Print this page

RECENZIJA: The War on Drugs – A Deeper Understanding (2017)

30 avgust 2017
Author :   Srđan Strajnić

Bila jednom jedna grupa koja se zvala Steely Dan. Osnivači i jedini stalni članovi Donald Fagen i Walter Becker su joj dali ime po gumenom penisu iz romana Naked Lunch Williama S. Burroughsa, što nije mnogo bitno, ali je ipak signifikantno. To govori da je jača doza intelektualizma nego što je uobičajeno kod rock grupa očigledno kod njih bila prisutna od samog početka – od davanja imena. Muzika koju su svirali bila je vrlo delikatna i „rasla“ je sa svakim njihovim izdanjem. Bila je savršeno izvedena, aranžirana i producirana, sa, bar na početku karijere, „pametnim“ tekstovima sa primesama humora, ali i cinizma.

Suptilnim ubacivanjem jazz elemenata u rock pesme Becker i Fagen su, po mom mišljenju, dostigli vrhunac u sažimanju ta dva muzička pravca. Njihov poslovični perfekcionizam je polako vodio ka potpunom obezličavanju njihove muzike, pa je grupa koja je na početku bila sasvim zasluženo glorifikovana od strane muzičke kritike i skoro potpuno ignorisana od publike, na kraju, obrnuto proporcionalno podršci kritike, izbacivanjem bilo kakvih tragova spontanosti i ličnoga, kao i svih potencijalno onespokojavajućih elemenata, uvećavala svoje tiraže do milionskih brojki. Njihova muzika se predvidljivo menjala od prvog „Can’t Buy A Thrill“ iz 1972. do poslednjeg „Gaucho“ albuma iz 1980. (po mom mišljenju, do trećeg albuma, „Pretzel Logic“ na bolje, posle njega na gore), a ono što je dovodilo nove i nove slušaoce je pre svega umekšavanje zvučne slike. Bila je to pobeda proračunatosti nad impulsom, plana nad inspiracijom, strpljenja nad plahosti.

Cela ta priča se ponavlja kod „The War on Drugs“. Od „Wagonwheel Bluesa“, njihovog prvog albuma iz 2008. preko „Slave Ambient“ iz 2011, i „Lost In the Dream“ iz 2014, do „A Deeper Understanding“ iz 2017 (da li je i ovde treći album, „Lost In the Dream“, kako mi se sada čini, vrhunac, to ćemo tek videti). Čak je Adam Grandiciel imao svog Beckera u liku Kurt Vilea, doduše samo na prvom albumu. Kurt je otišao, gledajući iz sadašnjeg trenutka, jer nije imao potrebnu disciplinu i organizovanost – previše je rasplinut u svom muzičkom izrazu i teško uklopiv u Granducielovu čvrstu matricu.

Sličnost sa Steely Dan je sličnost proizvedenih zvučnih slika – iz albuma u album, one su čišćene od šumova, zaobljavane do skliskosti, postajući sve više slične podšišanom travnjaku gde ne štrči nijedna vlat trave. Proveriću, ali verujem da ćemo kod obe grupe pronaći „zlatni presek“ u njihovim pesmama. Za one koji ne znaju, zlatni presek objektivizuje inače prilično subjektivni koncept lepote kao filozofskog pojma. Da, “lepota“ je ključna reč kada govorimo o muzici „The War on Drugs“. Proporcija, harmonija i simetrija – klasični zapadnjački koncept lepote koji nalazimo u umetnosti, arhitekturi, literaturi, ali i u prirodi. Nalazimo ga i u muzici. Stručnjaci su objasnili kako se zlatni presek i Fibonaccijev niz pronalaze u muzičkim kompozicijama (koga zanima, neka potraži na netu). Uprošćeno, nešto bi trebalo da se dogodi na 61,8% trajanja pesme. Da li je to „podizanje“ pesme, neki prelaz, početak solo deonice, svejedno, ali mora se dogoditi neka promena koja čini da pesma postane „lepša“. Taj mehanicistički pristup utvrđivanja lepog u muzici „The War on Drugs“, sudeći po rezultatima nekoliko mojih blic provera, nije dao uverljive rezultate, ali ostajem pri tome da je reč „lepota“ ta koja najbolje opisuje album „A Deeper Understanding“.

Međutim, problem sa savršenom lepotom je taj što ona može da bude (i često jeste) dosadna. Da, baš može da bude dosadna ako nema nekog dubljeg sadržaja u sebi. Ako nema karakter, ako nema ličnost, ako nema priču. Ovde priče baš i nema – te rečenice kao da su slagane više po zvučnosti nego po značenju. Pročitavši tekstove pesama lako se dalo zaključiti da se radi o ljubavno-egzistencijalističkim temama. Problem je što nema logičkog sleda u tim tekstovima koji nam samim tim ne daju mogućnost identifikacije, jer su poruke koje odašilju bar meni, prilično nerazumljive. Evo par primera – šta znači ovo: „I don't want to live to make you show me how you do it; I've been looking all night; I went away and back; Show me that you noticed; In a long time.“ („Clean Living“). Granduciel možda i zna o čemu govori, mada sumnjam, a ja nemam blage veze!

Ima i drugačijih primera, recimo refren prelepe „Thinking of a Place“ koji ide ovako: „I'm moving through the dark; Of a long black night; And I'm looking at the moon; And the light it shines; But I'm thinking of a place; And it feels so very real; Oh, the suffering of love!“ Lep opis ljubavne patnje. Još jedan interesantan detalj vezan za tekstove. U pesmi „Strangest Thing“ Granduciel citira deo Dylanove pesme „One Too many Mornings“, pa u jednom trenutku kaže „my eyes, they begin to fade...“. Naravno, to nije slučajno. Granduciel je veliki Dylanov fan što se na prvim albumima mnogo više uočavalo, dok se na kasnijim manifestuje najviše kroz način njegovog pevanja. U nekim pesmama se prepoznaje karakteristično Dylanovo fraziranje, iako se njegov ugodan tenor ne možeporediti sa Dylanovim, mnogima odbojnim, glasom. Kad smo već kod uticaja, čini mi se da muzika dosta duguje Bruce Springsteenu. Brže pesme „The War on Drugs“ imaju onaj karakteristični „štrikajući“ ritam bržih Bossovih pesama. Kod sporijih pesama je ta veza manje uočljiva, ali je ipak ima.

Dakle, savršeno izbalansirana zvučna slika karakteriše album „A Deeper Understanding“. Jedino što donekle odudara od tog kosmičkog sklada je Granducielova gitara. Njena grubost i neprilagođenost nas podseća da se ovde još uvek radi o rock’n’rollu. Jeste on (rock’n’roll) promeno poziciju, postao etabliran, postao deo oficijelne kulture, ali njegova „differentia specifica“ u odnosu na druge žanrove je morala ostati prisutna – ta gitara koja štrči simbolizuje subverziju i pobunu, dve stvari kojih se rado i sa setom sećamo, a bez kojih rock’n’roll nije rock’n’roll. U pravu su oni koji tvrde da se ova muzika svrstava u kategoriju AOR (adult oriented rock ili rock za odrasle). Uz malu dopunu – danas je svaka rock muzika muzika za odrasle, muzika za mlade boravi na DJ partyjima, rave-žurkama i u dance-arenama. Ne treba vam bolji dokaz od odlaska na bilo koji rock koncert – naći ćete tamo više sedih glava nego teenagera. Danas je kod mladih u modi eskapizam, a ne subverzija.

Posle svega, našao sam se u problemu vrednovanja ovog albuma. Da razrešim svoje dileme pomogao mi je niko drugi do Greil Marcus, čuveni rock kritičar i publicista i to sasvim slučajno. Čitam ovih dana njegovu knjigu „Bob Dylan Writings, 1968-2010“ i tako, baš pred pisanja zaključka ove recenzije, pročitah njegov tekst iz 1974. u kome poredi tekuću produkciju iz te godine sa Dylanovim albumom „Before the Flood“. Kaže ovako: „Slušam na radiju Paul McCartneya, Eltona Johna, slušam kod kuće Steely Danov „Pretzel Logic“, „Stranded“ Roxy Musica...to su ploče tako dobro napravljene, ove prve (McCartney, Elton) produkcijski dobro, a ove druge (Steely Dan, Roxy Music (...) kao celokupna vizija popularne kulture, tako da ne ostavljaju mnogo prostora kreaciji slušaoca. Sprega između izvođača i slušaoca mora da postoji, izvođač bi trebalo da zna kako će reagovati publika i ako je dobar u onome što radi, da je vodi tamo gde on želi da je odvede. U tome nema ničega lošeg. Posetićete tako mnoga interesantna mesta. Na jednom nivou, takva sredstva i ciljevi su esencija popularne kulture (...) ali vrhunska popularna umetnost, kao što je na primer vrhunski rock’n’roll, vodi publiku a i umetnike i u nepoznate prostore koje umetnik oseća samo svojim instinktom, ako ih uopšte oseća“. Dalje kaže (u skraćenoj i prilagođenoj verziji): „Osećam mnoge dobre stvari dok slušam te savršene albume, ali nemam osećaj slobode. Ono što mi nedostaje je osećaj otvorenih mogućnosti, osećaj radosti (...), saznanje da umetnik radi izvan svojih limita, da su granice srušene (...). Kad se nađeš u prisustvu umetnika koji prevazilazi svoju formu, osećaš se slobodnim (...). Nedostaje mi osećaj nepredvidivosti uticaja na mene onoga što ću čuti kada pustim ploču ili čujem pesmu na radiju. Nedostaje mi osećaj neizvesnosti kada muzičar počne da svira bez jasne ideje kuda će ga muzika na kraju odvesti“.

Marcusova poenta je jasna – potpuno zaokruženo delo idealne lepote koje je zatvoreno za različite doživljaje i interpretacije istog ograničava slušaoca. Mora da kusa ono što mu je servirano. Kada se uključi instinkt, kada se uključe nesavršenosti, pa i greške, kod slušaoca se javlja iščekivanje, neizvesnost, muzika postaje nepredvidiva i samim tim interesantnija, uzbudljivija. Tu se opet vraćamo na koncept objektivne i subjektivne lepote. „A Deeper Understanding“ je objektivno album ispunjen „lepom“ muzikom kod koga su poštovani svi standardi neophodni za dostizanje idealnog. Da li je subjektivno lep, da li je lep meni? Na to pitanje svako od nas mora da odgovori za sebe. To je ona stara: lepota je u oku posmatrača. Moj odgovor bi bio da me taj album, iako objektivno savršen, ne uzbuđuje dovoljno da bih ga proglasio remek delom. Ne mogu mu poreći kvalitet, ne mogu ga zanemariti, ne mogu reći da nema pesama u kojima bezrezervno uživam, ne mogu ga izostaviti sa liste prvih deset ove godine, ali ga ta zaokruženost, konačnost, skoro ambijentalnost udaljava od onoga što je za mene rock’n’roll. Udaljava ga odslobode.

Ocjena: (8.2/10)