RECENZIJA: Dimitrije Dimitrijević

RECENZIJA: Dimitrije Dimitrijević – Čar-pitanje

font size: + –

06 decembar 2020

Author : Srđan Strajnić

RECENZIJA: Dimitrije Dimitrijević – Čar-pitanje

Asocijacija je došla posle nekoliko taktova, na prvi pogled neadekvatna - album „Nightfly“ Donalda Fejgena! Legendarni prvi solo album jednog od osnivača grupe Steely Dan pripada džez-pop žanru ali je takođe i takozvani „noćni“ album, idealan „soundtrack“ polumračnih zadimljenih prostorija kakvog džez kluba u gluvo doba noći. Fanki instrumentalna podloga lako je nosila Fejgenov glas koji je otegnuto pevao neku svoju ličnu priču koja je u toj atmosferi časkom postajala opšta. Dimitrije Dimitrijević je ušao u „dnevnu“ varijantu istog narativa – džez-pop sa još jačim fank ritmom i živahnijim pevanjem. Ako uporedite spisak instrumenata na ta dva albuma, videćete da je skoro identičan, pa se čini da moja prva asocijacija i nije bila toliko pogrešna. Ali, sva sličnost se završava na instrumentalnoj matrici jer singer/songrajterski deo priče se poprilično razlikuje, pa recimo, kao noć i dan. Dok Fejgenovo remek-delo oduševljeno govori o svetloj budućnosti kroz prizmu dečaka koji odrasta pedesetih godina prošlog veka, na pragu tehnološke revolucije koja je izmenila svet (iz današnje perspektive postajem sumnjičav da se ipak radilo o Fejgenovom cinizmu, a cinizam mu ni u Steely Dan nije bio stran), a ta budućnost se dešava baš tada kad Fejgen o njoj peva (1983), Dimitrijevićevo delo govori o tmurnoj sadašnjosti, kada je postalo jasno da tehnološka revolucija nije donela samo dobro, nego kao što bi mnogi danas rekli, da je donela samo zlo. Interesantno je to što Fejgenov „noćni“ album slavi blagostanje tadašnjeg trenutka a Dimitrijevićev „dnevni“ konstatuje katastrofu u kojoj trenutno živimo, ali možda je i logično – spokoj blagostanja više odgovara noćnom raspoloženju, dok neizvesnost aktuelnog bivstvovanja više odgovara dnevnom.

Dimitrije Mita Simović koji je za potrebe solo karijere uzeo prezime Dimitrijević, je basista niške grupe Igralom sa trenutnim prebivalištem u Zagrebu. Njegov autorski metod je bliži komponovanju klasične muzike nego rokenrolu. Pesma je pre posledica promišljanja nego spontanosti ili božanskog proviđenja. Njegova matična grupa je pravila hibridnu muziku nastalu spajanjem zapadnoafričke i američke dodatno obojenu balkanskim prizvukom u kojoj su pomenuta polazišta zamagljena do neprepoznatljivosti. Njegov prvi solo album „Čar-pitanje“ je stilski mnogo čistiji mada ne i potpuno čist – muzička podloga je nesumnjivo fank, ali melodije pevanja su iz našeg podneblja, diktirane pre svega jezikom kojim su otpevane. Jezik je, moram reći, srpsko-hrvatski, ali ne onaj iz bivše nam zajedničke države, već lično Mitin srpsko-hrvatski. Pošto živi u Zagrebu već nekoliko godina i trudi se da govori „zagrebački“ a iz Niša je pa mu je maternji jezik južna varijanta srpskog, ono što iz njegovih usta izlazi je negde na pola puta, što zvuči vrlo šarmantno.

Dimitrijevićev stvaralački proces može se analizirati poređenjem pesama „Ponestaće“ i „More“, koje je prvi put objavio na ipijima iz 2017, redom „Ponestaće“ i „Južno“. Pesma „Ponestaće“ pojavila se prvi put na istoimenom ipiju kao pesma sa četiri stava (dela) od kojih je samo drugi stav (proširen i unapređen) našao mesta na albumu „Čar-pitanje“. Pesma „More“ je u celosti ponovljena što se teksta i melodije pevanja tiče, ali sa prilično različitom muzičkom podlogom. Na oba ipija može se čuti fank ali nekako labav (bas lepo „vozi“, ali nema bubnja), dok albumom dominiraju bas i bubanj u punom kapacitetu. Tekstovi spadaju u onu meni ne baš najdražu kategoriju „ko razume shvatiće“. Dobar je primer pesma „Šest“ gde i pored višekratnog iščitavanja ništa nisam razumeo. Imam i suprotan primer originalnog iskaza ljubavi u pesmi „More“: „Bez tebe sam džin; Nadut od boli; Za sebe sam mrav; Zrno soli“. Sveukupni osećaj posle čitanja tekstova je osećaj teskobe i to je ono što se računa, jer reči su kod Dimitrijevića nekad tu samo radi zvučnosti.

Moram pomenuti Dimitrijeve saradnike na ovom albumu. Poslednji put kad sam ga slušao, na prošlogodišnjem „Indirektu“, na „Spratu“, nastupao je sam. Taj nastup, i ovo što čujemo na albumu je, što se tiče zvučne slike, kao nebo i zemlja. Mnogo znači taj bogati zvuk koji su proizveli sam Simović (vokal, bas, gitara, sint), Miloš Vojvodić (bubanj), Sara Renar (sint, prateći vokali), Viktor Slamnig (kontrabas, sint), Vedran Peternel (efekti), Igor Pavlica (truba, klavir), Ivan Grobenski (gitara), Luka Čapeta (gitara), Željko Ljubić Piti (gitara), Leo Beslać (flauta, sint), Marko Lucijan Hraščanec (alt i tenor sax) i Nenad Sinkauz (gitara, efekti). Ne treba zaboraviti producenta ovog albuma Vedrana Peternela koji je, uz Dimitrijevića, najzaslužniji za bogatu zvučnu sliku koju smo dobili. Ivan Grobenski, koji je radio sa Dimitrijem na dva EP-ja iz kojih je album proistekao, takođe se mora posebno istaći.

Sviđa mi se ime albuma - „Čar-pitanje“ . Došlo je iz kapitalnog romana Borislava Pekića „Zlatno runo“ u kome porodični duh porodice Njegovan, o kojoj knjiga govori, uvek kad su prelomna vremena iznad ulaza u njihovu porodičnu kuću ispisuje čarobno pitanje „Kako preživeti?“ To je pitanje koje očigledno opseda i Dimitrijevića, u sred ovih sadašnjih prelomnih vremena, koji je radom na ovom albumu našao odgovor – raditi ono što voliš sa ljudima koje voliš jer ostali su ti samo oni, u ovom teškom vremenu izolacije.

„Čar-pitanje“ je album koji sa svakim slušanjem dobija. Otkrivaju se nove nijanse, do tada nečuveni zvuci, navikne se čovek na marvingeijevski vokal sa južnosrbijanskim fraziranjem pa bi hteo još, drugim rečima, svaki put bude interesantno. Loši albumi posle nekog vremena dosade, dobri prosto traže nova i nova slušanja. Ako ćemo samo po tom kriterijumu ovo je ne dobar, nego vrlo dobar album. I ne samo po tom kriterijumu.

Ocena: 8.1/10