Album po mom mišljenju ima tri celine. Prva je o majci, i svojoj, i Bogorodici, i učiteljici… u krajnjoj liniji o ženi, jer žena je ta koja je majčinstvom definisana. Majčinstvom i kada je deo ženinog iskustva i kada nije. Tu muškarac ne može da joj parira, može samo da se izdaleka divi. Miloš Zubac baš to radi u „Životu van zaveta“. Prve dve pesme jesu o ženi, sestri, kćeri, majci. Jefimija je, lepo to Miloš primećuje, zaštitnica srpskog naroda (…poput boginje koja upravlja elementima prirode...). Nisam znao ko je Aleksandra Ninković Tašić, koja je dobila pesmu na ovom „ženskom“ albumu. Ona je publicista, ambasador pri UNESCO i najvažnije, žena koja sakuplja arhivsku građu o Mihajlu Pupinu, velikom srpskom naučniku i patrioti, koji je najzaslužniji što je moj rodni Banat pripao kraljevini Jugoslaviji posle prvog svetskog rata (bio je prijatelj Vudroua Vilsona, američkog predsednika u to doba). Kod te pesme se negde završava deo ploče koji je eksplicitno posvećen idealnoj ženi – početku i kraju muškog sveta. Kroz poetski prikaz nekoliko arhetipova žene, Zubac nas je podsetio na ono što odavno znamo – da bez žene i bukvalno i prenosno, nema života.

Drugi deo albuma je introspektivnog karaktera. Počinje predivnom pesmom „Prepoznavanje“ koja me asocira na „Pobratimstvo lica u svemiru“ Tina Ujevića, i nije prva koja me asocira na tu Ujevićevu genijalnu pesmu. I „Lumen“ i „Slabljenje“ su takođe pesme nadahnute Bogom, sa velikim B, bez ironije i bez obožavanja (obožavanje boga?), ali sa sveprožimanjem koje je suština. Sveprožimajući Bog je bog koga ja priznajem, bog koji ne poznaje veru i naciju ali zato zna poredak stvari i na taj poredak ne utiče i ne želi da utiče i baš takvog boga nalazim u Zupčevim pesmama. Čak ne mora Zubac ni da se složi s tim, dovoljno mi je to što ga ja u njegovim pesmama pronalazim.

Poslednje tri pesme su političke. U prvoj od njih „Levica i desnica“, koja je najbitnija iz tog političkog dela priče, Zubac priča o političkoj sudbini svih nas rođenih u SFR Jugoslaviji, koji smo odrasli kao levičari, a onda, tokom života koji se poklapao sa istorijskim menama koje su se događale mimo naših želja i planova, milom ili silom počeli da praktikujemo tradicionalne običaje, da se prisećamo zaboravljenih nacionalnih veličina, da od komunista postajemo Srbi. Nisu svi zaglavili (ili se ugnjezdili?) negde na sredini između ta dva ekstrema, neki su ostali levo, nadnacionalni ili proleterski internacionalni, a neki duboko zabrazdili desno i zaboravili svoje levo poreklo (to su obično potomci onih koji su bili najlevlji od levih). Miloš i ja smo ostali negde na sredini (zato smo, verujem, i postali bliski, prepoznavši tu poziciju jedan kod drugoga), izloženi baražnoj vatri i jednih i drugih. Ta nepotpuna transformacija iz levog u desno kod mene se dogodila i bukvalno jer sam rođen levoruk, i dok sam bio mali, mislio sam da je to prirodan poredak stvari. Međutim, čak ni u socijalizmu levoruki nisu bili poželjni pa me je učiteljica pažljivo, bez ikakve fizičke prisile (bila je divna, blaga žena Natalija Kobilarov, bog da joj dušu prosti) učila i naučila da pišem desnom rukom. Posle, na fakultetu, morao sam da naučim da desnom radim posao stomatologa (drugačije nije moguće, jer je stomatološka stolica postavljena tako da možeš da stojiš samo sa desne strane pacijenta), ali priroda je jača. Ono što moram radim desnom, sve ostalo levom. To je to o Čemu Zubac priča – tu sam negde, tačno na sredini. To i nije loša pozicija jer ti je dostupno najbolje iz oba sveta.

Ne kraju ću o naslovu albuma. „Život van zaveta“ je, po mom tumačenju, svetovni život, dok je život pod zavetom život svojevoljno i potpuno posvećen Bogu. To ne znači da se i mi, obični ljudi, ljudi van zaveta, ne nalazimo u stalnoj komunikaciji sa Bogom, univerzumom, večnošću, nazovite to kako hoćete, da ne razmišljamo i da ne promišljamo o svom mestu u kosmosu. Albumi poput ovog Miloševog nam pomažu da takva razmišljanja artikulišemo, a desi se, u najboljim pesmama, da ih i artikulišu umesto nas.

Ocena: 8.2/10