Šturi su podaci koji govore o razlozima utamničenja tada devetnaestogodišnjeg studenta Stojana Vučićevića, kao i o okolnostima pod kojima je upućen na odsluženje trogodišnje kazne (odslužio godinu i po). Ti podaci govore da je razlog hrvatski nacionalizam. Odmah da naglasim da od nacionalizma u pesmama iz ove njegove zbirke nema ni traga ni glasa. U pesmama se ne pominju odrednice mesta i vremena (izuzev u naslovu i u poslednjem stihu poslednje pesme „…dok postoji Grgur, pomrčina traje.), niti okolnosti njihovog nastanka. Ne pominju se ni na koji način niti u bilo kom kontekstu drugi ljudi, ni dželati ni žrtve. Pesme govore o unutrašnjim zbivanjima autora najčešće kroz prizmu prirode. Kao da je autor jedini čovek na svetu u kome vlada savršeni mir i harmonija. Pravo stanje stvari je sasvim suprotno – mladi Vučićević je utamničen bez ikakvog njemu razumljivog razloga na jednom od najgorih mesta na kome se može biti i jedini način da se ta situacija preživi je da se izmašta svet savršenog mira u kome će se menjati samo doba dana i atmosferske prilike. Taj spontani prinudni eskapizam jednog devetnaestogodišnjaka je sasvim prirodna reakcija – morao se mentalno isključiti iz logoraškog dnevnog rasporeda da bi izbegao nepodnošljivost situacije. Dobar je recept za bilo koga ko se nađe u neprijateljskom okruženju, u opasnosti po svoje mentalno i fizičko zdravlje, da se zatvori u svoj unutrašnji svet. Zvonka i Nikola su odlučili da taj unutrašnji svet Stojana Vučićevića ozvuče pinkflojdovskim zvukovljem i u tome su uspeli. Stvarno zvuči kao Pink Floyd iz boljih dana. Ono što meni (verovatno samo meni) tu smeta je grandioznost zvučne slike. Stojan je na Svetom Grguru, da bi preživeo, morao biti „nevidljiv“ jer svako isticanje bilo koje vrste je sigurno privlačilo pažnju logorskih žbira i batinaša. Svaki trag ponosa, svaka iskra ljudskosti, svako isticanje, morali su se saseći u korenu. Zato verujem da bi primerenija bila svedenija muzika koja bi se bolje uklapala u Stojanovo tihovanje kao ona iz pesme br.VI ili ona iz pesama označenih rimskim brojevima Vii i IX u kojima je primenjen drugačiji, još interesantniji pristup – pesma Stojanova propuštena kroz prigušeni glas Brkljačića uz muziku koja bi mogla da se shvati kao onomatopeja svakodnevnih logorskih aktivnosti. Stojan je, mora se to imati u vidu, te pesme pisao samo za sebe, da očuva zdrav razum dok ne izađe odatle. A verovao je da će izaći, da će sve to proći, kao što prolaze godišnja doba, kao što oluju smenjuje sunce…

U neku ruku mi je žao što Zvonki i ekipi imputiram priču o Jugoslaviji ali okolnosti nastanka ove zbirke pesama se ne mogu tek tako preskočiti. Nije to neko apstraktno pesničko razmišljanje, ta zbirka pesama je nastala u određenog datuma na određenom mestu u određenim istorijskim okolnostima. Neko će reći da Sveti Grgur nije Goli Otok (i nije) ali za mladog čoveka koji veruje da je nevin osuđen svaki kazamat je težak. Vučićevićeva zbirka podseća na jedan aspekt života u Jugoslaviji koji se retko (ili nikako) pominje među onima koji idealizuju život u toj zemlji a to je represija prema neistomišljenicima.

Da li je Ahmed Burić jedan od tih što idealizuju život u toj danas nepostojećoj zemlji? Ako je suditi po stihu iz pesme „Sin pustinje“ koji kaže „Ja sam Ahmed, sin pustinje što je nastala nakon što se osušio moj svijet“ može se zaključiti da jeste. A i ne mora, možda pod njegovim svetom nije podrazumevao Jugoslaviju, možda je mislio samo na neko prošlo u odnosu na novo vreme. Naravno da je svako normalan na njegovoj strani kad u pesmi „Takav kao ti“ progovori o nacionalnim elitama i crkvenim glavešinama koji su pomogli da se ta zemlja u krvi rasturi, mnogi će ga podržati u kritici kapitalizma u pesmi „Bife Orion“ u kojoj između ostalog kaže „…ponuda svjetska - džez sa ćevapima…“. Ipak, kad se album pažljivo sasluša, jasno je da se svega par pesama bave temom bivše nam države, i to u dalekim aluzijama, dok je u prvom planu lični Ahmedov doživljaj sveta u kome živimo. Njegova promišljanja o savremenom svetu nisu laskava, kao u pesmi „Isus“ koja govori o moralu današnjeg čoveka. „Treći svetski“ je u svom crnilu ispala duhovita sa stihovima kao „…ne maši vas još nijedan, pa neće ni treći svetski“.  Svidela mi se, možda najviše, Burićeva pesma „Neuromancer“ koja spaja lično i opšte na maestralan način.

Glas Ahmeda Burića je tokom celog albuma ujednačen, isijava spokojem i sigurnošću koji su posledica promišljanja i životnog iskustva pa su stihovi koje govori uverljivi, a ono što svakako dodaje vrednost albumu je muzička pratnja. Damir Imamović je komotno mogao da bude potpisan kao koautor jer muzika nije prosta pratnja nakalemljena na izgovoreni tekst, već postoje kohezione sile koje vezuju tekst i melodije koje ga prate. Imamović nije insistirao na sevdahu (iako ga naravno ima) već je, da li namerno ili je tako ispalo, pokušao da predstavi Sarajevo u njegovoj multikulturalnosti. Konačnoj verziji zvučne slike bitno su doprineli i Ivan Mihajlović (bas), Toni Kitanovski (gitara), Nenad Kovačić (udaraljke), Goran Milošević (bubnjevi) i Benijamin Drijenčić (truba). To je album koji se može slušati i kad se sve pesme nauče napamet.

Na kraju krajeva, moja početna teza se kako izgleda ispostavila pogrešnom, jer kad sam se udubio u materijal pred sobom, shvatio sam da moja učitavanja nisu tačna, ili bar da nisu apsolutno tačna. Može se učitati Jugoslavija kad se govori i o jednoj i o drugoj ploči, ali to nije bila primarna intencija autora, ako je uopšte bila. Učitavanje Jugoslavije je izvršeno od strane konzumenta kulturnog sadržaja, to jest sa moje strane. To je u ova postmodernistička vremena sasvim legitimno, kao što je legitimno i to da vi, čitaoci, ne usvojite moje gledište. Da li će dela dobiti ili izgubiti na značenjskom nivou ako se iz formule izbaci Jugoslavija, procenite sami.

Ocene:

Ahmed Burić – Sin Pustinje 8.3/10

Sjeverozapad – Pomrčina (8.3/10)