METRO - priča Aleksandre Cimpl

25 jul 2018
Author :  
Lovers on the Subway in New York City Stanley Kubrick

Zastala je na ulazu u metro. Vratio joj se film od pre par godina, kada je ostala mirno da spava, a njen suprug je metroom krenuo na posao. Ne ovom linijom, ali svejedno, uspomene su same došle. Više ga nikad nije videla. Sa teškom mukom je nastavila da korača ka eskalatorima. „Zašto uvek ovaj isti osećaj? Hoće li ikada nestati?“ Zaustavila se kod prodavnice sa pecivom. Nervoza je terala da nešto pojede. Ne boji se ona metroa, ne boji se ona tog zatvorenog prostora pod zemljom, tog mrklog mraka koji se ne primećuje, zahvaljujući veštačkom osvetljenju. Ona mrzi metro jer joj je uzeo sve što je volela. Njen suprug je stajao blizu sigurnosne linije, kada je prišao manijak i udario ga tako snažno da je pao tik pred kompoziciju koja je ulazila u stanicu.

            U prodavnici je kupila žu-žu.Ubeđivala je sebe da ne jede samo zbog nervoze, već zato što će imati prilike da nešto uzme tek posle koncerta, a sada joj treba nešto malo snage, malo snage da krene eskalatorom na dole, da se probije u zemlju, da se vozi 10 minuta i da istrči na svetlost dana. Čim je počela da silazi, zapljusnuo je vazduh. Raširila je nozdrve, da joj miris uđe duboko u telo, da ga zapamti i što pre ispljune. Stala je na pokretne stepenice skroz desno kako bi neko kome se žuri imao mesta da prođe. Njoj se nije žurilo ka rupi. Naslonila se i posmatrala reklame po svodovima.

          Kada je sa poslednjeg stepenika stala na čvrsto tlo, zazvonio joj je telefon. Dok ga je vadila iz tašne, stigla je kompozicija. Uletela je na prva vrata i za divno čudo, vagon je bio potpuno prazan. Telefon je utihnuo. Pogledaće ko je zvao kad izađe. Sve može da sačeka. Sada je jedino važno kako da preživi to još malo, još samo tih deset minuta do izlaska iz ove tame i ovog užasa u koji ne voli da ulazi od kako joj je muž nastradao. Pogledala je na sat. Kazaljka je polako prelazila sa jednog broja na drugi i sekunde su prolazile sporije nego ikada pre. Mogla je da ih čuje, da ih oseti u grudima. Svaka je udarala u ritmu, kao prateći bubanj u njenom orkestru. Sela je i otvorila note. Ukoliko ih bude čitala, uz ovo bučno prolaženje vremena, možda će lakše preživeti preostalih par stanica. Prilikom trećeg udarca sekunde u stomak, učinilo joj se da neko prolazi pored nje. Podigla je glavu, nije bilo nikoga. Sedmi udarac! Pravo u srce! Pored nje sedi muškarac. Osmi... i mirisao je... Taj miris joj se na momenat učinio poznatim. Možda je baš taj miris naterao da ga kucne po ramenu.

          „Parfem?“

          „Da?“

          „Odakle vam?“

          „Kupio sam ga.“

          „Znam, ali gde?“

          „U prodavnici, u centru.“

          „Tako je mirisao moj muž kada je nastradao u metrou.“

          „Šta hoćete time da kažete?“

          „Ništa, samo se sećam.“

          „I imao je divne oči kao i vi. Tako krupne, tamne i bademaste.“

          „Vi mi se udvarate?“

          „Ne znam. Možda.“

          „Ja nisam oženjen.“

          „To je dobro.“

U pedesetoj sekundi su počeli da se ljube. Zavrtelo joj se u glavi. To je bilo to. Njega je došla da nađe u ovoj rupi, koja joj je uzela muža.

Negde na ulasku u osmi minut njihovog poznanstva i njenog užasa pomešanog sa, sada već nepreglednom srećom, nestala je struja u metrou.Da nije sedeo pored nje, pretrnula bi od užasa jer se toliko plaši mraka, i ovog mesta, i… Priljubila se uz njega, a on ju je držao čvrsto.Njen sat je stao. Srce.Sve

          „Da li smo to mi napravili ovaj kratak spoj?“

          „Naša strast.“

          „Ko si ti?“

          „Ko si ti?“

          „Ja sam tebe prvi pitao.“

          „Ja sam tebi prišla. I što smo tako brzo prešli na ti? Ljudi čim se poljube počnu da govore ti jedno drugom? Moji prababa i pradeda su ceo život jedno drugom govorili vi.“

          „Ja sam pisac. Ušla si mi u priču.“

          „Koju priču? Ja sam pijanista, ti si meni ušetao međ’ note.“

          „Priču o noći.“

          „Kakvoj noći?“

          „Ovoj noći u kojoj se upravo nalazimo. Ovaj mrak i ovaj metro i tvoj muž koji je mrtav u metrou od pre par godina. To je ta priča.“

          „Ali kako si znao?“

          „Šta kako sam znao?“

          „Pa moju priču, životnu?“

          „Nisam znao. To ja samo tako uđem, pa gde se nađem.“

          „Baš si čudan. Ali lepo se ljubiš. I zakasniću na koncert ako ova struja ne dođe. Ajde napravi onda u priči da dođe struja, kad već imaš moć.“

          „Ne brini, sad će da dođe. Za neki minut. Posle ćeš patiti za mnom.“

          „Misliš? Baš neću. Naći ću te ponovo.“

          „Kada?“

          „Kada mi ponovo uđeš u note.“

          Struja se polako vratila. Kompozicija se ponovo pokrenula.

          „Šta se desilo?“, pitala ga je jedva dišući.

          On ju je tužno posmatrao i samo je ćutao.

          „Ponovo sam se vozila metroom?“, pitala je.

          „Da. Opet si imala napad.“

          „Koliko je trajao?“

          „Nisi disala dva minuta, ali je napad trajao oko 10.“

          Tužno je gledala oko sebe. Svaki sledeći epileptički napad bi je uvek učinio za nijansu tužnijom nego onaj prethodni, ali samo zato što joj je pri svakom zauvek ubijano mnogo sivih moždanih ćelija. Nije umela da se bori drugačije sa tom bolešću nego da je ignoriše, ali i pored toga što je ignorisala, bolest se pojavljivala gde je htela i kad god je ona htela. Jedino što je u životu želela bilo je da uspostavi kontrolu nad njom. Ali onda više nikada ne bi srela njega, ljubav svog života. Gledala je u muža i činilo joj se da ga vara sa svojom sopstvenom bolešću. Pitala se koliko je bolest u stvari potreba za drugim životom, skrivenim od muža, od dece, od roditelja i prijatelja? Iako je želela da bolesti više nema, plašila se da je pusti, jer on je bio samo na toj drugoj strani. U mraku koji je bio samo njihov. Njen i njegov.

          Raširila je nozdrve i počela ravnomerno da diše.

          „Dođi da te pomirišem“, rekla je mužu. On je prišao, a ona je zaronila glavu u njegov vrat. Disaće njega do ponovnih čudesnih deset minuta strasti u metrou.

 

 *)Aleksandra Cimpl, rođena 1965. godine u Beogradu. Prevodilac sa češkog. Njen prvi roman "Morena" je već dobio drugo izdanje, a uskoro će biti objavljen i u Češkoj. Priča "Metro" je dio zbirke "Noć" koju je objavila izdavačka kuća Ammonite Books u saradnji sa zagrebačkom izdavačkom kućom Čitaj knjigu.

Urednik

Email Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio