Svoj odličan prvi album Vari-Colored Songs, posvetila je Langstonu Hughesu, čuvenom afroameričkom pesniku, čije je neke pesme uglazbila. Drugi, podjednako dobar album, A Day For The Hunter, A Day For The Pray, sadrži pesme pevane na engleskom, francuskom i haićanskom kreolskom jeziku i povezuje kreolsku kulturu New Orleansa sa Haitijem, odakle je dobrim delom i potekla. Donele su je izbeglice sa Haitija posle Haićanske revolucije, jedine uspešne revolucije koju su podigli robovi a koja se završila stvaranjem nezavisne države Haiti. Evo i jednog podatka koji će zanimati pre svega ljubitelje kvizova – vođa te revolucije zvao se Toussaint Loverture, poznat kao Crni Napoleon. Njegovo ime je, to su poznavaoci muzike New Orleansa odmah uočili, prezime jednog od najznačajnijih umetnika tog grada, Allena Toussainta.

Ni album koji je tema ovog teksta se ni tematski ni muzički ne udaljava mnogo. Imajući u vidu naslovnu i drugu po redu pesmu, uvodi se i socijalna tematika. Recimo, u pesmi meringue stila Money Is King kaže „danas je novac sve, ako si bogat možeš da počiniš ubistvo i ostaneš slobodan, a ako si siromašan…“. Sledeće dve su na haićanskom kreolskom, pa ću vas silom prilika poštedeti njihovog tumačenja. Heavy As Lead koristi temu poznate „House of the Rising Sun“ u kojoj se, kao što znamo, pominje New Orleans. Me And My Baby je još jedna meringue/R&B pesma dostojna jednog Ernie K-Doe-a i njegove „Mother-In-Law“. Aleppo se udaljava od tradicionalnog folka znatno modernijim aranžmanom i razuzdanom gitarom. Slušajući tu gitaru rekao bih da je pesma o Alepu u Siriji, koji je pod stalnim bombardovanjem. Mize Pa Dous (Beda nije slatka) je sudeći po naslovu (ako  sam ga dobro preveo sa haićanskog kreolskog) je još jedna pesma sa socijalnom tematikom, dok je Oh My Love očigledno ljubavna, i dalje u meringue ritmu. Nekoliko puta sam pomenuo meringue: to je tradicionalna haićanska muzika koju ne treba mešati sa danas popularnom dominikanskom merengue, koja ima vrlo sličan naziv, ali je drugačija – ova druga se bazira više na španskom/latino muzičkom nasleđu sa duvačima u prvom planu, a prva, haićanska, na afričkom muzičkom nasleđu u kojem dominira ritam. Ne treba ih mešati sa cajun/zydeco muzikom, koja vodi poreklo od frankofonskih doseljenika u New Orleans i Luizijanu iz Kanadske provincije Acadia koja je takođe miks, u ovom slučaju uticaja francuskih doseljenika, nativnih stanovnika Kanade i kreola iz Luizijane. Njome dominira harmonika, po tome se lako prepoznaje. No, da se vratimo albumu: poslednje dve pesme su prelepa balada Ain’t No Use i brža, ritmična Settle Down.

World Music više nije tako moderan, kao što je bio pre deceniju ili dve, ali ovaj album bi po kvalitetu mogao da parira svakom iz zlatnog doba tog muzičkog pravca. Jer ovo jeste world music album koji bismo možda i propustili da registrujemo kao takvog iz prostog razloga što je muzika New Orleansa i Luizijane odavno neodvojiv deo rokenrol muzičke tradicije, pa je doživljavamo kao rokenrol. Ne treba zaboraviti da je u New Orleansu nastao i džez – dakle, to je sredina u kojoj se po ko zna koji put pokazalo da mešanje kultura odnosno kulturna otvorenost daje spektakularne rezultate. Album The Capitalist Blues je najbolji dokaz za to. (8.1/10)