Ok, ajde složimo se da je vokal Une Gašić možda i najl(j)epši u okruženju. No, ne moramo se složiti oko toga - to je u svakom slučaju jedna od najdivnijih divnih stvari za koje (želite da) znate ove godine. Na kraju odlazeće 2018. njen bend Bitipatibi, vječito turbulentan u svojim postavkama, inkarnirao se u sledećem sastavu: Dušan Petrović, saksofon, Đorđe Radunović, gitara, Ernest Džananović, bubanj i Dejan Toškov, bas.

Skoro da je poseta „Poezici“ postala familijarno okupljanje – kad se jednom godišnje sretnemo sa Natašom Pajović i Milošem Zubcem prvo se izgrlimo i izljubimo, pa se malo ispričamo, pa odemo da slušamo muziku. Jer, oni nam uvek pripreme bogatu muzičku zakusku u kojoj nekad predjela ispadnu glavna jela, a glavna jela uvek ostanu glavna jela. Tako je bilo ove godine – na kraju smo završili sa šest glavnih jela, pa ne čudi da su nam posle svega bile pune duše (a stomaci prazni) posle dvostrukog tročasovnog muzičkog programa.

Tokom tri prethodne sedmice Bitipatibi je, u izmijenjenoj i proširenoj postavi, proširio granice svog muzičkog izraza, odnosno učinila je to jedna od najzanimljivijih domaćih autorki (čitaj: autora) na alternativnoj rock (i pop) sceni čiji se poslednje ostvarenje Lešnici divlji 2 našlo na samom vrhu najboljih regionalnih albuma prošle godine, ne samo po izboru Stereo Art magazina.

Unina poezija otvorila je široko latice svojih stihova, poetske slike nisu više tek impresionističke, neodoljive konture, sada su i teksture tih slika pa čak i čitave narativne niti – posebno u hitičnoj pjesmi “Pola deset” - jasno iscrtane, toliko da bi sve eksplicitniji rukopis mogao s malo truda da postane mainsream – u nekom alternativnom popkulturnom kosmosu… A u isti mah zvučna slika se potpuno rascvjetala, produbila u nekoliko paralelnih (mikro)tokova, svirka je mnogo energičnija te ta razbuđena dinamika, sa gitarom u svakoj pjesmi i saksofonom koji znatno obogaćuje aranžmane, unosi optimizam u inače melanhkoličnu poetiku benda. Ritam sekcija je takođe porasla po zamahu i poprilično očvrsla u izvedbi, posebno baščina.

Bogatu diskografsku godinu koju su obilježili izuzetni debi albumi o kojima smo već vijećali, te alternativni i još alternativniji bendovi bez nade da će rok muzika u skorije vrijeme postati dio mejnstrima, sa pregršt kvalitetnih, nerijetko vrhunskih albuma koje možete preslušati na Bandcamp platformi, pokazuju da je regionalna scena itekako u formi, da se muzičari dovijavaju i prilagođavaju novonastaloj ne baš bajnoj situaciji ali da inspiracije ne manjka, pa iako nema više velikih rok bendova (šta god to značilo) nezavisna rock i pop scena kao da nikada nije bila raznovrsnija, posebno u Hrvatskoj, buja toliko puno talentovanih kantautora i kantautorki, malih-velikih bendova sa pjesmama koje se pamte godinama. Evo koje su to pjesme i najbolji albumi, po izboru članova muzičke redakcije Stereo Art magazina, u godini za nama:

Beograd. Savska ulica, oko ponoći. Nema žive duše, samo tri siluete promiču kroz tamu. Sa leve strane, Zoran Stajčić, glavni urednik portala Ravno do dna, sa desne Srđan Strajnić, pisac ovih redova, i pisac tekstova o rock muzici koji su objavljivani u tri bivše jugoslovenske republike, a u sredini Maciej Madeski, muzički entuzijasta iz Poljske, koji radi za najveći poljski muzički portal, i na Radio Aferi u Poznanju, sigurno najveći poznavalac ex-yu rocka van regiona, koji, kako mi je sam rekao, ima preko 2000 nosača zvuka sa muzikom sa ovih prostora.

Kako smo se nas trojica, u zlo doba noći, našlina tom mračnom mestu? Nema tu neke velike misterije. Sva trojica smo gosti Dejana Boškovića, glavnokomandujućeg beogradskog ogranka Indirekt Festivala iz Umaga. Krenuli smo iz KC Rex-a sa koncerta (The) Lesser Men iz Zagreba ka Dorćol Platzu na nastup Presinga iz Beograda. Uglavnom priča Maciej, nas dvojica postavljamo pitanja. Lucidni je posmatrač i analitičar je taj Maciej – ne samo o rocku, koji je bio glavna tema, već i o drugim temama. Dotakli smo se i Evropske Unije – tu je imao komentar koji gađa u suštinu. Šta jer prednost EU, pita, i sam odgovara – dobri putevi! Meni govori: „kad uđete, imaćete dobre puteve! Sve ostalo je na vama, ne nadajte se da će vam nešto pasti s neba!“ Uz razgovor, brzo prođe vreme koje je potrebno da se prepešači tih 1200 metara KC Rexa do Dorćol Platza, dva od četiri mesta na kojima se odigravao ovogodišnji, prvi ikada, Indirekt Showcase u Beogradu. Ipak, dovoljno je to vremena da se uspostavi temelj novog prijateljstva trojice ljudi koji imaju zajednički cilj – podršku i promociju rock muzike sa ovih prostora.

Od 5. do 8. oktobra u Beogradu se održava treći Indirekt festival. S nekoliko lokacija koje su u igri, ovo će biti prvi showcase festival, koji će pored muzičkih programa, koji jesu primarni, imati i niz predavanja i radionica na temu procesa stvaranja, distribucije i reklamiranja muzike, kao i organizovanja muzičkih festivala. Program uključuje i književni segment, a momenat pažnje će dobiti i neki od regionalnih blogera.

Kad se virne u listu izvođača, čini se da ovogodišnji beogradski ogranak festivala opasno parira izvornom hrvatskom Indirektu, iako nije u igri nikakvo takmičenje. Poklapaju se kod tri vrlo značajna imena novije scene.