RECENZIJA: Bebel Gilberto – Agora

03 oktobar 2020
Author :   Srđan Strajnić

Novi album Bebel Žilberto je dobra prilika da se malo bliže upoznamo sa brazilskom popularnom muzikom ali i da se podsetimo njene veze sa nama, veze koja je uspostavljena devedesetih godina prošlog veka preko tragično preminulog Mitra Subotića Sube poznatog i kao Rex Ilusivii. On je, kaže priča, poginuo pokušavajući da spase iz požara koji je izbio u njegovom studiju trake sa snimcima za album Bebel Žilberto „Tanto Tempo“, koji će po izdavanju postati njen najprodavaniji album a danas se smatra njenim najboljim.

Suba je u Sao Paolo stigao 1990. i za nekoliko godina ušao u visoke muzičke krugove u tom gradu od 20 miliona stanovnika. Sa sobom je doneo elektroniku, a Brazilci su već imali bosa novu. Ta kombinacija se ispostavila kao dobitna. Bosa nova je derivat sambe (bossa nova – novi trend, novi talas) a bukvalno ju je izmislio Žoao Žilberto, čuveni brazilski gitarista, krajem pedesetih godina XX veka, inače otac naše Bebel. On je izvukao iz sambe jednu ritmičku liniju (od tri) i to onu koja se izvodi na tamborimu (kod nas daire) i surdou (veliki bas bubanj) da bi mogao da je odsvira na gitari. Promenio je i način pevanja koji je do tada vladao brazilskom zabavnom muzikom. Umesto krutog, operetskog, uveo je novi način pevanja, nazalni, tih, skoro bez uspona i padova, poput običnog razgovora. Bosa nova je, za razliku od brazilskog kantrija, certaneža (certanejo) zabavna muzika, poput takozvane brazilske popularne muzike (musica popolar brasiliera) ali se ova druga znatno više bavila političkim temama. Moglo bi se reći da je bosa nova bila muzika srednje i više klase u Brazilu.

Trideset godina posle njenog pojavljivanja, kada joj je popularnost prilično opala, pojavio se, kao što rekoh, Mitar Subotić sa svojim kompozitorskom i producentskom genijalnošću da joj udahne novi život. Simbioza bosa nove i elektronike je, kada se posmatra iz današnjeg ugla, sasvim logična. U vreme Subinog dolaska u Brazil nije bilo tako, jer jedan „organski“ pravac kao što je bosa nova naizgled nije tražio pomoć elektronike, ali kad vidimo da se bosa nova zasniva na repetitivnom ritmu, nema logičnije stvari nego elektroničke lupove uposliti u svrhu kreiranja istog. Devedesete su bile godine kada je rejv muzika preuzimala primat od roka i to je Subotiću, koji se nikada i nije bavio rok muzikom, savršeno odgovaralo. Za mene je bila misterija kako se jedan došljak sa Balkana relativno brzo popeo u najviše muzičke krugove Brazila krenuvši od nule, ali kada se malo bolje pogleda odgovor je prost – pravi čovek na pravom mestu.

Elem, Suba je svojim uticajnim albumom “Sao Paulo Confessions” (1996) postavio temelje elektro bosa nove, pogodne za puštanje u klubovima. Veliki komercijalni proboj te vrste muzike dogodio se sa pomenutim albumom Bebel Žilberto „Tanto Tempo“, izdatom aprila 2000., šest meseci posle njegove smrti. On je potpisan kao producent i koautor tri kompozicije, ali prava istina je da je taj novi zvuk u potpunosti njegovo delo. Time se uvrstio u veoma uzak krug naših muzičara koji su stvarno napravili karijeru u inostranstvu.

Novi album Bebel Žilberto „Agora“ (Sada) je u potpunosti nastavio putem koji je pre dvadeset godina utro Suba. I ovde je njen glas pozicioniran u centar zvučne slike, i ovde je opušten, nekako spokojan, i ovde je ušuškan skoro prozirnim sintisajzerskim ogrtačem koji čak ni meni, osvedočenom protivniku elektronike ni malo ne smeta. Znajući za gubitke kroz koje je prolazila poslednjih godina, prvo majke, legendarne samba pevačice Miuče 2018. Godine pa onda i oca 2019., pomalo iznenađuje to što album nije još melanholičniji i što nije više posvećen tim tragičnim događajima, osim pesme „Que Nao Foi Ditto“ (Ono što nije rečeno). Bosa nova je takav žanr – nije on pogodan za ekspresiju duboke tuge jer ima taj karakteristični njihajući kvalitet.

Ono što mi se ne sviđa je tretman bubnjeva koji je na pojedinim pesmama prilično agresivan (Tao Bom, Raio) što narušava trankvilizirajuću atmosferu ploče. Bubnjar je očigledno neki roker koji nema suptilnost potrebnu za bosa novu. Smeta i povremeno preterivanje u recitovanju što takođe doprinosi utisku da producent nema osećaj za meru. Uporedite Subotićevu produkciju sa „Tanto Tempo“ i ovu Tomasa Bartleta (radio sa St.Vincent, Sufjan Stivensom, Norom Džons, Magnetic Fields…) pa će vam biti jasno o čemu govorim. Bosa nova jednostavno ne trpi rok producenta. Mnogo se bolje uklapa sa džezom i elektronikom. Zato sledi nešto niža ocena.

Ocena: 7.6/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio