RECENZIJA: John Prine - The Tree of Forgiveness

07 maj 2018
Author :   Srđan Strajnić

Prvi put sam za Prinea čuo 1978. godine, preko knjige Paula Gambaccinija “Critic’s Choice – Top 200 Albums” (sto trideset i osam tadašnjih dinara je koštala u knjižari “Mladost” na Terazijama). Pedesetak tada najeminentnijih muzičkih kritičara i radio di-džejeva je učestvovalo u anketi. Rezultati su bili manje-više očekivani – The Beatles, Rolling Stones, Dylan su okupirali top 10, uspeli su tu da se ubace samo još Van Morrison i Bruce Springsteen (koji je tada još bio sasvim novo ime), ali što se išlo dalje, sve su se više pojavljivala imena koja su za mladog momka odraslog u blagodetima socijalizma bila potpuna nepoznanica.

Tako se na 36-om mestu pojavio John Stewart sa “California Bloodlines” za koga sam tek mnogo kasnije saznao da je član čuvenog Kingston Trijaiz Greenwich Villagea (nije tada bilo gugla i wikipedije!), na 98. Mestu bila je izvesna Genevieve Waite sa “Romance Is On the Rise” albumom, kome ni do dana današnjeg nisam uspeo da uđem u trag, 129-ti je bio album vođe grupe “Mamas & Papas” John Phillip, inače suprug pomenute Genevieve, sa “Wolfking of L.A.” i onda, na 130. mestu, John Prine sa istoimenim albumom. To mi je automatski postala lista za kupovinu, jer baš to što mi je bilo potpuno nepoznato me je najviše privlačilo.

john-prine-john-prine-f1ac668e-e5a2-47d9-88c9-de74957a6050.jpg

Godina izdanja – 1971. Omot – Prine, od glave do pete u džinsu, opušteno sedi na bali sena u nekakvom ambaru, gitara ležerno naslonjena sa strane, a svetlost koja dolazi, pretpostavićemo, kroz prozor, obasjava tu idiličnu ruralnu scenu. Čim vidiš omot, znaš da je kantri muzika u pitanju. Danas je rokerski svet mnogo relaksiraniji po pitanju kantrija nego tada, pa je moja radoznalost bila još više potpaljena – pitao sam se šta li je nateralo te silne rok kritičare da jedan kantri album izglasaju na listu 200 najboljih rok albuma do tada. Tek mnogo kasnije, sa pojavom interneta, kada sam konačno došao u posed tog albuma (da ne kažem, kad sam ga “kupio”), tada sam shvatio. Nije to, naime, bio onaj sladunjavi kantri od koga se većini dizala kosa na glavi (ja nisam bio tako strog, potajno sam uživao i u njemu), to je bilo nešto novo. Danas bi se to verovatno, uz sve rezerve, zvalo Americana. Nije baš kantri, ali nije ni folk! Uostalom, Prine uopšte nije momak sa sela – rođen je i odrastao u Chicagu. Sam je izjavio da nikad do tada nije sedeo na bali sena i da je jedva čekao da se foto-sešn završi. Poticao je, u stvari, iz folk krugova Čikaga, gde ga je otkrio Kris Kristofferson i odveo u Memphis, u American Sound Studio, da snimi svoj debitantski album. Dakle, mladi folker koji piše duhovite i mudre tekstove, našao se u čuvenom studiju Chipsa Momana sa pratećim bendom “The Memphis Boys” koji je svirao na preko 100 Billboard hitova, između ostalih i na Elvisovim “In the Ghetto” i “Suspicious Minds”. Sam kaže da je bio vrlo impresioniran. Bez obzira na to, napravio je, i po današnjim merilima, odličan album. Tada, u svojoj dvadeset četvrtoj, ispričao je trinaest priča na mnogo, mnogo zreliji način. Dylan je taj album opisao kao čist prustovski egzistencijalizam. To bi trebalo da znači da su to priče o običnim ljudima koji čine ovo ili ono iz razloga ovakvih ili onakvih – takozvani “storytelling”. Ali, da ne dužim, jer album “John Prine” nije tema ovog prikaza.

Nije tema ni druga ključna tačka u mom doživljaju John Prinea, izlazak albuma “In Spite of Ourselves”, negde sredinom 1999. godine. Prine se upravo izlečio od raka grla, a ja sam upravo preživeo bombardovanje, pa smo se nekako u to vreme našli u sličnom raspoloženju. Optimizam novog početka je verovatno uticao da zavolim taj album, ali su sigurno još više uticale duet partnerke koje je Prine odabrao: pre svega Iris DeMent, Connie Smith i Lucinda Williams, ali i sve ostale, vrhunske kantri pevačice. Samo jedna pesma je bila Prineov original (izvanredna “In Spite of Ourselves”, duet sa Iris), sve ostale su kantri standardi. Shvatate da gajim naklonost prema tom čoveku, pa u tom svetlu shvatite i ono što ću napisati o njegovom novom albumu.

Pa evo, dođosmo i do “Tree of Forgiveness”! John Prine ima 71 godinu i trinaest godina je daleko od svog prethodnog albuma sa novim pesmama. Podseća me na igrača malog fudbala iz kraja – kao mlad nenadmašan dribler, ili golgeter, ili veliki borac, znalac neke od fudbalskih veština sa prolaskom godina postaje, hteo-ne hteo, ekonomičan, skoro škrt. Vodi računa o svakom pokretu, ali ne samo zbog štednje snage. Iskusan igrač želi da stigne do cilja najekonomičnije moguće –postići pogodak šaljući loptu od noge do noge optimalnom putanjom težeći ka najmanjem broju potrebnih poteza. Zato u utakmicama malog fudbala u svakom gradu na svetu veterani obično pobeđuju svoje mlađe, brže, jače i bolje protivnike. Što se kaže - na iskustvo. Baš takvu partiju pruža John Prine, iako, budući Amerikanac, o malom fudbalu sasvim sigurno ne zna baš ništa.

Ako bih ga, onim što nam je pružio na ovom albumu, sa nekim poredio, bio bi to JJ Cale ili, kako ga od milošte kod nas zovu, Džej Džej Ćale. JJ je takav bio tokom cele svoje karijere (rodio se iskusan!), Prine je to protokom vremena postao. Da se razumemo, kao i kod fudbalera, i kod muzičara to nije svesna odluka. Pre je to posledica toga što glas više nema takav raspon kakav je imao u mladosti (posebno posle raka grla), a ni prsti nisu tako brzi kao nekada. Stvar se, dakle, uprošćava i prilagođava mogućnostima. Pisanje tekstova se takođe racionalizuje, pa se ono što je nekada zahtevalo nekoliko strofa, sada kaže u nekoliko reči. I tematski okviri se znatno sužavaju – ostaje ona jedina, poslednja, neizbežna tema – smrt. Willie Nelson je terao od sebe humorom, a i John Prine primenjuje istovetnu taktiku. Album je, u stvari, pun života – humpa-cumpa ritam i duhoviti tekstovi prave dobro raspoloženjekoje je prosto zarazno, pa se prenosi na slušaoca već posle par pesama. Dakle, nije to jedan od onih albuma koji o smrti pevaju na ozbiljan, mračan način. Prva, “Knockin’ On Your Screen Door” je o usamljenosti, ali uz nju može da se igra. “I Have Met My Love Today” je o ljubavi na prvi pogled i jedina nema veze sa smrću. Zanimljiva mi je “Lonesome Friends Of Science” koja više govori o smrti planete, što Prinea ne zabrinjava mnogo – kaže, ja ionako više tu ne živim! “Boundless Love” je o odlaskiu bogu na istinu, uz nadu da će bezgranična ljubav i našeg junaka obasjati. Jer, kako kaže u “God Only Knows” sam Bog zna koju ćeš cenu platiti za one koje si tokom života povredio. Zaključna pesma “When I Get To Heaven” je optimističko i duhovito viđenje života posle života. Pogodite šta bi Prine prvo uradio? Kaže, prvo bih Bogu stisnuo ruku i zahvalio se za život kakav mi je dao. Onda? Pa onda bi osnovao rokenrol bend!

Kao što vidite, onaj prustovski egzistencializam je još prisutan, možda i više nego ranije. Marcel Proust se kolebao, bar kako kaže literatura, između esencijalizma i egzistencijalizma (prvi, uprošćeno rečeno, zagovara nepromenjivost ljudske prirode, drugi se tome protivi). Koleba se, kako se čini, i John Prine. Jer, egzistencijalisti nisu marili za boga, već su apsolutnu moć upravljanja sopstvenom sudbinom prepuštali svakom pojedincu, dok Prine, bar u ovim pesmama nije tako isključiv. No, ne bih se dublje upuštao u filozofske rasprave, jer im nisam baš vičan, već bih zaključio ovaj prikaz. Nije ovo album za mlade ljude, jer se bavi temama o kojima oni još uvek ne razmišljaju. Album je za one sa 50+ koji su čuli sve moguće uzbudljive muzike, izgubili sve mladalačke iluzije i počeli da uživaju u životu kao takvom, svesni da neće trajati večito. Za takve ljude je “Tree Of Forgiveness” dobar “soundtrack”.

Ocjena: 8.1/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio