Print this page

RECENZIJA: Kamasi Washington – Heaven & Earth

29 jun 2018
Author :   Srđan Strajnić
RECENZIJA: Kamasi Washington – Heaven & Earth

Tenor saksofonista, kompozitor i bendlider Kamasi Washington je vrlo eklektičan, i kao takav, sasvim relevantan u drugoj dekadi XXI veka. Osnova njegove muzike je džez, ali ono što ga razlikuje od drugih džezera je to što je duboko zahvatio iz trezora popularne muzike u najširem smislu. To je u postmodernizmu ne samo potrebno, nego neophodno. Kako je Francis Fukuyama (koji ovih dana gostuje u Beogradu) proglasio „Kraj istorije“, tako bi se moglo reći da Kamasi Washington ovim trostrukim albumom proglašava „Kraj muzike“. Da se podsetimo – kod Fukuyame „Kraj istorije“ ne znači da se više ništa neće događati, već znači samo to da je liberalni kapitalizam krajnji (konačni) stepen razvoja do koga je ljudsko društvo došlo. Što bi rekli, to vam je to, nema dalje. Svi konkurentni sistemi su propali (poraženi?). Imate idealan sistem. Ostaje vam samo da živite u njemu. Kad se stigne dotle, ostaje samo rekombinovanje i prilagođavanje postojećih elemenata sistema.

Kamasi Washington svojom muzikom baš to radi – postojeće elemente stavlja u drugačije odnose i kontekste i time dobija novi kvalitet. Naravno, postoji i ona suprotstavljena linija istoričara teoretičara koja se proteže od Arnolda J. Toynbee-ja do Samuela P. Huntingtona, koju najbolje objašnjava delo potonjeg „The Clash of Civilisations“. Po tim teorijama, doći će, kako je to bilo i do sada kroz istoriju, do smene civilizacija, pa će sada dominantna, zapadnjačko-protestantska, biti zamenjena islamskom ili nekom drugom koja postoji u savremenom svetu. To bi moglo potpuno ukinuti ovaj liberalni „melting pot“ – objedinjavanje i pretapanje svih mogućih muzičkih uticaja. Danas svaka mešavina „pije vodu“. Ako dođe do promene dominantne civilizacije to više neće biti tako, jer one koje bi došle na vlast ne bi baš bile liberalne. I muzika će se, neminovno, resetovati. Kod Kamasi Washingtona tog resetovanja nema ni u tragovima. I dalje je to stara dobra liberalna papazjanija u kojoj sve prolazi, sve dok smo fini i kulturni, dok ne ugrožavamo druge i dok drugi ne ugrožavaju nas. Dakle, kod Kamasija nema antagonizama i napetosti, bar što se muzike tiče – sve te različite vrste muzike žive zajedno u savršenoj harmoniji, sa slobodom koja je tačno onolika da ne ugrožava slobodu susednog muzičkog entiteta. Tako, rame uz rame koračaju džez, horska muzika, afro i latino ritmovi, orkestarska muzika, soul...s tim da je džez, naravno, stožer.

Sam Kamasi nije razmišljao o kraju istorije i sukobu civilizacija, već je imao sasvim nešto drugo u vidu kada je osmišljavao ovaj album. Kako sam kaže, „Earth“ iz naslova označava realni, a „Heaven“ njegov unutrašnji svet. Ja ne vidim neku veliku razliku između ta dva Kamasijeva sveta, što je sasvim legitimno, jer ti svetovi mogu biti slični. Ti njegovi svetovi, kakvi su da su, smešteni su u Trumpovu Ameriku, u kojoj Kamasi Washington živi i radi, pa ovaj album u stvari, na neki način, predstavlja čin pobune protiv neokonzervativativizma oličenog u ekonomskom i svakom drugom protekcionizmu Donalda Trumpa. Ova politizacija recenzije se ne događa slučajno – hoću da potkrepim tezu za koju verujem da je ispravna, a teza je da muzika ne može funkcionisati izvan svog političkog okruženja, bilo kao njegova podrška ili, u ovom slučaju, njegova kritika. Možda grešim, ali mi se čini da samo ustrojstvo muzike Kamasi Washingtona govori na kojoj je on strani, bez da uopšte postoji njegova namera da nam to kaže. Njena kompleksnost i multikulturalnost govori nam da njen tvorac ne može pripadati uskogrudom, konzervativnom svetonazoru.

Što se slušalačkog iskustva tiče, mogu reći da sam uživao. Iznenađenje koje sam doživeo sa prethodnim njegovim albumom „The Epic“ više ne postoji – navikao sam se na njegovu muzičku kombinatoriku koja je ovoga puta učinila da se ti različiti muzički entiteti bolje amalgamizuju, nego što je to bio slučaj sa prethodnim albumom. To je džez koji se itekako naslanja na sopstvenu tradiciju, s tim što je Kamasi obogaćuje novim elementima koji tu izvorno ne pripadaju, ali se posle njegovog tretmana savršeno uklapaju.

Njegove kompozicije koje se nalaze na albumu se, kao što sam već nagovestio, stilski naslanjaju na one sa prethodnog, „The Epic“. Dakle, često u recenzijama pominjani Coltrane, Pharoah Sanders i Weather Raport Josefa Zawinula su i dalje tu (kao uticaji) ali im se (takođe kao uticaji) pridružuju Curtis Mayfield (iz filma „Superfly“) i Isaac Hayes (iz „Shaft“). Primetićete da su sva tri pomenuta filma (treći je „Fist of Fury“,čija naslovna tema otvara „Earth“ CD, kao i sam album) skoro istovremeno bila na repertoaru 1971/72 godine. Jasno je da je početak sedamdesetih ciljano vreme u koje nas Kamasi vraća. Vreme u kojem je borba za manjinska prava počela da odnosi pobedu. Vreme procvata liberalizma. Dakle, od Curtisa i Isaaca je tu i tamo „pozajmljivao“ muzičku podlogu, a Joseph Koo i Ku Chia Hui, kompozitori „Fist of Fury“ su, kako izgleda, prilično zaslužni za prisustvo horskog pevanja u njegovoj muzici. Ti horovi definitivno nisu crkveni, ali jesu u nekim pesmama spiritualni, a u nekima igraju ulogu naratora. Posebno impresivno zvuči hor u završnoj pesmi albuma „Will You Sing“.

„The Space Travellers Lullaby“, pesma koja otvara „Heaven“ CD je na momente skoro revijalnog karaktera čemu doprinosi i način upotrebe hora u njoj, da bi se već u sledećem trenutku pretopila u džez. Sledeća pesma, „Vi lua vi sol“ (video sam mesec, video sam sunce - na portugalskom) je vokalno-instrumentalna, s tim što vokal zvuči kao da dolazi sa putovanja svemirom iz prethodne pesme. Instrumentalni deo je džez, baš kao i na pesmama koje slede. Horska fraza u „Street Fighter Mas“ tu pesmu odmiče od džeza, ali je Kamasijev saksofon solo vraća tamo gde joj je mesto. I tako, do kraja pesme, „in and out of jazz“. Uopšte, ploča je bogata zaraznim muzičkim frazama („hooks“) čime dobija na prijemčivosti. Solo deonice su manje inovativne, više prijatne (takoreći „smooth“), pa je krajnji utisak da je ovo nekakav superkvalitetni pop-džez. Patrice Quinn svojim pevanjem doprinosi tom utisku. Podsetila me je svojim načinom pevanja na Floru Purim sa albuma „Light As a Feather“ koji je Chick Corea snimio 1973. Opet taj period početka sedamdesetih!

Interesantan je i izbor obrada. Album otvara, kao što već rekoh, tema iz filma Bruce Leeja „Fist of Fury“, obojena kič-estetikom sedamdesetih, ali i jakim političkim nabojem, tu je i „Hubtones“, pesma Freddieja Hubbarda izvedena u funky maniru, zatim „The Psalmnist“ tromboniste Ryana Portera, člana Kamasijeve grupe. Na trećem, „skrivenom“ disku, koji se dobija kao bonus, nalaze se još dve obrade. Veliki hit grupe Shirelles, pesma Garry Goffina i Carole King „Will You Love Me Tomorrow“ ovde traje skoro deset minuta, i Stan Vincentova „O-o-h Child“, koja je 1970 bila hit za „The Five Stairsteps“, takođe u produženoj 8+ minutnoj verziji.

Zaista, čak i kad samo napišeš jedno pored drugog pojmove: džez bend, simfonijski orkestar, hor, funk/soul grupa, afro/latino ritam sekcija, čini ti se da ih je nemoguće staviti u istu rečenicu, a kamoli na isti album. Kamasi Washingtonu je to, ipak, u potpunosti uspelo. Uspelo mu je i da potpuno razbije moje predrasude. Moram priznati da sam se, pre nego što sam i preslušao album, spremao da napišem negativnu recenziju, sećajući se njegovog prethodnog ostvarenja „The Epic“ koje mi se, tada kad sam ga prvi put slušao, nije svidelo. Ne samo da se to nije dogodilo, nego sam posle dvoipočasovnog preslušavanja ovog albuma, spreman da ponovo dam šansu njegovom tri časa dugom prethodniku. (8.2/10)