RECENZIJA: Ivan Grobenski – Lessons of Life and Love

11 jul 2017
Author :   Srđan Strajnić

Evo još jednog „kill them all and come back alone“ albuma. Ivan Grobenski je uradio sve sam. Ali baš sve. Osim omota i saxa na jednoj pesmi. Album "Lessons in Life and Love"ima onaj poželjni „growing“ kvalitet – raste sa svakim slušanjem. Posebno u mom slučaju – ja jednostavno volim ove morbidne „rootsy“ napeve koji kao da dolaze iz unutrašnjosti groba (Strajniću, ne pravi aluzije na prezime, umeš ti bolje od toga – već čujem urednicu kako govori!). Pesme se kreću u rasponu od sporih do onih koje prelaze u govor. U stvari, skoro sve su na ivici „spoken worda“. Iz toga logično sledi da je tekst pesama ono što je najbitnije. Mogu se ove pesme lako zamisliti na nekom slam poetry nastupu. Trebalo bi da predstavljaju pravog Ivana Grobenskog. Njegov elektropop projekat Bubblegum ga takođe predstavlja i to ne tako loše kao što bi se iz izbora žanra moglo zaključiti.

EP grupe Lolita iz 2011-te je možda i on već zaboravio ali neki od nas je još pamte. Jeste da je taj EP bio prilično „tanak“ kad je reč o produkciji, ali power-pop koji se sa njega čuo i danas izdržava test vremena. I naredna izdanja te grupe biste trebali da poslušate. Suho Grlo Nos je Grobenski u punk maniru. Opet dobar! Rekli bi neki da je Grobenski čovek sa sto lica ali, ako poslušate sve njegove pojavne oblike lako ćete videti da je to jedan isti čovek. Ista nit se provlači kroz sva ta diskografska izdanja. „Lessons of Life and Love“ je prvo potpisano njegovim imenom i prezimenom, što svakako znači da je najličnije od svih dosadašnjih. Ako bih jednom poznatom pesmom trebao da opišem atmosferu albuma bila bi to „See That My Grave Is Kept Clean“ Blind Lemon Jeffersona. To je ta atmosfera!

Album počinje rečju „Honesty“ (iskrenost) i odiše njome. Sledeća „Lessons of Life and Love“ je jebena pesma o jebanju sa jebačkim ritmom („Ne boj se, to ti je kao vožnja biciklom, što brže, to bolje“). „Grandead“ već igrom reči u naslovu daje nam na znanje o čemu se u pesmi radi. Turobna atmosfera ostaje tokom cele pesme, na kraju je još i pojačana klaustrofobičnim solom na ne-znam-kom-instrumentu koji počinje na 02:54. Upečatljivo. „Sledi talkin’ blues „Go Make a Living“, pesma o izboru životnog poziva, pravoj noćnoj mori za ljude, poput autora, koji nisu vični ni fudbalu ni matematici. „Let’s Talk About Poverty“ daje najbolji savet kako pobeći od siromaštva – jednostavno, dobiješ premiju na lutriji! Problem je što, da bi je dobio, moraš da uplatiš tiket. Teskobna je i „Parents For Sale“ (...otac ima novi ženu i dete, majka dijagnozu i lekove – nisu to roditelji koje sam prvo dobio...).

Efektno nasnimavanje vokala ostavlja najjači utisak. Na nekoliko mesta na albumu se primenjuje ta tehnika koja obogaćuje inače veoma škrtu i razuđenu zvučnu sliku. Zvučnu sliku koja baš takva i treba da bude da bi bila u saglasju sa tekstualnim predloškom ovog izdanja. „Childhood“ počinje sa samim rođenjem i prati odrastanje glavnog junaka – ne biste voleli da budete u njegovoj koži posle onoga što ćete čuti. I nije tako loše sada kad nisam više dete, zaključuje autor. Pesma „Lessons in Love“ zatvara album rečima „I’m not affraid anymore“ otpevanim anđeoskim glasovima (Ivana Grobenskog, iako zvuče kao ženski) koji kao da dolaze „sa one strane“. Je l’ Nick Cave reče ono „Death Is Not The End“? Dylan? OK, Dylan! Grobenski ne kaže da smrt nije kraj – on samo kaže da se više ne boji!

Do pre nekoliko godina, albumi poput ovog bili su retkost na našem diskografskom nebu. Kao da se naši autori stide ovako intimnih ispovesti. I kada ih stavljaju na uvid javnosti, rade to najčešće na stranom jeziku. Grobenski to i naglašava naslovom pesme koja otvara album: „Honesty In Foreign Tongues“. Tako se autor štiti od prevelikog izlaganja javnosti svoje intime. Morate priznati da je našim slušaocima lakše reći „do you know I fucked your mother“, kao što to Grobenski kaže u uvodnoj pesmi, nego „znaš li da sam ti jebao majku“. Najvećim autorima sa engleskog govornog područja koji pevaju na maternjem jeziku to otvaranje tipa „heart - ili primerenije u ovom slučaju - cock on my sleeve“ odavno nije problem – u stvari, bez njega je nemoguće postati veliki rock autor. Baš ta izloženost/ranjivost je neophodna za identifikaciju publike sa pesmom i preko nje sa autorom. Neko ko nam je dao na uvid svoju intimu zaslužuje, ako ništa drugo, da se pažljivo sasluša. Poželjno je, kao što rekoh i u opisu albuma Tene Rak, višekratno preslušavanje. Na obostranu korist, i autora i slušaoca.

Ocena: 8.0/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio