Print this page

RECENZIJA: The Delines – The Sea Drift

24 februar 2022
Author :   Srđan Strajnić

Ejmi Bun i Vili Vlotin su srce i duša The Delines. Ejmi malo više jer njen topli vokal koji naginje džezu je ono što osvaja na prvi pogled. Naravno da je Vlotin, kao glavni kompozitor i tekstopisac (dva instrumentala je komponovao Kori Grej, trubač i klavijaturista benda) možda i bitniji, ali kao što rekoh, Ejmin glas je taj koji instantno pridobija. Vlotin je pisac, i kao pisac pristupa pravljenju ploča. U njegovim pesmama obitavaju likovi sa margine sa svojim malim ili velikim problemima, opisani okom neutralnog posmatrača koji im je ipak pomalo naklonjen. „The Sea Drift“ album je vezan za južnu obalu Sjedinjenih američkih država, takozvanu „Gulf Coast“ jer tu se odvija radnja. Mada na Golfski zaliv izlazi pet južnih država, reference sa ovog albuma se uglavnom odnose na Teksas, odakle je Ejmi Bun, pa se ovakvo lociranje albuma može pripisati njenom poreklu. Glavna inspiracija za album je bila Ejmina molba da joj Vili napiše pesmu poput „Rainy Night In Georgia“ Toni Džo Vajta, koji je bio rodom iz Luizijane, još jedne „Gulf Coast“ države.

Naziv albuma „The Sea Drift“ bukvalno preveden znači „Nanosi mora“ ali referira na Volta Vitmena i njegovu zbirku pesama „Vlati trave“ čije se jedno poglavlje zove „Sea-Drift“. Postoji delo klasične muzike autora Frederika Deliusa s početka prošlog veka koje se bazira na jednoj od pesama (Out Of the Craddle Endlesly Rocking) iz ovog poglavlja. Nisam našao direktnu povezanost albuma „The Sea Drift“ sa svim ovim, ali znajući Vlautinovu ljubav prema književnosti ne mogu da verujem da je ovaj naslov sasvim slučajan.

 Kako god, Vlotin ne mora da se oslanja na druga umetnička dela, ima on pun rukav svojih priča. Nijednu od tih priča sa ovog albuma nećemo čuti do kraja – to su samo scene iz nečijih života, bitne ili manje bitne, uzbudljive ili obične – kao da su delovi Vlotinovih priča koje će tek biti napisane. Uzmimo za primer pesmu „Little Earl“ sa scenom u kojoj Mali Erl vozi kola niz obalu Golfskog zaliva, pored njega pakovanje od 12 piva, tri smrznute pice i nekoliko upaljača-suvenira, dok na zadnjem sedištu leži njegov brat i krvari iz rane koju je zadobio u pljački koja je krenula loše. Ne znamo i možda nikad nećemo saznati kako se priča završila, ali dramatična truba i prateći vokali koji povremeno upadaju sa „Oh no, oh no“ ne slute na srećan kraj. Pesma „Kid Codeine“ je o nervoznom bokseru i njegovoj smirenoj devojci a „All Along The Ride“ o raspadajućoj vezi koja se završava tokom vožnje iz gradića Seadrifta niz obalu Golfskog zaliva.

„Drowning in Plain Sight“ je evo već treća pesma čija se radnja događa u kolima na putu i priča priču o sredovečnoj ženi koja besciljno vozi okolinom Galvestona, Teksas, u beznadežnoj potrazi za ljubavlju („I swear I’ll lose my mind/If only for a moment, just one time/I had love that would hold me and get me through the night/I’d be okay if just for a minute”). U „Surfers in Twilight“ žena posmatra kako joj hapse muža koji je došao da je „pokupi“ posle noćne smene, ne znajući razlog za hapšenje, ali pošto je uhvatila njegov pogled sa zadnjeg sedišta policijskog automobila, znajući da je kriv. Majstor je Vlotin da zagolica maštu tim isečcima iz svakodnevnog života marginalaca, veliki majstor! Neću više prepričavati Vlotinove pesme, ostaviću nešto i vama da istražite ali ću reći da ima još zanimljivih priča.

Nešto drugo ću još reći – instrument koji dominira i daje ton ovoj ploči je truba multiinstrumentaliste Korija Greja. Nije uobičajeno za rok ploču da truba bude toliko eksploatisana ali ovde je to urađeno na maestralan način. U nekim trenucima dramatična, u nekim diskretna, u nekim nežna, čak toliko da se može porediti sa Čet Bejkerovom ona daje ploči distinktivnost i spasava je od monotonije u koju je mogla da upadne. Zato stavljam pod znak pitanja sopstvenu raspravu s početka recenzije ko je bitniji za ploču – Ejmi Bun ili Vili Vlotin i zaključujem da treba i Korija Greja uključiti u taj izbor. Bilo bi ipak nepravedno ne pomenuti Fredija Truhilja (bas) i Šona Oldama (perkusije), stare Vlotinove saradnike iz vremena benda Richmond Fontaine.

Ne može se reći da je ovo moderna ploča jer ona to nije. Pre bi se moglo reći da je vanvremenska ili za sva vremena ako tako više volite. Oni kojima reči pesama u rok muzici nisu nebitne imaće dodatno uživanje. Oni koji vizuelizuju pesme u svojoj glavi uživaće još više. Sve komponente (muzika, tekstovi, zvuk, omot) su pedantno složene u skladnu celinu čiji su delovi neodvojivi pa je zvučno-vizuelna slika koju daje ovaj album neodoljiva.

Ocena: 8.7/10