljinskog upravljača, postavljenog na dohvat mojih nervoznih prstiju, vezao sam za bivšeg profesora književnosti od kog sam ga, zajedno sa TV aparatom, kupio, nakon što ih je, gotovo nove, pronašao kraj kontejnera i, uz pomoć svog sina, sitnom popravkom, vratio u funkcionalno stanje.

Pozvonio je jednog jutra, u ko zna kom po redu pokušaju da pobegne od siromaštva, započetog progonom od strane Titovog režima i, ne pogledavši me u oči, izrekao svoju ponudu, koju sam lukavo iskoristio, znajući da je predložena cena ispod realne vrednosti. Dok je, po okončanju pregovora, profesorov sin ćutke unosio televizor u stan, a ja mu predao tačnu količinu prethodno utvrđenog novca, delovalo je kao da muje glas podrhtavao dok je tiho izgovarao: „Doviđenja.”

Neprijatna scena sa profesorom učinila je da se osetim krivim zbog iskorišćavanja njegovog nezavidnog položaja, pa sam, iz razloga nelagodnosti i nezadovoljstva sobom, skrenuo pogled u stranu, gde su se nalazili drugi objekti, koji su mi omogućili pokušaj da od sadašnjih neželjenih osećanja pobegnem još dalje, u prošlost.

Bili su to viljuška i nož – jedne od retkih preostalih relikvija, donetih iz Nemačke od strane mog pradede, nekada uticajnog, ali i prilično sumnjivog industrijalca. Sećam se da se pričalo kako su ga, svojevremeno, lokalne novine dovodile u vezu sa određenim ličnostima, osuđenim tokom Nirberškog procesa, a koje su bile javno deklarisane kao pripadnici Trećeg rajha.

Na ove podatke sam se osvrtao veoma retko i uglavnom su zauzimali svoje mesto u dubokom ambisu nesvesnog, ali, kratkotrajno ih rasvetlivši, uspeo sam da se prisetim i pojedinih detalja, na koje nisam pomišljao još od ranog detinjstva. Tako sam iz sećanja prizvao ono popodne kada je prvi put upotrebljen escajg, čiji su delovi, u vidu viljuške i noža, i sada stajali na mom trpezarijskom stolu.

Obučen u baroknom stilu, kao kakav Bram Stokerov junak, starac je kasneći ušetao u dnevnu sobu za vreme porodične slave i, uz najljubaznije čestitke, predao mom ocu nespretno upakovan poklon, činilo se već spreman za korišćenje. Do ovakvog zaključka otac je došao iz razloga želje da gostima što pre pokaže novo materijalno preimućstvo, ali i zbog toga što je kutiji, u kojoj se skupoceni pribor nalazio, nedostajao poklopac, te je, pomislivši da je ovo urađeno sa namerom, momentalno naložio majci da se sto ponovo postavi, a pribor odmah upotrebi. Sećam se kako me je, ubrzo nakon toga, iznenada i neobično jako udario dok sam mu pokazivao iscepani komad kartona, pronađen u kuhinjskom đubretu, a čija je gornja strana bila ukrašena zlokobnim simbolom, prepoznatim kao kukasti krst.

Nešto kasnije, prilikom preispitivanja verodostojnosti ovog sećanja, sa namerom utvrđivanja da li se uopšte dogodilo ili je i ono spadalo u kategoriju „fiktivnih ličnih istorija”, struja se ponovo pojavila, a nož u pravcu kog mi je pogled bio usmeren munjevito je reflektovao snažan odbljesak, oštro me pogodivši u oči.

Dok sam trljajući kapke pokušao da poništim dejstvo bolnog uboda svetlosti, pogled je ponovo uhvatio istu onu drvenu igračku, koja me je i dalje beživotno posmatrala sa vrha ormara, učinivši da mi se pred očima automatski pojavi gruba slika odlučnog rezbarenja, prethodno amputiranog, komada, nekada olistalog, drveta, čijom je sečom ova uboga figura proizvedena.

Ubrzo nakon toga sam se okrenuo, sagledao sve beživotne objekte koji su me okruživali i, zatvorivši oči, zamislio se o čoveku i njegovoj prirodi, a umesto odgovora, bez naročitog iznenađenja, video sam samo nemilosrdnu oštricu kukastog krsta, kako sve odlučnije para tanku opnu proizvoljne civilizacije, dok su se maglovita teorija Velikog praska i jasne slike svirepog holokausta učinile razumljivijim nego ikada ranije.

Odjeci razuma

Svakog jutra, na putu do posla, pogled mladog psihologa, Matije Krstića, redovno se zaustavljao u pravcu brda obavijenog gustom, studenom maglom, koje je zaklanjalo horizont ka kom je oduvek želeo da korača, a u čijem se podnožju nalazio sanatorijum gde je radio. Uprkos tome što je navedeni prizor predstavljao deo njegove nezaobilazne svakodnevice, nije prestajala da ga iznenađuje nepogrešiva preciznost sa kojom je ovaj neprijatni pejzaž bio oslikan od strane prirode, a čiji je najupadljiviji deo predstavljao oštri vrh stene, koja je izgledala kao da, na krajnje grub način, probada oblake iz kojih je, umesto krvi, liptala magla.

Ovakav uvod u radnu rutinu najčešće je bio praćen dijagnostičkim testiranjem i tretmanskim savetodavnim radom sa pacijentima, čiji su kapaciteti i mehanizmi koji održavaju tanku opnu razuma popustili pod agresivnim uticajem, i modernoj nauci, neuhvatljivih faktora, stvaralaca psihičkog nesklada, formulisanog večitim pitanjem: „Da li je ludilo u nama ili oko nas?”

Budući da mu je ovo bio poslednji radni dan, pošto je odlučeno da „usled nedostatka potrebe za kadrovskim rešenjem na toj poziciji” ne dođe do produžetka ugovora, Matija je završnoj psihoterapijskoj grupi, koju je redovno vodio na odeljenju za hronična duševna oboljenja, pristupio na poseban, gotovo svečani, način. Ovakav pristup bio je direktan proizvod želje da se od grupe oprosti uz određeni stepen značajnosti i tako poruči članovima da ipak nisu sami, uprkos turobnoj činjenici da je gotovo svako od njih još odavno ostao bez srodnika ili njihove podrške i da su već godinama bili prepušteni sumornom prostoru između jednoličnih zidova sanatorijumskog odeljenja, čiji satovi ne iziskuju baterije, a leže se i ustaje uz jednak nivo opravdane bezvoljnosti.

Na početku grupe, Matija je, po nalogu načelnice, morao da saopšti pacijentima da jedni drugima pristupaju uz povišeni stepen opreza, iz razloga mogućnosti epidemije tuberkuloze, od koje je nekolicina meštana iz obližnjeg grada, tih dana, navodno, obolela. Posle ovog saopštenja, koje je odudaralo od namere da se od grupe oprosti u svečanom maniru, izneo im je i drugu neprijatnu vest – onu o svom odlasku.

Osim izražavanja umerene zbunjenosti i pitanja da li postoji mogućnost da ipak ostane, na koje je odgovorio tužnim osmehom, pacijenti su, uz ton nade i spremnosti na razočarenje, želeli da saznaju i da li će, nakon njegovog odlaska, neko drugi preuzeti grupu. Odgovor je već znao, ali, ne bi li im ublažio osećaj odbačenosti, nastojao je da se fokusira na neobećavajućih, ali i realnih, pet posto verovatnoće i neodlučno rekao: „Ne znam... možda... to ćete morati da vidite sa načelnicom Bugarski... Ona će se verovatno potruditi da nađe nekoga.”

Tišinu koja je, u tim trenucima, ispunila prostoriju prekinuo je Matija, standardnim smernicama koje podstiču komunikaciju i razvijaju grupnu dinamiku i, u narednih pola sata, delovalo je kao da se posle seanse ništa neće promeniti – kao da se grupa neće razići i postati stvar prošlosti, a reči i osećanja, koja su, u okviru iste, iskazana, stvar zaborava.

Po završetku, kada se sa svima već pozdravio uz reči umerene sentimentalnosti i oprez zbog navodne epidemije tuberkuloze, nije imao dilemu sa kojim članom će, mimo svoje volje, voditi završni razgovor.

U pitanju je bio Miroljub, hronični pacijent koji se od sveta koji ga je okruživao, kao i od sebe samog, branio štitom sumanutosti religijskog karaktera. U odnosu na ovaj mehanizam, svaki put kada bi Matija, ili bilo ko drugi, pokušao da dopre do nečega što bi moglo da zaliči na Miroljubov autentični odgovor na postavljeno pitanje, pa makar se isto odnosilo na vremenske prilike, on bi našao način da to poveze sa Bogom, a često i sa sobom, usled mesijanskih ideja u kojima se gubila razlika između predmeta njegovog obožavanja i njega samog.

Uprkos tome što je bio odlučno naklonjen ateizmu, pa su mu sadržaji Miroljubovog mišljenja bili dodatno teški za učestalo slušanje bez unošenja vrednosnog suda, verovatno više od svega ostalog, Matiji je smetala sržna egocentričnost ovakvog obrasca ponašanja i razmišljanja, koja je, usled beskrajnog ponavljanja, potpuno isključivala mogućnost uvida u reakcije sagovornika kom se govori, a posledično i mogućnost sopstvene promene. Takođe, poseban izazov u radu sa Miroljubom predstavljao je i njegov povišeni impuls za govorom, odnosno nezrela želja da konstantno bude u centru pažnje, te je uvek postajala opasnost da, usled ovakvih težnji, ostatak grupe bude zapostavljen. Zbog svega navedenog, a posebno zbog egocentrizma i grubog nedostatka uvida u vezi sebe i sopstvenih disfunkcionalnih obrazaca ponašanja i razmišljanja, sa Miroljubom je, uprkos njegovoj „lepljivosti”, odnosno povišenoj potrebi za društvenim kontaktom, bilo veoma teško raditi.

Prilikom završetka grupe, dok su se ostali članovi srdačno pozdravljali sa Matijom, Miroljub je, kao oparen, skočio sa svog mesta i ne obazirući se na ljude ispred sebe, nametljivo krenuo prema odlazećem psihologu, ne poštujući nepisana pravila reda, koji se, u tim trenucima, formirao. Gurajući se i, na taj način, umalo ušavši u konflikt sa nekolicinom drugih pacijenata, dobacivao je Matiji uobičajene komentare poput: „Božja volja je zakon ljudski, put svetlosti je u vašem srcu”, što mu je, s obzirom na situaciju u kojoj je bio primoran da napusti voljeni posao, bilo naročito teško da prihvati, doduše kao i samo Miroljubovo prisustvo, pošto je isti agresivno insistirao na tome da ga otprati do kancelarije, gotovo mu ne ostavljajući izbora za odbijanje ovakvih namera.

Put do kancelarije vodio je kroz dvorište, stazom dugačkom par desetina metara, što je Matiji obično davalo dovoljno vremena da porazmisli o najvažnijim događajima sa seansi. U tom trenutku, imao je posebno mnogo tema za razmišljanje, uz razliku što ovoga puta iste nisu bile vezane za grupu, već za njega samog. Pitao se da li je njegov rad uopšte imao neke svrhe u podsticanju nade kod svih tih, od strane života, napuštenih ljudi; da li je modernom svetu uopšte potrebno preispitivanje ili samo narcisoidna negacija kojom se, na veštački način, održava pozitivna slika o sebi; da li, s obzirom na sve to, psihologija uopšte i ima nekog smisla ili predstavlja tek zastarelu ideju ka kojoj su se profesionalno usmerili jedino oni što su se grubo prevarili u izboru i umesto poštovanja zavredeli podsmeh; a možda i najviše od svega, bio je zabrinut u vezi sopstvenog položaja, pošto, u tom trenutku, nije imao nikakvu drugu mogućnost za nalaženje posla u dogledno vreme, a takozvana materijalna situacija i nije bila baš najsjajnija. „Ko se još bavi duhom kada ni fizička sigurnost nije izvesna”, jetko je zaključio kada mu je misaoni tok prekinuo Miroljub, koji se, gotovo nepozvan, pojavio kraj njega i, u momentalnom zanosu, izgovorio: „Ooo, doktore, Gospod nek vas prati najmiliji. Mogu li sa vama i Bogom do kancelarije?” Ne sačekavši odgovor i poslovično se ne obazirući na reakcije sagovornika, u nastavku je, uz visoko podignuti kažiprst desne šake, dodao: „Znate, doktore, priroda – to nije Bog. Priroda je ono u šta zaslepljeni veruju, umesto da misle o pokajanju. Ali milostivi su apostoli Isusa Hrista i ja zajedno sa njima, pa im sve praštam svojim srcem nebeskim.”

Dok je u nastavku, uz sve energičnije pokrete i učestalo skakanje sa teme na temu, ukazivao na „supstancu u travi, gde se odvajkada nalazio đavolji otrov, koji ipak ne može zatrti čovekovu veru u Gospoda”, u Matijinim mislima su odzvanjali rasparčani odjeci iluzorne prošlosti, neobećavajuće sadašnjosti i neizvesne budućnosti, pa su mu zbog toga Miroljubove reči delovale tek kao pozadinska buka, praćena napetošću u grudima i pritiskom u glavi.

U trenutku kada je mladi psiholog izgubio strpljenje do te mere da ga je samo tren delio od plahovitosti, Miroljub je neočekivano izgovorio: „Znate, doktore, mnogo mi je značilo to što ste bili sa nama sve ovo vreme. I meni i ostalima. Hvala vam i primite moju ruku najiskrenijeg prijateljstva.”

Nakon neodlučnog rukovanja, tokom kog Matija nije mogao da sakrije iznenađenje, Miroljub se nekarakteristično brzo okrenuo i nestao u pravcu odeljenja u kom je bio smešten, dok je mladić, sa izrazom zbunjenog osmeha, nastavio da stoji na betonskoj stazi još neko vreme, sve dok nije pogledao u pravcu oblaka iz kog je i dalje liptala magla, te se setio epidemije tuberkuloze, brzo obrisao šaku o pantalone i nastavio da korača prema sanatorijumu koji je napuštao.

*Zoran Bar, 31 godina, rođen u Beloj Crkvi, živi i stvara u Beogradu. Po zanimanju je master psiholog; zaljubljenik u književnost, egzistencijalizam i film. U pisanje su ga uvukli Kafka, Orvel, Ficdžerald, Remark, Čehov, Sartr, Sabato i Kami. U oktobru 2017. objavio je prvu zbirku kratkih priča “Valovi uzaludnosti” koja je te godine, na Sajmu knjiga u Beogradu, osvojila prvo mjesto na IX konkursu za književnu nagradu Pegaz. Već smo objavili tri njegove priče koje možete pročitati OVDE, ako već niste.