RECENZIJA: Adrianne Lenker – Songs and Instrumentals

09 novembar 2020
Author :   Srđan Strajnić

Pokušavam da rešim problem jezičko-političke korektnosti, da u ženski rod stavim „vođa grupe“ ali mi ne ide (sudeći po našem jeziku, ženska osoba ne može da bude vođa) pa ću morati da iskoristim stranu reč: liderka grupe Big Thief, jedne od meni najdražih novijih grupa, izdala je svoj sedmi solo album (prvi je izdala kad je imala 15 godina, 2006.) i to na dve ploče. Prva, „Songs“, sadrži pesme sa pevanjem, druga „Instrumentals“ dve poduže instrumentalne kompozicije. To su klasični „korona albumi”, koje odlikuje spontanost i, rekao bih, zanemarivanje studijske perfekcije. Do sada se pokazalo da izolacija usled pandemije nije baš plodotvorna što se stvaralačke inspiracije tiče. U najboljem slučaju imamo autorske pesme inspirisane pandemijom, ali je češće prisutno snimanje „kavera“ jer to zahteva manje angažmana i manje koncentracije nego ozbiljan autorski rad. Ali, to ne važi za našu Adrijan-u (Jadranku?). Ona je krenula drugim putem, onim kojim je Bon Iver krenuo pre sada već dosta godina kada se našao u sličnoj situaciji - raskida emotivne veze, samo tada nije bilo pandemije. Bon Iver je doduše bio u većoj bestragiji, u drvenoj kolibi u šumama oko grada Eau Claire (Bistra voda) u Viskonsinu, dok se Lenkerova osamila u okolini Vesthemptona, u zapadnom Masačusecu, u šumama na Berkšajrskim planinama. Slični su to ekosistemi, četinari, mrak, vlaga i kišica koja rominja (kad je lepo vreme), idealni za duše koje pate i rešavaju svoje lične drame i dileme.

 No, ostavimo sad Džastina Vernona i njegove umetničke pesme, i vratimo se Adriani. Ona je svoju samoizolaciju dobro iskoristila i uspešno pronašla svoju kreativnost. Pesme su nove, akustične (gitara i glas), i kreću se u rangu od vrlo dobrih do odličnih („come“, „zombie girl“, „not a lot, just forever“, „igydar“). Snimljene su u toj kolibi u kojoj je boravila na analogni 8-track kasetofon, dakle, potpuno su lo-fi. To im ništa ne oduzima od vrednosti nego, baš naprotiv, dodaje autentičnost i direktnost. Između Adrianinih misli i osećanja i onoga što mi čujemo nema posrednika.

Tema pesama je propala ljubavna veza sa Indigo Spark, australijskom autorkom čiji singl “Baby” koji je Lenkerova producirala možete čuti na Jutjubu (sličan je pesmama sa Adrianinog albuma). Crtice iz njihovog životi, isečci sećanja, reprodukcija njihovih razgovora – obične ljubavne pesme, to su teme tekstova. Ono što me više impresionira je, rekao bih, organska veza između njenog pevanja i sviranja gitare. Slušajući Adrijanina izvođenja, prestaje potreba da se obraća pažnja na reči pesama, sasvim je dovoljan združeni zvuk koji izlazi iz njenih usta i iz njenih prstiju koji postaje jedno, a sve u funkciji dočaravanja te ogromne patnje. Kao da je ta akustična gitara postala njen dodatni organ koji Adrijani omogućava da ne mora da se izražava verbalno. Album instrumentala to dokazuje. I meni, koji nisam ljubitelj ne-vokalnih muzičkih oblika, uopšte nije teško palo slušanje – emocija koju emituju instrumentalne pesme uopšte se ne razlikuje. Čak se čini da omogućavaju bolju komunikaciju jer su meditativnog karaktera.

Da zaključim: nepretenciozan, emotivan i nežan na prvoj ploči, i meditativan na drugoj, instrumentalnoj, novi dupli album Adrijane Lenker kao da je ukraden iz njenog ličnog foldera koji nije bio namenjen objavljivanju. Dobro je da jeste objavljen, jer lagano ulazi u uzak krug intimnih remek-dela kakvo je recimo "Hips & Makers" Kristin Herš. Neke Adrijanine pesme me baš podsećaju na taj izgubljeni biser.

Ocena: 8.2/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio