Obratite pažnju na način pevanja pesme koja otvara album, „Spinning Song“. Ne liči li vam to na pojanje sveštenika? Ako vam ne liči, onda takvom činu nikad niste prisustvovali. Ta pesma se vezuje za Elvisa, kralja rokenrola, mada mi se čini da bi se mogla razumeti i kao alegorija o Nikovom preminulom sinu Arturu. Pesma govori o tome kako su kralj (Kejv kao otelotvoreni Elvis) i njegova kraljica sagradili gnezdo sa ptičicom u njemu, ptica je imala krilo, krilo je imalo pero, koje se, nošeno vetrom, uzvisilo u nebo. Alegorija je sasvim jasna. U rekvijemu, ili ako više volite, opelu, konstanta je pominjanje večnog života (vječnaja pamjat, vječnaja pamjat…). To radi i Kejv u „Ghosteenu“, u nekoliko navrata, ukazujući na sopstveni osećaj prisustva preminulog sina. Recimo u „Bright Horses“ („And I'm by your side, and I'm holding your hand“; „And the little white shape dancing at the end of the hall“), ili u „Ghosteen Speaks“ („I am beside you“).

„Waiting For You“ je od svih pesama na albumu najbliže onome što zovemo pop pesma. Ipak, i ona se veoma lako može povezati sa osnovnom temom albuma, Arturovom smrću. A može se povezati i sa drugim dolaskom Hrista. Po Bibliji, „Kad se bude vratio, mrtvi pravednici vaskrsnuće i zajedno sa živima biće proslavljeni i uzeti na nebo…“. Ta pesma iskazuje Kejvovu nadu da će Artur i on ponovo biti zajedno, na nebu. „Night Raid“ je pretužna pesma o pogledu sa prozora hotela u Brajtonu u kome je Kejv boravio u vreme smrti svoga sina. Posle slušanja, najduže ostaje da lebdi u mislima slika mrtvog Hrista u rukama svoje majke – prepričana Mikelanđelova Pietà, koja je savršeno ovaploćenje žalosti. „Sun Forest“ je o uznošenju sina Kejvovog ka suncu. Apoteoza. Apokaliptičke slike iz pesme „Galleon Ship“ ponovo govore o Kejvovom i Arturovom susretu na nebu, kada dođe vreme. Pesma „Leviathan“ koja je nazvana po biblijskoj morskoj nemani koja ovde simbolizuje strašan udes koji su doživeli Kejvovi, po mom tumačenju govori o međusobnoj podršci supružnika Kejv posle tužnog događaja (skoro ceo tekst je rečenica „I love my baby and baby loves me“). 

Dve najduže pesme, pesme „roditelji“, kako ih je sam Kejv nazvao, bi trebalo da daju opšti okvir ove ploče. Prva, „Ghosteen“, je o tomeda je voljena osoba koju smo izgubili tu, i da će uvek biti tu, pored nas i u nama, a druga, „Hollywood“, da je ovozemaljski život čoveka ograničen, i da je smrt ono što se ne može izbeći. Takođe i o tome, da se mora nastaviti dalje, čak i kad izgubimo voljeno biće. Rečitativ koji povezuje ove dve pesme, „Firefly“, predočava da je život lutanje kroz mračnu šumu, efemeran kao svetlost svica. Sve tri pesme sa drugog CD-a su turobno optimističke u svojoj suštini, bar za one koji veruju u večni život.

Ovo veličanstveno opelo održano sopstvenom sinu je bez ikakve sumnje spiritualna muzika koja je daleko od rokenrola koliko uopšte može biti kad je izvodi jedan rok muzičar. Dakle, Kejv se dobrano udaljio od muzičke forme u kojoj je do sada delovao. Udaljio se ne samo po tome što su na ploči izostali bubnjevi, pa i bas i gitare skoro u potpunosti, već se instrumentarium bazira na instrumentima koji su zastupljeniji u klasičnoj muzici - klaviru (Kejv) i violini, ali i sintisajzerima (Voren Elis), koji u ovom slučaju zamenjuju orgulje više na idejnom nego na egzekutivnom nivou. Takođe, u većini pesama nema ni strukturne formule pop/rok pesme, dominira rečitativ (pevan ili izgovoren) koji često liči na propoved. Sve ovo gore izrečeno se može ali i ne mora usvojiti kao validan argument u načelnoj raspravi da li se ovaj album može svrstati u rokenrol (jer rokenrol je vrlo široka forma), ali nedostatak „crne“ komponente – gruva (groove) se kao argument mora uzeti u ozbiljno razmatranje. Jer, kao što znamo, rokenrol je nastao spajanjem „belog“ i „crnog“ principa. Beli se ogleda u melodiji, crni u karakterističnom ritmu – gruvu, ako ćemo krajnje uprošćeno. Na „ploči „Ghosteen“ ritma nema, osim jednoličnog ritma crkvenog pojanja. Meni ova muzika ne liči na rokenrol, bar ne na onaj koji bi se meni svideo. Tu sam, sudeći po unisonim hvalospevima sa svih strana sveta, u velikoj manjini.

Neodvojiva komponenta ove kampanje je Kejvova tekuća Q & A ( pitanja i odgovori) turneja.  Kao što joj naslov nagoveštava, u pitanju su nastupi uživo koji se mogu okarakterisati kao svojevrsni tok-šou. Kejv na njima odgovara na pitanja prisutnih u publici i izvodi svoje stare pesme na klaviru. Odgovara na pitanja iz svih oblasti, bez prethodnog dogovora i bez priprema, kao da se ispoveda, s tim što je ispovedanje u ovom slučaju javno, pred pastvom (publikom) koja sluša. To odgovaranje na sva moguća pitanja mi izgleda kao neka vrsta samokažnjavanja kada se radi o introvertu poput Kejva. Na tim seansama Kejv, kao što rekoh, samim svojim aktivnim učešćem kažnjava sam sebe i traži oproštaj, jer, posle pogibije sina neminovno je osećati krivicu, ma koliko ta krivica bila ili ne bila realna. Traži oproštaj od pastve – svoje publike. I dobiće ga, i to vrlo skoro. Od 22.04. do 17.06.2020, na velikoj evropskoj turneji koja počinje u Lisabonu u Portugalu a završava se u Tel Avivu u Izraelu. Posetiće i region – nastup u Beogradu, čija publika oduvek prema njemu gaji veliku naklonost, zakazan je za 4 jun. Biće to najuspešnija njegova turneja do sada. „Saint Nick“ će, uopšte ne sumnjam u to, doživeti potpuni trijumf i time dobiti traženi oprost od publike. Već nekoliko njegovih prethodnih turneja su imale mesijanski karakter. Imaće je i ova. Čak me ne bi  iznenadilo ni da osnuje svoju crkvu ako je suditi po kolektivnom transu u koji padaju posetioci njegovih koncerata. Ova turneja će, siguran sam, biti vrhunac u tom pravcu. Sve kockice su se savršeno složile.

Ako iz ovoga izvučete zaključak da je čitav ovaj paket (Q&A turneja+Ghosteen+evropska turneja) biznis projekat, verovatno niste u pravu. I sam sam skloniji mišljenju koje kaže da je ovaj „paket“ javna psihoterapija, poput onih psiholoških kružoka uzajamne podrške. Nik je to digao na viši nivo, koji će ići do kolektivnog transa. Živi bili pa videli!

Ostaje još najteži deo, davanje ocene. Po formalnim kriterijumima (kvalitetu muzike, tekstova, izvedbi) ovo je remek delo koje zaslužuje maksimalnu ocenu. Druga je stvar sa subjektivnim kriterijumom – koliko se ovaj uradak meni sviđa, koliko me „dotiče“. Tu su stvari malo komplikovanije. Posle višekratnog slušanja mogu da kažem da to za mene nije bilo neprijatno iskustvo. Početna ravnodušnost je, nakon udubljivanja u tekstove prešla u uvažavanje. Kao što sam već rekao, to nije onaj rokenrol koji volim, ali jeste zaokruženo muzičko delo kome se teško mogu naći manje. Čak i Nikovo pevanje je bolje nego ikad. Što se tiče konteksta, to jest teme kojom se ovaj album bavi, može se reći da je taj stepen izlaganja javnosti najintimnijih osećanja skoro dostigao vrhunce takvog pristupa pisanju pesama  - Dilana sa „Blood On the Tracks“ i Džoni Mičel sa „Blue“. S druge strane, javno žaljenje za preminulim sinom je, po mom mišljenju, upitno sa moralnog aspekta jer može izgledati kao eksploatacija tog tragičnog događaja. Ili je, u boljoj varijanti, katarza – pročišćenje duše sa terapijskim efektom. Nemam čvrst stav po tom pitanju, ali, ako ćemo iskreno, nešto mi tu smeta. Smeta mi i mesijanski karakter njegovih koncerata, kojima je svesno i namerno dat taj oblik. Izgleda da Nik Kejv poslednjih godina dosledno radi na sopstvenoj kanonizaciji. „Saint Nick“ – baš lepo zvuči, ali ipak – ne, hvala!

Na kraju, da se vratimo na pitanje ocene: objektivno deset, subjektivno šest, prosek osam. Samo nemojte da pomislite da je ovo delo prosečno. Nikako nije. To je delo koje ćete ili bezrezervno voleti ili potpuno ignorisati. Sredine nema.

Ocena: 8.0/10