Već prva stvar na albumu, „Kese etikete“, govori da ova muzika nije repa bez korena. Neodoljivo me podseća na onaj veliki hit Zdravka Čolića „Pusti pusti modu“. Znate ono „Izgledaš mi kao lutkica iz Trsta, opeglana noću, opeglana danju, cipelice, bluzice, kompletići, šeširi, bas je glupo biti zaljubljen u damu...“. Više po ritmu i po konzumerizmu koji je prisutan u tekstu, a to što su artikli koje ondašnje i sadašnje dame kupuju („Kupila sam haljinu i bedž na pruge, maramu, parfem sa mirisom duge, kupila sam vazu, orgazam i aspirin, hidrofilnu gazu i nitroglicerin...“) prilično različiti, možemo zahvaliti procesu emancipacije žena koji se izgleda privodi kraju. „Amy i Blake“ je o Amy W. i Blakeu i o svim autodestruktivnim vezama na svetu.

„Bes“ je besna pesma – volim pesme koje muzikom verno dočaravaju raspoloženje o kome se u njima govori. Ova to radi besprekorno, naročito u refrenu. Naslovnu pesmu „Daljine“ karakterišu prateći vokali Andrijane Belović, Milice Tegeltije i Anjute Janković (Stray Dogg). Prve dve su pod imenom Andrijane Belović dve hiljade četrnaeste objavile nekoliko singlova elektropop žanra, koji se sasvim lepo po stilu i atmosferi uklapaju sa pesmom „Daljine“. Belovićeva ima i jednu pesmu sa Bojanom iz iste godine. Ne znam ko je tu na koga uticao, verovatno je u pitanju obostrani uticaj, ali sve tri (Andrijana, Milica i Anjuta) su drugarice sa muzičke akademije, što se u svim tim pesmama sasvim jasno može čuti. Kakvo je Bojanino formalno muzičko obrazovanje nisam siguran, ali i ona drži školu pevanja za decu tako da ni njoj disciplina i metronomska preciznost, koje su karakteristike njihovog pevanja, nisu strane. Uostalom, glavni kreator muzike na ovom albumu je gitarista/basista Ivan Mirković Bamby, veoma iskusan muzičar, koji je radio osim u grupi Svi na pod! i sa Anom Stanić, Flamingosima i mnogim drugim pop izvođačima, tako da je teško bilo očekivati bilo šta osim krajnjeg profesionalizma. Pop muzika ne dopušta amaterizam – dobar pop je uvek vrhunski izveden, aranžiran i produciran.

Za „Noćni program“ tekst je napisala Maša Seničić, koja je po zanimanju dramaturškinja kao što je to i Minja Bogavac, koja je napisala sve ostale. Bojana Vunturišević je, koliko sam shvatio iz intervjua koje je davala, takođe učestvovala u njihovom kreiranju, pre svega osmišljavanjem tema kojima će se tekstovi baviti. Već i izborom saradnika, a naročito ako se obrati pažnja na tekstove, vidi se da za Bojanu oni nisu „nužno zlo“, Bojana njima hoće nešto, u stvari svašta da nam kaže. „Sada žurim“ je autobiografska, a mogla bi biti, pa, svačija autobiografska pesma. „Suzana“, koautorstvo sa Jamalom al Kiswanijem, mi je trenutno omiljena. Počinje polako sa „Ja sam Suzana...“, pa se intenzivira da bi se ulaskom Jamalovog saksofona sve podiglo na viši nivo. U drugom delu pesme vokali preuzimaju primat. Ima jedan psihodelični deo kada se glavni i prateći vokali veoma lepo jure po prostoru koji je pun raznih zvučnih efekata. Sve se završava skandirajućim unisonim pevanjem „...da zaboravim i sve što sam bila, oštar rez i sve je OK...“. Što bi rekli, šta je bilo bilo je, idemo dalje! Sledeća, „Vetar u kosi“ kao da nagoveštava da je čekaju bolji dani – „...vetar u kosi u vozu za more, otvoren prozor i sunce u oknu...“.

Poslednja pesma na albumu, „E70“, je dobila naziv po oznaci autoputa koji polazi od La Corune u Španiji na Atlanskom okeanu, prolazi kroz deset evropskih država i završava u Potiju u Gruziji, na onoj daljoj obali Crnog mora. Za našu današnju priču najvažniji je onaj njegov deo koji spaja Zagreb i Beograd, dva grada koji su, kako god okreneš, sudbinski povezana. Tako blizu a tako daleko, tako slični, a tako različiti, tako mnogo zvanične mržnje i tako mnogo nezvanične ljubavi... Ova pesma o tome govori. Interesantne su reči – ubačeni su i delovi obe himne (Lijepa naša i Bože pravde), To je najrokerskija pesma na albumu, možda zbog učešča Marije Stojanović i Minje Bogavac na pratećim vokalima, one nemaju u svojim glasovima tu akademsku notu!

Ove pesme su nastale pre otprilike tri godine, kada se Bojana nalazila na životnoj prekratnici – raspao se bend „Svi na Pod!“, na ličnom planu je takođe došlo do velikih promena koje su rezultirale njenim majčinstvom, koje je, opet, sasvim razumljivo, pomerilo izdavanje ploče. Time što su malo odležale, pesme su, poput vina, samo dobile na kvalitetu. Moglo se za te tri godine još tu i tamo nešto ispeglati i doterati. Moram priznati da mi se ovo više sviđa od svega što je grupa Svi na pod! ikad uradila (izuzimam samo moju omiljenu „Do kraja sveta“). Elektropop stvarno nije moj žanr, ali već to što sam više puta preslušao album bez ikakvih problema dosta govori o njemu. Priznajem i to da se sa svakim sledećim preslušavanjem činio sve boljim. To mu se može pripisati, uslovno rečeno, kao mana, jer pitanje je koliko strpljenja će imati potencijalni slušaoci. S druge strane, to mu dođe i nešto kao vrlina – da nije „na prvu loptu“, da ima i dubinu i širinu, da ima nešto za šta će se čovek trajnije zakačiti. Još jedan plus je to što je sasvim u trendu.

Na preporuku Novaka Govedarice, baš pre ovog albuma, preslušao sam i novi, izvanredni, album Feist – Pleasure. I naslovna i „Lost Dreams“ i “Young Up” sa njega imaju isti tretman pratećih vokala kao što je na albumu „Daljine“. Dakle, imamo bar neki priključak sa svetom. Lepo je to videti. Nažalost, nisam bio na promociji albuma koja je održana pre neki dan u Bitef teatru u Beogradu, ali iz pouzdanih izvora sam saznao da je organizovana besprekorno. Od odabranog prostora do izvođenja, kostima i scenskog nastupa, sve je bilo na visokom nivou. Drago mi je da imamo ovakvu pop muziku i voleo bih da je to naš mejnstrim. Daleko smo još od toga, ali ovo je važan korak u pravom smeru! (7.6/10)